Snovi o Zlatnom gradu

U snovima sam često tamo

Kroz kapiju od belokosti svako veče prolazi moja duša

I moje stope lako prekorače prag

Vidim ga, svog u tornjevima i kipovima

Ispunjenog zvukom časovnika

U meni su tuga, seta i bes.

Moj grad je ranjen, moj grad polako nestaje

Smrt drveća, ljudi i kuća.

Ti, pak, blještiš, večito drevan

U snu, tvoji zidovi isijavaju tajnu, odgonetnuti tajnu tvojih ulica je najviša od svih gnoza

Na tavanima nemrtvim snom spavaju golemi, u nekropolisima buja čudan život, osenčen senkom

Čak i tvoja tama ima u sebi draž, ona ne pritiska nesnosnim bolom

Grof Orlov mi se saosećajno smeška

Znam da sanjam i da ću se uskoro probuditi

ali svejedno, ja lutam tim ulicama.

Dostojanstvo je prodato za hiljadu dinara

,,Teško ćeš dobiti posao“

Pričaju ponovo o ratu

U stomaku mi je grč, jedan drugi san, slutim, završiće se brzo

Znam svakog gargojla na tvojoj katedrali

Ser Entoni Hopkins šeta u masi, neuznemiren

Slobodan sam

Kada se probudim, bojim se da ne poludim

U snu, ja pričam na tuđem jeziku, koji prepoznajem kao svoj

Na nepcu mi je ukus crnog piva

Na mirnoj reci plove labudovi

Vratilu su Pobednika, ali pobeda nema više

Sa zidova me posmatraju uplakana lica anđela

Na javi čeznem za onim što je prošlo, za onim što nikad nije bilo

Tamo sam slobodan – da lutam, razmišljam, da živim

I zato ću rado preći taj prag i zakoračiti na tvoje ulice

Dušu nam ne može zarobiti niko

Sve ostalo je laž

Stefan Brezar

Photo by bruce mars on Pexels.com

 

 

Hristove godine

Ja sam žena sa psihoterapije
I to je ono što sam na poklon dobila od najboljeg od svih svetova
Ili sam odgovorna ja sama
Zato sada možda učim da budem drugačija
O vlastitom trošku
Da skinem zatamljene ili ružičaste naočare
I progledam
Moja psihoterapeutkinja je mlađa od mene ili mojih godina
Uvek mi se obraća sa ,,Vi“
I odgovara mi sve to
Bitno je da nije muškarac, jer ko zna kako bi se to odrazilo
Imati muškarca koji strpljivo sluša, sat vremena, pa makar i za novac,
Moja psihoterapeutkinja se ne ljuti kada nemam vremena
I kada se ne viđamo redovno, odmahne rukom i kaže- Vi ste ti koji odlučujete.
Pita me šta mislim o lekovima, a ja joj odgovaram da ne verujem u magične tablete koje veštački donose mir
Da mi je potreban neko da me drži za ruku dok silazim u svoje tamnice
Dok istresam neizgovorene reči
Neko da me ponovo nauči da plačem kada mi se plače
Da sljuštim kože u koje sam srasla i oslobodim se
Upozoravam je da ponekad zalutam u priči
A ona mi kaže da će mi tada postaviti putokaze
Moja psihoterapeutkinja mi govori: ,,Bravo“ svaki put kada se suprotstavim strahu
Daje mi domaće zadatke na koje tražim odgovor
Ponekad upotrebi reč ,,govno “ za ljude
Nekad joj šapnem da će mi biti neprijatno, najneprijatnije
Ali da moram da govorim
Ona klima glavom i odgovara da je to u redu, da treba pričati
Kada zaključim da grešim ili da sam u pravu
Kaže mi : Bili ste super
I ja odlazim lakša za izgovoreno
Ispraća me sa: Molim Vas, brinite o sebi, jedite,trenirajte obavezno, spavajte, molim Vas, volite sebe.
I ja to ponavljam kao zapovest: jedite, spavajte, trenirajte
volite sebe, volite sebe
Postoje zablude o kojima još ćutim
Izmiču i sakriju se po ćoškovima
Zaigraćemo jednom žmurke
Ispričaću i to
Tada ću, valjda, biti izlečena.

Dijana Redžić

Kretanje

Kroz ovaj grad
Iz vlastite rane nezgrapan narastao
Nekad pokoravan koracima
ne prepoznajući znakove
Od umora i besa
sve više lutam
da li se u prostor pretvorilo vreme?
u osvrtanjima
nestaju ulice
u nevidljivo skliznu lica
u neprimetnost prizor reke otiče
Tamne ruke za sitnitnu kupuju voće
Dok u promicanju osluškujemo
tuđe jezike
tražeči razlog za strah
okrivljujemo strance
što smo (p)ostali gluvi i nemi

Dijana Redžić

Posle oluje

Čitave noći  duvao je vetar
U trperavom svetlu naše senke bile su kratke
Između nas i hladnoće nije stajalo nista osim jednog okna

Hodam kroz pustoš – kada se oluja smiri, ostaju samo krhotine jednog velikog besa
Mraz je dotakao svaku baru-pod đonovima led krcka kao nekad, u detinjstvu

Sanjani poljubac je došao nenadano
U mraku, bili smo jedno drugom jedini spas od zime
Sanjali smo uporno, grozničave snove, sve do jutra

Razbijao sam dugo led da bih prineo za tebe žrtvu svetlosti
Kroz prozor ka Istoku sijalo je nepobedivo jutro
Negde u Persiji, i dalje gore svete vatre

Lice sveštenika bilo je blagonaklono
Na drugom mestu me je sačekalo novo lice

Nenadani susret, pričamo o književnosti i Šekspiru
Za nju je Darko rekao da bi joj pevao serenade
Pričamo o budućnosti koju valja stvoriti

Vetra nema više
Beli oblaci lenjo lebde na nebu
Javljaš mi da je sve u redu

Toplo pecivo u maloj pekari
Prsti koji mirišu na vosak
I tvoj miris, maleni deo tebe, koji ostaje tu, na mojoj kragni

Čeka me povratak kući
Budućnost valja stvoriti
Ali smo tu oluju, te duge studene noći
Prošli
Zajedno

Stefan Brezar

Put

S tugom, hipertrofirani, otresamo
Ostatke kućice od slatkiša
Skidamo paučinaste niti sna
Uz put
U reci spava mrtvi pas
Mrtvo oko ostalo zaglavljeno u mulju
Sa strahom izbegavamo
Nepomičnost pogleda utisnutih u kamen
Kao da se u njima ogledamo
Da li tako, mrvu po mrvu
Umire naše detinjstvo?
Još jedan dom ostaje u bespuću
U čežnji za novim prolećem
Još uvek nismo otišli
Do one tačke
Iz koje se možemo vratiti sebi
U krug…

Dijana Redžić

U magli

 

Oko nas je otelotvorena laž
Vidljivi oblik neizrecive zlobe
Carevo Golo dupe u nas prdi

Dve je godine otkako sam napustio taj posao
Sećam se tihih žena koje su se smeškale
I koje nisu rekle ni reč kad je trebalo – da li Vaše netalasanje pročišćava vazduh?

Lica robova skrivaju se šalovima, neki starac sipljivo kašlje
Ima nas manje od sedam miliona
Njegove usne se svejedno cakle

U vazduhu vise novogodišnja svetla, kao mutne utvare
Prošle su sve nove godine
Ni u čestitke više ne verujemo

,,Treba šisati ovce“-rekla je
U svetu budala, rastu nam vučiji zubi

Stiskam u ruci poklon, za tebe
Pitam se, gde li će nas odvesti put u magli

Avala je izgledala kao ostrvce u moru otrova
Radosno sam išao u selo, dok je oko mene po drveću padalo inje

Čak i vukovi se danas pokoravaju
Čak i vukovi ce crknuti u ovom prokletom cirkusu, boreći se za dah

U snu je sjajio Zlatni Prag
Na stanici je stajao olupani češki tramvaj i dimio se

U smogu i magli  živimo

U smogu i magli se gušimo
Mi utopljene
Rasčovečene
Duše

Stefan Brezar

TREN

Može li usamljenost značiti da nedostaješ sebi
dok si usnula

u osećanju nemoći kao u lepljivoj čauri
iznemogla od pitanja, od tišina
za novi pokret

Iluzija lica kroz maglu suza u usne im ušivam utehu

Ruke su dve da obrazuju štit
Kutijica dragocenosti preobražena u mozaik blista u ostacima dana
Iskre se na dlanu mešaju sa kapljicama crvene
Od ništavila čuvam ostatke, u zagrljaju drugog mraka
Svedočanstvo celine

U išćekivanju jednog 

jutra, novog i čistog
u kojem probuđena ptica otresa sivu sa krila
I prepoznaje šarenilo
U nebeskom odrazu
Pred novi let…

Dijana Redžić