Posle tišine

 

Nikada mu nije mogla jasno videti lice.

Iz njegovog pogleda uspevala je da rasvetli tek deo onoga što je ostajalo u mraku.

Odbijala je da postavlja pitanja.

Odabrala je da ostane u tami i nastavi da ga posmatra onako kako bi dve rugobe posmatrale jedna drugu pred strastveni čin.

Dodiri dlanova i upoznavanje praznina i ožiljaka usledili bi tek kada im se oči priviknu na mrak.

Njegove ruke su otvorile riznicu i pred nju su se rasule reči koje je ubirala, oblikujući ih u ljušturu svoje sebičnosti. Tu se sakrivala da prezimi, zatovorivši se u san.

Postojanje njega kao senke, živo osećanje prisustva nagovešteno iznenadnim pojavljivanjem reči u svesti i pulsiranjem u želucu koje bi preraslo u stanje opijenosti brisalo je granice sna i strahove.

Mogućnost da oseti njegovu prisutnost odsustvom bila je potvrda da smrti zapravo nema…

Dijana Redžić

Advertisements

Proleće bez devojčice u oknu prozora

Poslednji put sam je videla dok je sivilo još uvek trajalo.

Iznenadilo me je njeno pojavljivanje.  Nije mu još uvek bilo vreme. Prišla je sasvim blizu i ja sam se trgla i sakrila iza zavese.

Kao da sam time želela da otklonim mogućnost da joj jasnije vidim lice, uočim pokrete.

Strahovala sam od toga da je vidim izbliza, od onoga što bi mi pogled na nju mogao otkriti.

Šta ako je njeno kretanje autistično i nema zmaja visoko iznad njene glave, šta ako se sve vreme samo besciljno kretala levo desno, ispuštajući povremeno vrisak?

Šta ako je čitava ta igra bila samo rezultat njenog napora da se oslobodi svoje unutrašnje zatočenosti, nerazumljive posmatračima?

Zadržala sam je iza zavese i pretvorila u senku. Izgledalo mi je kao da nešto traži na zemlji. Sa lakoćom je preskočila granje koje je lomio vetar.

Njen hod je izašao iz kruga.

Sa svoje strane okna dolazak sunca sam proslavila suzama, nadajući se da se njima ispiram u novom preobražaju.

Potvrđivanje sumnje u autističnost njenih pokreta označilo bi kraj mojim zabludama.

A ipak, pitala sam se, kakvo bi proleće došlo bez nje? Bez iščekivanja te, uvek iste, igre i zapitanosti nad njenim smislom.

U nedostatku prizora , dajem oblik unutrašnjim glasovima koji nude utehu. Dobiju lica stanaca koji to nisu. Tako ih lakše grlim, rukama siročeta.

Osečam kako mi se upijaju u krvotok.

Sa jednim udahom. Plač će prestati.

Dijana Redžić

Dan u kojem je predsednik hodao zemljom

 

Toga mi je jutra deda koji prodaje sir zaverenički šapnuo da se učlanim u Stranku
I svi će problemi nestati u trenu
Izgovorio je to onako kako se deci govori o Deda Mrazu ili raskošnoj novogodišnjoj večeri
Baba sa pijace izrazila je žaljenje što me nije ranije upoznala
Tada bi me, rekla je, mogla dati svom unuku
Koji je već u Stranci i ima posao i stan, ma sve
Jednoglasno: srednja kafa i moje skrivanje u kuhinji.
Toga je dana predsednik hodao zemljom
Kažu da je bio u našem malom mestu
Razdragana voditeljka saopštila je da ga svugde dočekuju ljudi i deca uz osmehe
Nisam videla predsednika po prvi put
Umesto njega, slutila sam ljude koje sam nekada znala
Iza zgužvanih lica.
Na pijaci je bilo sivo i blatnjavo
Jedino je u centru sijala fotografija velikog vođe na ružičastom zidu
Ispod nje nije bilo odbora za doček
Ni zaverenika
Predsednik se smešio tamo gde je nestao put
Iza njega kamera je lovila most
Rušen kada je igra crnih klikera uznemirila san našeg detinjstva
Toga dana uzalud sam tražila oglas za posao za koji ću biti kvalifikovana bez prefiksa
U praznu kuću sam na silu prizvala zvuke
Jer su se po podu kotrljali baloni
A ja mrzim agoniju iščekivanja da se raspsnu u ništavilo gumenih patrljaka
Toga sam dana u svemu tome videla nekakvu simboliku

Dijana Redžić

U beskrajnoj potrazi za empatijom

logor_jasenovac

Da bih stigao do priče o empatiji, najpre moram da kažem nešto o jednoj svojoj velikoj strasti.

Volim istoriju.

Priznajem to.

Uvek mi je bilo zanimljivo da slušam  o tomo kako su ljudi nekada živeli, da saznam na koji način su građene građevine koje viđam svaki dan, da prikupim na jedno mesto što više od bezbroj sitnica koje su činile nekadašnji život u njegovoj punoti.

Ali najvažnije – istorija mi daje osećaj kontinuiteta. Da se ova realnost, u kojoj živim, nalazi duž linije koju spaja prošlost i još nedokučivu budućnost.

U neku ruku, to je dobar osećaj. Da znate da su nekad živeli ljudi toliko slični vama i da zidate, katkada, na dobrom temelju.

Međutim, postoji i mračna strana toga.

Čovek, ma koliko velik da je, čini greške. I od trenutka kada je izmišljeno pismo, pisari su počeli da te greške zapisuju. Tokom vekova, te greške su se gomilale.

Istorija je često i prečesto puna zapisa o gladi, o ludim kraljicama i kraljevima, o besmislenim ratovima i jalovim pobedama, o mučenjima i torturi… I ako se dovoljno zadubite u zapise, shvatićete, često sa užasom, da se tu, možda baš u mestu gde ste živeli, možda krije neka mračna tajna, nešto što je zaboravljeno… a ne bi trebalo.

Kada je rat bio samo letnja zabava, krađa stoke i odmeravanje snaga – nije bilo potrebe za prevelikim surovostima. Mržnja je bila tu maltene ne postojeća. Međutim, kada je rat postao bitka, na život i smrt, vera i ideologija, naroda i nacija, postalo je od krucijalne važnosti mrziti onoga sa kim se borite.

Sukob je postao mračna predstava, otelotvoreni pandemonijum pun neopisive okrutnosti, podlosti i zlobe bez obala.

Često se istorija menjala, prekrajala i ulepšavala, ne bi li se svi – od pojedinca pa do čitave zajednice, osetili bolje. Ne bi li lakše zaboravili.

Žrtve su nestajale, uništavane do najsitnijih delića. Čitavi gradovi rušeni i preoravani. Zapisi spaljivani, spomenici mrvljeni u najsitniju prašinu. Čak i sećanje da su tu nekad živeli neki drugi ljudi je potiskivano.

Ali povremeno, čuo bi se neki glasić, jedva čujan, skoro po šapat, koji bi svet podsećao na ono užasno, što se desilo i što se zaboravilo – a ne bi smelo.

Mnogima je to saznanje neprihvatljivo.

Neke grupe i narodi, na taj mali glasić savesti reaguju s besom, koji je često i prečesto rušilački. Međutim, ma koliko se gazila, istina se ne da uništiti. A možda još značajnije, krivica i svest o krivici ne nestaje sa zataškavanjem.

Prirodna reakcija deteta koga uhvatite u nekom nestašluku je poricanje. Katkad i bes.

Nekad i prebacivanje krivice.

Praotac Adam i pramajka Eva, uhvaćeni u prestupu, prebacivali su krivicu najpre jedno na drugo a onda i na zmiju, ne mogavši da se suoče sa sopstvenom odgovornošću.

Sa svešću da smo zli i da smo činili zlo, makar ćuteći kad je trebalo da vičemo.

Kakve to sve veze ima sa empatijom?

Nažalost, ima.

U onoj čuvenoj sceni iz serije o suđenju u Ninbergu, vojni advokat, Jevrejin poreklom, govori kako je shvatio šta je preduslov za genocid – nedostatak saosećanja.

I upravo je to ona srž mnogih od najgorih stvari koje čovek čini čoveku – nedostatak saosećanja.

Istorija je opekla moje pretke a, nažalost –  opekla je i mene. No, ako me je ičem patnja naučila bila je to empatija – da se saosećam sa svakim bićem koji pati.

Međutim, to često nije slučaj.

Dešava mi se, da na moje lično svedočenje dobijem samo podsmeh.

Da na ukazivanje činjenica, dobijem porciju kletvi i pretnji.

Da na sav jad dobijem samo hladnu ravnodušnost – čak i onih koji su dovoljno mudri da proniknu kroz obmane mržnje izrasle iz ideologije i religije.

Tokom godina, sreo sam mnogo ljudi koji se, ranjeni, vuku svetom, u neprestanoj potrazi za empatijom.

Brodolomnici istorije, gubitnici tranzicije ka jednom novom, zlom poretku, sa sobom nose najtužnije priče i žele. o kako žele, da ih neko sasluša.

I njihov pogled se često okrene i na ljude koji su im naneli zlo.

Upravo tu je koren njihovog bola, ali tu nikad ne dobijaju ono što su tražili.

Isceljenje.

Priliku da oproste.

Naleću na možda najgoru silu koju generiše jedna zajednica pritisnuta krivicom – na zid poricanja, protkan često golom mržnjom.

Nemam iluzija da ću ikad moći, sa svojim malim naporom da pomirim ljude koje su vekovima učili da mrze jedni druge. Niti da ću isceliti toliko slomljenih srca.

Ali vidim, sa ovo malo svoje mudrosti, da nam je svima potrebno to malo empatije.

Da taj Drugi, ne bude samo bezlični neprijatelj, već brat Avelj koga smo udarili kamenom i koji krvari.

Zalud svi sofizmi, zalud svi oni koji nam govore da je taj neko manje vredna i bitan.

Duboko u sebi, Kain shvata svoju krivicu.

I bez tog majušnog a opet bitnog saosećanja – nećemo nikad moći razumeti, primiti ili dati oproštaj i biti isceljeni.

Mržnja neće sama nestati.

Ne.

Ona se povlači u mračne dubine nesvesnog, kao što se Kingov It povukao u kanalizaciju, da čeka novi period buđenja.

Da čeka, u snu bez sna, mogućnost da opet čini zlo.

Ispod pokorice religije, civilizacije, prefinjenosti, u svima nama se krije palo srce, neskrajno daleko od Boga koga smo izdali i Edena iz kojeg smo isterani.

Put ka Raju nije lak.

I ka njemu vodi težak put.

Ali možda, možda je prvi korak upravo taj.

Taj mali akt samilosti. Ta majušna empatija – koja je navela Ahila da u Prijamu vidi ne oca svog neprijatelja već roditelja koji je izgubio svoje dete i koja je nadahnjivala milione muškaraca i žena na veličanstvena dela.

Taj majušni, a nekad tako težak…

Korak.

Stefan Brezar

 

 

 

 

Kraj prijateljstva

358110-76895090ca7f4d92bfecfcce3194eb31

Postoji onaj užasni trenutak kada shvatite da je gotovo – potpuno i zauvek.

Često lažemo sebe, pružamo neosnovanoj nadi priliku da raste i nadamo se da ćemo negde, na horizontu videti poznatu figuru kako nam se približava. Ruke nam se  unapred šire u zagrljaj, osmeh navlači na usne… ali  jednog dana shvatimo da smo se prevarili.

Na dalekom horizontu nema ničega. Sami smo, ostavljeni i zaboravljeni od nekog koga smo mislili da nas nikad neće zaboraviti.

Prva reakcija je neverica.

Kao kad bomba padne blizu nas, ošamućeni smo silinom eksplozije i treba nam vremena da shvatimo šta se desilo.

Posle toga dolazi bes.

Vreli bes, koji zna da ispuni i najblagodarnije srce, velika vatra koja guta sve.

A onda, kada velika vatra zamre, ostaje pepeo.

Često uzalud tragamo po njemu za ostacima osećanja, krhotinama uspomena, komadićima zajedničkog života. Šta god uspeli da pronađemo i sačuvamo – realnost je da nikada više neće biti onoga što smo izgubili.

Gubio sam članove porodice

Prijatelje.

Ljubavi.

Ljubimce.

I puno puta sam stegao srce, sprečavajući ga, uz kranji napor, da se ne raspukne.

Ali mada čovek nauči da se nosi sa gubicima, neke gubitke je maltene nemoguće prevazići… posebno one koji su nisu uzrokovani smrću tela već osećanja i bliskosti.

Od toga možda nema ničeg goreg.

Na mestu osobe koju volimo, sa kojom smo se saživeli, pojavi se tako stvor koji je po svemu stranac.

On izgleda ko osoba koju volimo, zvuči kao ona, ima iste pokrete, upotrebljava iste fraze… ali nije ona, već autsajder iz nekog nepoznatog svemira.

Osetite tad, uz užas, da više nikad nećete moći da doprete do osobe sa kojom delite prošlost i sa kojom ste želi budućnost. Makar bili na milimetar od nje, između vas je čitava praznina kosmosa.

I to je možda trenutak da krenete dalje.

Desiće vam se da ćete se jednog dana setiti neke šale koju bi ste ispričali tom nekom. I okrenuti na vašu desnu stranu da bi je ispričali… da bi tamo otkrili prazninu. Osetićete nostalgiju kad se nađete na istom mestu gde ste nekad sedeli zajedno – ali osetiti da tamo stoji samo rupa u tkanju sveta. Zaboleće vas srce dok budete prelazili rukom preko davno kupljenog poklona na kom sad stoji njegova ili njena posveta, kao neki hieroglif, u kući Mrtvih u Menfisu.

Ali ti trenuci ne smeju biti razlog da se vratite nazad… jer nazad više ne postoji, već putokazi za još neizvesnu budućnost.

Jer postoji nešto što ne vredi ničega, pa čak ni najiskrenijeg prijateljstva i najuzvišenije ljubavi.

Vaše lično dostojanstvo.

To je nešto što dugujete sebi, ma šta se dešavalo.

Desiće se, da nekoga oterate od sebe svojim postupkom ili ponašanjem  – i tada je vaša obaveza da zatražite oproštaj, čak i ako ga ne dobijete.

Ali postoje situacije kada ni jedna reč ili postupak neće popraviti ništa.

Tada se morate odvažiti da napustite svoje stražarsko mesto, na ivici Noći i kažete ono što je Džim Morison sažeo u svojem stihu:

This is the end, my only frend, the End.

Stefan Brezar

 

 

Slikanje daljina

Rekao je: Težio sam nesvakidašnjem, a jurio za običnim

U snu, bez straha, iščekujem talas koji je zaklonio nebo

Možda  će isprati sve što nisu tragovi detinjstva

Prebiram po slovima sanovnika kao po Brajevom pismu

Kotrljam slova

Nedostaju reči

Značenja se otkrivaju sama, kaže

Pregrizla sam kosu i ostala zarobljena u kuli

Daleko od mene ostaje čvrsto tlo

Zaštitnik je zatočen

Obnevidela  od zarobljenosti visina

Šta ako je naše traganje za domom ništa drugo nego

Čežnja za daljinama

Koje bi se pred nama prostrle kao slepe ulice

Umrsile nam puteve u bespuća

Dok krhotine pretvaramo u igračke

Po zidovima, u mraku slikamo bekstvo

U strahu  da ćemo iskrvariti ako posečemo patrljke iluzija

Vara li nas vera da nam je zbog toga Raj obećan?

Dijana Redžić

Like a rolling stone…

moving rock death valley 1j-l

– I? Šta planiraš dalje? – upitala me je koleginica dok smo se zajedno vozili autobusom.

Govorio sam tad o nečemu, nečemu važnom ali ta jedna rečenica prekinula je moje izlaganje u trenu.

Ovako glagoljiv, nisam znao šta da joj kažem.

-Sigurno imaš nešto novo posle ovoga? nastavila je sa pitanjima.

Neko vreme, ćutao sam.

Tren samo.

Jedan tren, hiljadu godina dug.

Ima nešto čarobno u Novom kada ste mladi i puni ideala. 

Novim poslovima, gradovima, ljudima, ljubavima…

Na horizontu, ukazuje se to mistično Novo, blještavo i tajanstveno, tako nevino i puno obećanja.

– Imam… imam više opcija – rekao sam.

Nisam slagao. Međutim, ta istina imala je ružan ukus.

Ne jednom, prihvatao sam Novo potpuno i bez ikakve predrasude, puštajući da mi Staro, ostane samo u uspomeni, koja je brzo bledela. Bez kajanja, bez dvoumljenja, bez ikakve rezerve hrlio sam napred… a svaki poziv da krenem dalje gledao sam ne kao tragediju već kao  novu priliku.

Međutim, vreme je neumitno prolazilo.

Novo je izgubilo onu čar koje je imalo. Blestavi oreol nade sada je bio manji… a moj duh težio je sada drugim ciljevima i nije se mogao zadovoljiti samo nadom, ma koliko blještava ona bila.

-Danas je teško zaposliti se – rekla je ona posle kraće pauze.

– Svakako – saglasio sam se.

Počinjao sam, od početka, mnogo puta. Radio sam, ćutke, tokom mnogih dana i noći, ulažući svoj talenat i znoj i polako, puštao korenje. Da bi mi, na kraju, svaka žilica bila isčupana i da bi poput onog pustinjskog korenje nastavio da se krećem dalje.

-Ti nisi ženjen? – nastavlja ona.

-Ne – odgovaram dok se nervoza, kao jutarnja plima polako diže u meni. Gledam kroz prozor, ali u hladnim predelima pored kojih prolazimo ne nalazim na utehu.

-Imaš li devojku?

Bolno pitanje.

Prošlo je godinu dana od kada sam voleo, izistinski voleo. Od tad, od onog mučnog januarskog dana, svaki moj uzlet završavao se brzo.

Prebrzo.

-Ne.

Ona klima glavom.

-Nije lako vama mladima, danas. – završava ona.

Potom, izlazi iz autobusa.

Gledam je kako se nalazi sa nekim na stanici, mladićem koji joj je verovatno sin. Odlazi ka svojoj kući, ka svom životu koji vodi van posla.

Ja nastavljam napred.

Nekada davno, pre pedeset godina, simbol mladih bilo je kamenje koje se kotrlja, mitsko The rolling stones. Simbol mladih idealista, rokenrol generacije koja je verovala da može bolje i da će na pepelu Drugog svetskog rata izgraditi novi svet. 

Kotrljali su se, u stalnoj potrazi za tim novim svetom. Život je tad bio velika avantura, između gorčine jednog rata i senke pretnje od novog – Askin ples pred vukom.

Kotrljali su se, ipak, u svetu u kojem je bilo mnogo toga čvrstog.

Sneg ponovo počinje da pada.

Najpre slabo a onda sve jače i jače.

Granica između ravnice i neba se gubi. Putujem kroz Belu prazninu.

Šta je u našem svetu danas čvrsto? 

Prevrednovali smo sve vrednosti, prevazišli sve institucije, dogme i ideologije. Sve ono što je ograničavalo našu slobodu.

Na kraju, shvatili smo, na pepelu starog sveta, da sloboda ne stanuje tu.

Okrenuli smo se telu – ali ono nas je izdalo. Sve dubine seksa, nisu zadovoljile našu žeđ.

Istraživali smo umetnost i došli do visina… samo da bi tamo videli prastara imena i zjapeću Nedokučivost kako vreba iza Kapija Noći.

Uzjahali smo nauku ali nauka nam nije mogla dati veliki odgovor na pitanje – zašto?

Ogoljavali smo se, ronili u dubine, bez svesti da smo postali jako plitki.

Poneko se okretao religiji ali bez hramova i teologija da je sputavaju, bez inkvizicija i svemoćne države da je nameću, religija se vratila u ono stanje u kojem je uvek bila – postala je vera, suviše prefinjena da bi bila uhvaćena i suviše nematerijalna da bi se od nje moglo graditi. Slediti veru znači zajahati vetar, koračati po zraku Sunca i videti Boga u dugi na nebu… a koliko nas je spremno na toliki čin poverenja danas?

Zatvaram oči.

Poslovi danas traju sve dok vam ne istekne ugovor, ljubav dok ne dosadite onom drugom a dom je najčešće samo mesto gde prespavate i iz koga vas gone mučne svađe i problemi… a domovina je mesto na kojem radite i koje menjate kada shvatite da tu više nemate opcija.

Daleko, u Dolini smrti, samo od sebe, kotrlja se kamenje.

Niko ne zna zašto, ali se kotrlja. Bez cilja, bez početka i bez kraja.

U um mi dolaze lica svih onih koje znam.

Ovde, u Dolini seni smrti, kotrljamo se mi – petrarkisti prezreni od voljenih draga, Rumiji koji na dalekom horizontu traže svoje Šastane, plemeniti samuraji iz Novog Beograda, lucidni teolozi iz malih sela, uzvišene duše unutar jadnih tela, siročići duša Malog princa, snevači velikih snova, Bilboi koji čekaju pozive čarobnjaka, ptice u krletkama od reči… u potrazi za tim, tim jednim komadićem čvrstog tla, u potrazi za Domom.

Mećava dostiže svoj vrhunac.

Želim, o kako želim, da svi konačno stignemo tamo.

Da pronađemo put kroz uzvitlale elemente, kroz haos i nemir.

Da se naše kotrljanje, jednom, zaustavi.

Da postanemo temelji novih kuća, izniklih iz naslaga pepela, semenje jednog novog sveta kojeg su sanjale one stare generacije.

Ne znam kad će i da li će to ikad biti.

U svetu bez ikakve čvrstine i sa sveprisutnom senkom sukoba, nezahvalno je davati bilo koje prognoze.

Ali do tad, nastavljam da se kotrljam.

Kroz mećavu, ka tom sledećom Novom.

Like a rolling stone.

Stefan Brezar