Издвојено

Pišem dok ne sluša(š)

A toliko sam toga sa tobom htela podeliti…
Kao da mrvim slatke ostatke dana
Danas sam nekako mirnija, prvo od toga počinjem.
Kao da smo ušetali u sliku, svet u svetu, boje su sjajnije.
Ruke dečaka, reči devojčice, reči koje pretvaraju sve u igru.
Zaustavimo se u prošlosti, prašina pod našim nogama. Po kaldrmi su se rasipali točkovi, glasovi su ispunjavali ulice.
Sreća na izdisaju.
Blažena naivnost.
Navijamo, susrećemo se i mimoilazimo.
U sumrak puštaju stare filmove, one o kojima ne znamo ništa, one koji su možda prvi put na platnu.
I to je ipak zanimljivo.
Još uvek je sve zanimljivo.
Život se otkriva.
Lovimo lica dok gledaju film.
Kako im oči sijaju.
Gađamo ih kokicama.
Mali gradovi postaju najveći.
Male pobede postaju najvažnije.
Na dohvat ruke sve(t).
A opet, ti nikad nećeš razumeti koliko sve to može biti važno.
Kako sve to može biti važno.
I kako se sve zapravo ne razlikuje od igre.
Dok slobodno hodam, (pod)smehujem se,više nema ulice kroz koju osećam tremu dok prolazim.
Još uvek želim da udomim sve te pse koji lutaju po zavičaju.
Toliko toga sam želela da ti kažem, ali to ionako ne bi bilo važno.
Više ni sama ne razumem zašto…
Jesmo li oboje gluvi od svakodnevnice?

Dijana Redžić

Издвојено

Dva puta sam videla Čarlsa Simića ( O tome kako smo studirali književnost, deo prvi)

Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan 
I tada sam otišla…
možda jedini put
jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene
Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela
I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“
A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi
Jer to je tako lako
 Uistinu sam malo toga znala
osim da se 
i od smetlišta se može napraviti carstvo
A carstvo se može pretvoriti u smetlište
Sve je ionako karneval
I svi smo pajaci
Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao, 
kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu
koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom
Čarls mu je napisao pesmu-utehu 
 tada sam mogla da zaplačem
 to sam zapamtila
i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije
Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi.
Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe
I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu
govorili smo da gleda u pogrešnom smeru
 bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna
 kao da je večito padala kiša
 kao da smo večito bili gladni
svega
Jeli smo smokve
I kroasane
I male krofne kakvih više nema
 ispijali smo kvas iz konzervi 
nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo.
 žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo
I slušali muziku sa mog cd plejera
 kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici
Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla
Odvukla sam nas kod psihologa
Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči
 povraćali smo ih na sve načine
I onda kada nikome nije bilo ugodno
 osećali da smo čistiji svaki put
Na novoj kiši
Bez kišobrana
 nažvrljan na papiru došao je kraj
A za svaki se veruje da je novi početak
Da bi se izbrisala nostalgija
Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom
Bila sam preumorna i previše raščupana
U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica
preko velike vode
I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj
 tako se lako mrak nadvije nad čoveka
Lukavija su od svega krila crnih ptica
 Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči
I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…

Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju
Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto
da me podseti koliko prezirem proticanje vremena
i (s)umiranje u svakom danu.

Dijana Redžić

Издвојено

Dirke

Dirke

Moja majka je rekla: Potrošila sam cijelo bogatstvo na tvoje satove klavira

Ali na mom ćeš sprovodu odbiti svirati

                Athena Farrokhzad

Dirke su bele i crne

Da bi se  melodija rimovala sa životom

Sa patetikom

Sa klišeima

Nisam imala klavir

I nikada nisam naučila da sviram

Pevam o cvetu boje sunca  pred komisijom podzorivog pogleda

mori me nejasno osećanje izjednačavanja kraja i početka

I slutnja da je traganje za utehom varka

Pitaju me- zašto kasniš

A ja ćutim o melodiji crnih dirki

Kakva se svira na pogrebima

Nevoljno gazim po blatu

Po belim dirkama sviraju uzorni đaci

Čekaju ih majke, dušebrižnice

Ogovaraju tuđu decu po hodnicima

 Crvenokosa profesorka smrdi na cigarete i uvek nosi crnu odeću

Koluta očima

Govori mi da moram imati klavir

U meni melodija postaje sve tiša

Nestaje za cvetom

Crne dirke su tu da prsti skliznu po njima

U tišinu

koju sam potisnula u zaborav

Govorili su da sam smrt ispratila ćutanjem

Postoji zanemelost koja se ne može prevesti.

Dijana Redžić

Издвојено

Da, ja se plašim svojih bora

Da, ja se plašim svojih bora

Da, ja se plašim svojih bora

I ne, taj moj strah nema veze ni sa čijim zahtevima

Pa ne mora biti ničija tema

Za novo ubiranje aplauza

Ni na druge moje strahove niko nije stavio zabranu

Brigom i zapitanošću odakle mi

Vrištanjem i šamaranjem kako su bespotrebni i kako nemam pravo da se bojim

Kao da moj strah baš njih povređuje

Uznemirava

Vređa

Tako hrabre i nedodirljive

Dok naglašavaju da niko nema prava da se plaši svojih borai ni kada je sam

ne sme da drži u skrivenoj ladici

u mraku

među nepotrebnim sitnicama

izmešan sa drugim strahovima

strah od bora

Da, ja se plašim svojih bora

Tek nazirem gde bi mogle da se nađu

jedva primetnih linijica koje će iskriviti moje lice  do neprepoznatljivosti

Bojim se da bi se ko zna šta još uz lice moglo iskriviti

Postati  groteska

Bojim se da bi se sve što vredi sa tim krivudanjem moglo pretvortiti u sećanja

U potvrdu nekadašnjeg života

Da, ja se plašim svojih bora

Zbog toga stavljam prirodne maske od bezbroj sastojaka

I nerviram se kada preskočim dan

Srećom, nisam neko važan

Da moram gostovati u kakvoj  emisiji u kojoj govorim da straha nema

Pa svi pripremljeno izvijaju usne u osmeh

a publika dobije znak za aplauz

Srećom, neću napisati ni jednu utešnu knjigu koja slavi život

Jer, ja se bojim svojih bora

Možda ili sigurno da sam Tanja Bošković ne bih se plašila

Ali, nad borama je plakala i Simon de Bovoar

Pa možda ipak  ne treba da me bude stid

Ovaj moj strah ne vređa i ne uznemirava nikog

I niko ne treba da ga pretresa

On je samo sitni džeparoš

Spram svih ostalih strahova

Ne treba da dajete savete u imperativu

Ni da mi se zahvaljujete

Ni da molite

Odbijam da mu se sudi.

Ovaj strah ću zadržati!

Dijana Redžić

Издвојено

Daljine…

Sa svešću o koraku- izvijanju stopala nad tlom
hodam dok
pogled mi lovi mreža zlatne i granja
kao loptu obavijenu ukrštenim linijama u jednoličnim pokretima devojčice
zlatna kaplje u moje zenice dok ih ne učini slepim za zemlju
nebo je bilo spona sa daljinama o kojima sanjamo
pod istim suncem
tamo, gde smrt ostaje skrivena
sa zlatnom se možda posejala čežnja za nečim izgubljenim
jednom
i to bi nazvali melanholijom
želeli smo da otputujemo prljavim vozovima
da se probudimo Negde
sa ubrzanim lupanjem srca
oživimo
setim se dok mi ruku preseca torba sa začinima na sniženju (kakav kliše!)
sada grabimo ( neće to nikad razumeti) svako rasipanje zraka
kao da time od neba otkidamo komadić neosvojenih prostranstava.

Dijana Redžić

Издвојено

Proticanje

Maskirani u odrasle nismo znali da još se nalazimo na pozornici detinjstva

I da je lako u zavežljaj besmisla odložiti sve što nije priča o nebu

Demoni sa druge strane stakla topili su se u karikature

Pred našim smehom

Ostajali su napolju

A danas smo mi zastrašeni njihovim ćutanjem

Kao da im prvi put jasno vidimo iskrivljena lica

Više od toga bojim se daljina od kojih me nećeš moći čuti

I jezika na kojem te neću moći razumeti

Sa svojih dlanova otresaćeš vreme kao  grumenje zemlje sa brda za razmišljanje

odlascima ostaju okrnjene jeseni

u njima uvek isti čovek jednako pita: volite li pozorište,

sa nepromeljivim osmehom

čije značenje pokušavamo da dokučimo

uzalud…

Dijana Redžić

Издвојено

Pod zubatim suncem

 Pod zubatim suncem

Osluškujem, nebo kaplje
suze mu se gnezde među krošnjama
Pod zubatim suncem
Govorim mu
Dan je kao nekad
Razvlačim po ustima slatku penu
U prevelikoj odeći
Udišem slobodu beskućnika
Ćutim mu
Da se oni fotografišu pred drvećem reči
Dok plodovi trule pod njihovim nogama
kotrljaju se, mešaju sa zemljom
Uzalud
Posekli bismo drvo
I otišli korakom Jevrejina lutalice
I usamljene devojčice
Dok preteći nas gledaju tuđe majke
Ili pred nama zatvaraju oči
Umesto zaborava, ptice su ubrale po stazama posute želje
Tešimo se nadom
Da su ih odnele u krajeve
U kojima ispod neba nije hladno.

Dijana Redžić

Издвојено

Svetionik

Najpre je bila čipka

Od nje haljina crne boje

Ličila bi na venčanicu

Da je bela

I cipele sa posutim trešnjama

Tek onda Ona

Iza tamnih naočara jedva joj vidim lice

Neuhvatljivo zaustavljanje pogleda

Previše bleda

Mrva svetlosti u crnom

Na trotoaru

Osvrćem se

Dugo

Hoće li se korak slomiti

U deliću sekunde

Glas se u meni hrani Džokerovim smehom

Kako si umela da hodaš?

Bez svetla?

Pod ovim nebom kao da klizi…

Mudra je sova rekla da se svako guši tamo gde ne pripada

Lako i neprimetno

Gubi sposobnost da diše

Ispreturane reči postaju merilo naših misli

Sekunde gutaju minute

Tako je sebično

Tako je oholo

Razvlačiti sve u pesmu

Zavaravati se

Tražiti opravdanja

Izražavati žaljenje

Istresati talog slika na papir

Zbog osećanja života

U jednom trenu

Dijana Redžić

Издвојено

San o slobodi

92811020_2566091617043304_8190528557894598656_n
Otvaram veliki prozor
Kroz njega je uletela jedna buba
Prvi gost posle mnogo dana
U daljini, Sunce dodiruje mlade listove
Sokovi kipe u žilama, vetar talasa krošnje
Buba je crvena kao prve trešnje
Vetar je bremenit mirisom proleća
Na plavom Nebu traje igra sokola
Po praznoj ulici hoda mačka
Sloboda je sazdana od svetlosti i mirisa
Napolju jaše Smrt sa krunom – ona jedino želi ljude
Ovo je predah za sve životinje – sve što leti, trči i puže
I u snu njena senka lebdi nad nama
Ali kao srž zdravog drveta unutar nas je san o slobodi
Sunce igra na mojoj koži
Udišem spoljni vazduh punim plućima
U daljini, negde tamo, nalaziš se ti
I kroz rešetke zatvora moze se dodirnuti sloboda
I u okuženom snu udahnuti svež vazduh
Umesto venca od vrbovog pruća sutra
Isplešcu reči nade, ljubavi i vere
I misliti na tebe
U meni kipe sokovi proleća
U meni živi zov slobode
On je i više od sna
Krošnje vrba me podsjećaju na tvoju kosu
Sunce se igra po olucima kao svetlost po mačevima – telo po navici zauzima stav
Buba odleće, u široki svet
Mozda ce otići na prozor nekog prijatelja
Mozda ce otići kod tebe
Neka ponese na svojim krilima reči ove pesme
U grimizu,
Nevidljivim slovima
Ispisana je pesma o slobodi i čežnji
Ali
ne
i
o
strahu
Stefan Brezar

Prisutnost

Kao duh sam
Iza tankog okna
Posmatram novi život

Tu si ispod ovog zvezdanog neba
Toliko blizu da te mogu dotaći jagodicama
Toliko daleka da bi mi trebali eoni da te vidim u daljini
kao zvezdu na nebu

Jesen je
Uskoro će i zima
Na granama drhte preostali listovi
Ja sanjam da te vidim makar slučajno
U daljini
U magli koja bi me skrila

Još uvek te nisam zaboravio
Odrasli smo zajedno, znaš li to
Da li još uvek mariš?
Nije li tvoje ćutanje odgovor?
Izgubio sam te onog jutra
I više nisam ni senka na tvome zidu
ali se pitam, nisam li nekako prisutan?

Dok padaš u san
Ja sam tu
Krijem se u valovima tvoje kose
Tvoj miris je sladak ujutru
Dok se budiš
NIsam li to rekao toliko puta
ali reći ću još jednom

Nisi dočekao orase
Nisi video plodove svoga rada
Plemenitog napora da prevaziđeš umor svoga tela
A opet si prisutan
Mada si tako daleko

Kuda su nestale te godine
Rasule su se kao pokušalji soneta
Pisanih u jeftinim sveskama

Svet je sada drugačije mesto
A ispod nas
Buja jedan novi svet
U kom sam tek ovlaš prisutan

Oko sebe nekad širimo strah
Naše ljubavi često u orahu sopstva završe
Stisnute tvrdim korama
Najgori je to zatvor
Anđeo u rupi

Treba izaći
U svet
Među ljude

Nije lako to

Iza okna živi jedan vrli novi svet

A ja?

Ja sam još u starom
Dok sam prisutan

Zašto?

On postoji
Kao senka
Uteha

I bojim se
Raspadne li se u рrah, sa svakom uspomenom koja ode
Sa najmanjom mogućnošću
Da bude drugačije

Propašće šansa
Da iz semena prošlosti
Izraste drugačija budućnost

I zato sam još uvek tu
Prisutan
Mada nekad samo to

Stefan Brezar

Kraj leta

Avgust je mesec sete

Tada se leto susreće sa tiranskom zimom bez snega

To je mesec koji treba polako oglodati do koske

Na izrovanim livadama rasklapaju luna park

Kao odbačene igračke leže mašine

Nešto fino u tišini truli

Negde nevidljivi za sve su trenuci hiljada života

Kapi kiše vremena otekle daleko

Tvoj smeh one noći neće li biti uspomena koja bledi i nestaje

I momenti ekstaze se menjaju sa vremenom, iskrivljuje ih nepouzdano sećanje

Redovi stolica i nad njima tišina

Gde su sada svi oni ljudi, onaj period kad se detinjstvo i mladost slobodno mešaju

Ono doba kada smo glupi, tako nevino glupi

Lišće žuti u nepovrat Sasušene trave lome se u рrah

Istina je da se život nastavlja i tokom jeseni i zime Na kraju sve рrođe

Zato treba proživeti do kraja ovaj mesec

Osunčano mesto na suncu, časa vina

Neki tihi zaton

Još neki osmeh

Neka ekstaza

Ne posedujemo zauvek ni jedan trenutak

Ali neka nežno klize niz nas kao kapljice kiše

Neka padaju na nas ko pahulje

Tada ćemo moći ispratiti leto bez sete

I uživati

U jeseni

Što Stiže

Photo by Pan Agresth on Pexels.com

Umor

Sanjao sam teške snove

O dušmaninu koji i ne zna da mi je dušmanin

O izgubljenom osmehu koji živi samo u pesmi

Probudio sam se u jednom drugačijem svetu

U njemu je sijalo Sunce u tihoj ulici

A ja sam bio tako, tako umoran

Rastali smo se na stanici

Ja sam otišao kući, da spavam

U autobusu, gledao sam svet kako promiče

Lenjo, kao niski oblaci po nebu

Još jedno leto prolazi

Još jedna jesen se prikrada

Ja nosim bol mnogih

i onih živih i onih mrtvih

Kako li je bilo Hristu na Golgoti

da nosi na plećima ceo svet

Setim se onog konja iz pesme

što uzalud čezne za odmorom

za zelenom travom i Suncem

Ne mogu da nađem jedan jedini iskreni osmeh

a da nije osmeh deteta, umor nas nagriza kao kiselina

Iznutra i spolja

U ovom svetu punom granica

Ja i dalje čeznem za putem

Za starim padobrodom koji odlazi niz reku

Za onim sunčanim letim detinjstva

Kada je vrućina bila prijatna i donosila sladak umor

Dugo nisam video more

Verujem da sam začet negde na morskoj obali

U meni odjekuje eho talasa

Preko mora je stigao moj praotac

Sa Severa, tražeći toplotu Juga

Umoran sam, tako umoran

Od poslova

od misli

od sudbina

To ne može da izleči jedan odmor

Neko kratko bekstvo od sebe

Treba zakoračiti hrabro u život

I izboriti se da umor ne bude ropstvo dolapa

Već slatka nemoć pred san

Stefan Brezar

Ne okrenuti se

Ti si samo senka

Crvena, ti lebdiš celim mojim podzemljem

Ponekad, vidim te

Na trenutak

Na javi

u Snu

Volim te

onako kako se samo mogu voleti fantazije

Od vilinskog praha si sazdana

od morske pene

Od keltske sete

Od svetlosti vitraža

Ne smem se okrenuti

Ni ime ti spomenuti

U tišini, najbolje se razumemo

Razdvojeni, najbolje se sastajemo

U bolu, najbolje se smejem

Praznina je puna dodira

Moramo izaći iz ovog Pakla

a da se ne vidimo

Potisnuti čeznju najteža je stvar

Ali znam

ni ne više slutim

da ću te zauvek izgubiti

ako ne ćutim

i ime ti spomenem

ako se okrenem

ako pružim srce

da ćeš nestati u jesenjim maglama

zauvek

I zato prolazim kroz ovaj Pakao

Uporno, bez osvrtanja

MOžda te neće biti ni na svetlosti dana

možda ću tamo sresti samo sebe

ali hodam

ko po ivici mača

i ne osvrćem se

iako mi srce igra na svaki crveni odblesak

na prostu činjenicu da si tu

i da me pratiš

da me uporno pratiš

kao sena iz jednog drugog vremena

Kada sam voleo strasno

Kada je ovaj svet imao malo više smisla

Stefan Brezar

Kako razgovaram(o) sa M. Pantićem ( Kada me ugleda ono što tražim)

Tražila sam novobeogradsko leto, ne na Novom Beogradu, već u zemunskoj biblioteci. Na polici je, od M. Pantića, ostala samo jedna knjiga- Kada me ugleda ono što tražim. Kao božanska intervenicija, to čuveno deus ex machina ili demonsko poigravanje. Ili oba pomalo. Tražila sam novobeogradsko leto da me podseti na ona leta, duga i pusta u kojima je još imalo smisla iščekivati jer se život pružao pred nas kao nešto nepregledno i nepoznato, onako kako su se, dok smo bili deca, pred nas pružale ,,peščara“ i ,,džungla“, iza zgrada, tamo gde odavno nema ni peska ni ogromne trave. Znala sam da će M. Pantić uspeti da na naajnežniji mogući način zagolica novobeogradsko u meni i učini da se ponovo osetim kao deo celine, da se utopim u Grad koji se otima svakom pripadanju. Volela sam Pantićeve knjige i zato što su opravdavale sve o čemu smo umeli da sanjamo, oduzimajući banalnost onome što je bilo najlakše ismevati, prema čemu se podrugljivi odnos posmatrao kao obeležje zrelosti. Ovo je bilo doba u kojem smo stajali na pragu pokušavajući da se oprostimo sa vremenom rezervisanim za gledanje u zvezde. Do tog jednog koraka nedostajao je odgovor da li nas zaista gleda ono što tražimo ili je to naša uobrazilja, obmana ljudskih očiju, stakleno, mrtvo oko, koje slepo gleda u nas dok mi ostajemo paralisani njegovim sjajem.

– Napio sam se sinoć i pevao sam Šejna na sav glas. Osetio sam svaki stih. I ja još uvek želim da odem starim parobrodom… Ovo je sve sranje.

– Da odjašeš negde u suton, ka dalekim horizontima. 😃 Razumem. Peške, na prstima, makar…

Spomenuo je nešto o stavljanju želje u vreću, spomenuli smo i Devojku iz kule i osvrnuli se na priču o spasavanju sebe i strpljenju kao oružju.I onda sam pustila pesmu i u glavi ponavljala reč ,,projektujemo“ dovoljno puta, u okviru onog objašnjenja u koje nismo znali da li se borimo da verujemo ili da ne verujemo. Istovremeno, u ušima mi je, nakon ,,Šejna“, kao logičan sled, odzvanjalo:

U gradu što se nikad neće zvati mojim

Previše mislim, dakle jedva da postojim…

Poželela sam da mu ispričam Pantićevu priču. Svi prozori su bili otvoreni. Letnje veče sa svim svojim posebnostima i osećajima opijenosti. Deda je iznad previše pojačao tv, utakmicu. Začuo se njegov smeh u kojem je imalo nečeg podrugljivog, iako je, verovatno, slavio. Odustala sam od pisanja.Previše je vruće. On se već otreznio . Piše i misli kako valja, kako se očekuje. Moram da zaspim. Zaspati- trebalo bi da bude najlakše…

U priči ,,Dvoje“junak se vraća u Beograd i na početku je ni po čemu zanimljiv, iščekuje smrt, šta bi drugo, pa se nižu, asocijativno, sećanja, pretresa se proteklo vreme kako bi se pokušalo sagledati šta je vredelo a šta ne. U gradu u kojem je sve ostalo zaboravljeno, ljudi i on, kakav je nekad bio, u tom gradu je negde pred ponoć, nekada davno sreo ženu sa retkim prezimenom i pri tom prvom susretu znao da je to ljubav. Napisaće autor da se u tom času na severnom polu odlomio glečer veličine Beograda. Starac će, ne znajući kuda bi krenuo sa Stanice, kome bi se uputio, poželeti da pronađe baš to prezime. Ovde pravimo lak skok do onog dela priče u kojoj dvoje sede u stanu tik do Zemunskog keja, starica sa retkim prezimenom koje nikada nije menjala i starac koji po prvi put posmatra reku sa te strane, gok u njega gleda ono što traži:

Takvo stanje ne postoji u stvarnosti, u stvarnosti je tekao život, kao i kod svih drugih, u stvarnosti je bio rat, pa beda, teška psihijatrija, puko preživljavanje, traženje mira u porodici, samo je još tu preostao, donekle. Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije.

I zapravo tu, nad tim rečima se meša prošlost i budućnost, poništavajući vreme i svevono što je spakovano u koferu koji starac vuče sa sobom, opipljivo i neopipljivo.I govore, i jedno i drugo, u tom susretu opisanom kao prepoznavanje kako je svet sada postao mali i kako je to svugde isto, jer se svet zapravo smanjuje u mislima.A u tom skučenom svetu, u gradu u kojem starac po prvi put gleda reku sa druge strane, gde je narastao grad u gradu, postoje ulice koje nisu promenile svoj naziv. Starac misli kako je to lepo.

– Isto mislimo. Mada, što reče jedna moja prijateljica, znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala ni za šta na svetu.- Da, preteški su, ali intenzivni, osećaš život…

– To nije malo, biiti živ.Opet je izgovoriila njegove reči.

Valjda je zato jednom i voleo tu V. T. Pogađala mu je misli. Nije to jedini razlog, ali je prilično važan.

Starac će joj reći da još uvek može da stigne kog zubara, da ne otkazuje zbog njegove posete, koja je ionako usputna. Starica će poželeti da joj se ponekad javi, kad poželi, bez obaveza, tek da zna da je živ:

Znaš, nije nam ostalo previše vremena, ni tebi ,a ni meni. Sad ti se čini da je prebrzo prošlo ono otkad si netragom nestao, ali sve između bilo je najbolji deo naših života, ma šta da se u njima zbivalo…

I tako sve do te večeri kada se okrenuo prema unutra. Nije imao bilo šta posebno da vidi, osim nekog minulog, dalekog sebe kako ceo, dobrano potrošen ali najzad svoj, izranja iz te bezdane dubine i preobražava se. Prvi put oseća da misli, da, baš tako, oseća da misli, i osobađa se neminovnog pritiska koji je celog života činio da bude ono što nije.

U novom jutru neću biti sugurna šta sam zapravo htela da mu ispričam. Osvrt na proteklo vreme kao najbolje godine života, što bi valjda, trebalo da donese mir ili to da je starac, naposletku, ostao na pustom peronu u promrzlo jutro, u poslednjem trenutku odustajući od ulaska u vagon.Neodlučnost je učinila da se osećam ranjivom i u toj ranjivosti nisam znala da li želim da sve nas,nesnađene u svakodnevici, zagrlim. Da prigrlim pomireno naše borbe, proglašavajući ih donkihotovskim, na granici ludila i lucidnosti, spasavanja sebe i sveta, tako naivno, tako detinje, dok još jednoj tački docrtavamo rep, pretvarajući je u zarez, na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak…Da li da se divim našoj maštovitosti da slučajnim saputnicima docrtamo krila, kako bi smo obojili život, faraway, so close, ovladali prostorom i vremenom, pokoravajući ga u unutrašnjim prostranstvima, oneobičavajući ga do bajkovnog. Ili treba da nam se podsmehnem, da nas otplačem, da nas pretvorim u grotesku, gađam racionalnim dosetkama , kao kamenicama, pozovem se na sve teorije koje se same na sebe pozivaju, dok ne posustanemo, umorni, otrežnjeni, od sebe, od sna, od vradžbina ili čega već.Možda se tako rasvestimo na vreme da zagrizemo ostake najboljeg dela naših života, a možda…I dalje nisam znala da li želim da mu kažem da (još) uvek može da siđe na sledećoj stanici, u neki sumrak, ili osunčano , možda promrzlo jutro, svejedno je, ili da treba da ćutke nastavi putovanje, posmatrajući proticanje naših dana dok ga negde, podstaknuto komedijantom slučajem, ne ugleda ono što traži…

Dijana Redžić

Gde se ne nalazimo

Rekla sam joj
Naježim se na spominjanje predgrađa
Suzdržala se od pravljenja grimase
Odgovorila mi- moja devojčica tamo ima detinjstvo i sve je mirno
Požurila sam s objašnjenjem:
O mojim uspomenama je reč
Ja zapravo nikada tamo nisam prošetala
Sećam se jednog polja suncokreta koje se pružalo u nedogled, kao da se ogleda u oblacima
I kako je grad treperio u daljini.
Ali, ja nikada nisam prošla tuda.
Sećam se sobe u senci po kojoj hodam na prstima, pazimo kako zatvaramo vrata i šapućemo.
Nedostatak svetlosti olakšao je, valjda, da zažmurim na prljavštinu,
Kako sam se sa lakoćom navikla na mrak
Da ne ispadnem uobražena,
rane lakše zarastaju ako se samopovređuješ (ironija)
Sećam se kako naslonjena na prozor grlim drveće, loveći tragove neba među granama.
Negde pred novu godinu donela sam sveće koje su mirisale na cimet i vanilu, da olakšaju disanje.
Sećam se kako u ogromnoj staroj torbi dovlačim knjige, kako se čudim što mi nije hladno, dok veje, ostavljajući sve pročišćeno.
Proleća i pogleda koji me ispitivački odmerava do ožiljka na čarapi, prkosno izvirelog iz baletanke. Proleća u kojem se smrzavam.
Predgrađe je za mene bilo pokušaj da se izmašta ljubav kao sinonim za svejeureredu i život ima smisla, obojen trpljenjem.
Posle kojeg ostaje pretresanje sposobnosti zaborava…

Sećam (li) se…?

Dijana Redžić

Lični Pakao

Ovo je sve jako lično

Mučitelji te poznaju

Nikog ovde nema osim vas dvojice

Ti si bio prvi

Četiti zida i krov iznad tebe

Pozdravili su tvoj prvi udah

Ruke dželata prihvatile su te

Sa gutljajem mleka dobio si i svoju prvu dozu patnje

Ovo je tvoj lični pakao

Eho urlika večito tu odzvanja

Između ova četiri zida Sunce ne mora da izađe

Seti se

one hladne godine

seti se

razbijenih toplomera

žive što se cedi sa zida kao suze

(tvoje suze)

Zrak svetla spustio se u prokleti svet

Ti si nervi u okovima od mesa i kosti

u ovom paklu nema mesta za ptice

Ne zaboravi da te muče za tvoje dobro

Demoni izašli iz svojih malih paklova

Ta četiri zida su kao četiri strane sveta

Ne možeš pobeći od sebe

Demoni žele da žive večno

preko tebe

Mašina nikad ne staje

Božić, Nova Godina, Jovanjdan, Nikoljdan…

Od tvog prvog daha sve ostaje isto

Vaši jezici su ko bičevi

vaše odvratne reči su kao otrov koji se cedi na moje lice

Jedan demon stalno odlazi a nikako da ode

Drugi ostaje a želi da ide

Menjamo gradove

Zemlje

Vremena

a sve ostaje isto

Četiri zida tamnice

Četriri godišnja doba mučenja

33 godine

I ako pobegnem

ako pronađem put

I kad utihnu zli glasovi

Neće li ostati eho

da odjekuje

neće li u malom paklu

ostati deo

bez kog se ne može

bez kog se ne sme

a mora se?

Jer ovde je sve jako lično

demoni i mučenici se dobro poznaju

Delimo i krv

i prošlost

Jedino duše

duše

ne?

Zar ne?

Stefan Brezar

Slutnje

U sobi, senke se roje

Oko mene stvara se praznina

Iz tišine, dopiru nerazumljive reči koje neću da čujem

Slutnje su bezoblična čudovišta straha

Mi se bojimo da izgovorimo glasno ono što nas muči

Dani su beskrajni a toliko prazni

Osetiš svoju prolaznost u svakome udahu

Ni sebi ne priznajem da se plašim

Svet spolja je tako leden

Po stazama, sada bez lišća, odjekuju kopita Krunisane smrti

Obučen, čekam poziv koji ne dolazi

Bez smisla, mi umiremo

Bez ljubavi mi venemo

Kako izgraditi autoritet, pokaži mi kako?

Ćujem kako viče, a moja usta su poput usta mutavca

Postoje deca koja ne žele da odem

Neka druga su me već zaboravila

Slutim da je ovih drugih više

U starim fotografijama ostao je zarobljen trenutak isčezle sreće

Trenutak kada se moglo i moralo drugačije.

Svakog dana sam prolazio pored njegovog groba

I gušio neisplakane, muške suze što škrto teku, a padaju u potaji

Za jednim mrtvacem i drugim, za kojega sam odavno mrtav.

U mraku nema razlike između crne kapije i noći same

Padala je sitna, hladna kiša

Slutim da je zaborav pao na onaj trenutak i na sve trenutke koji su mogli biti

Ponekad se osetim kao stvar, kao opušak na ulici života

Bespotreban, nošen vetrom

Nekad sam imao zlatnu busolu

Nekako, usput, izgubio sam je

U praznini, u tišini, ja slušam jezik koji ne mogu da razumem

Ali slutim, slutim, da shvatam.

Dotle

samo

slutim

I

ćutim

Stefan Brezar

Smrt učitelja

Na kraju, mislimo o početku

Sećam se, onih predugih dana posle smrti detinjstva

Kada je široki svet uronio u sebe

Pamtim, da je bilo hladno i da je vladala tišina

I da sam bio sam

Jedini glasovi dolazili su iz knjiga

A kasnije, iz ekrana, kada je bilo struje

Remirez se tada zvao

Opaljen Suncem, u crvenoj košulji

Naučio me je da snaga ne mora ići sa okrutnošću

Da se neprijatelju suprostavimo sa osmehom na licu

Moja ruka je tada poželela mač

Bio je posle Zmaj koji je dao pola srca da bi spasio jednog dečaka

I celo da spasi kraljevstvo

I koji je postao sazvezdje

Nisu sve suze zle, rekao je Gandalf u Sivim lukama, ali sam plakao tad

Zajedno smo otišli u potragu za gralom

Iz kakve posude je pio Božiji sin?

Avantura nadahnjuje jutro našeg života

Iz prostakluka, iz surovih reči i sirovog ponašanja

Spasio me je g Bond

Gospodstvena muževnost koja sija – biti džentlmen je najvažnije na svetu

Odgonetnuti ime Ruže

Zaroniti duboko u tradiciju

Učitelj tada nije nosio mač, već samo britak um

Poslednji film

Nositi usud do kraja

Ostareli heroj shvatio je da je došao kraj

i da mora predati baklju novom heroju

Posle toga, učitelj se povukao u tišinu

U privatnost

Da prebira po uspomenama

Mene je život vodio dalje

Učio sam ruku maču

Jurio avanturu

Odgonetao ime ruže

Pokušavao da budem džentlmen …

i shvatio da je to posao za ceo život-boriti se sa divljakom u sebi

Sada sam čuo da je učitelj umro

Prošao je kroz hiljade lažnih smrti

Na kraju Učitelj je zaista umro

Šta reći na samome kraju a ne podsjetiti se početka?

Kako reći velike reči a ne pustiti suzu?

Najbolji učitelji imaju bezbroj učenika

Najbolji učitelji ne mogu da popamte njihova imena

Ali ono sto su učili-ne zaboravlja se

Veliki čovek je kao hrast

I ne znajući on stvara šumu oko sebe

Na kraju od drveta ostane panj

U šumi iščezlo drvo zauvek živi

Duboko verujem da nema smrti

Ako naučite nečiju ruku maču

Ako povedete u avanturu

Ako darujete nekom Zmajevo srce

Ako pokažete put džentlmena

Smrt tada gubi smisao

Ona postaje privremeni san tela

A vaša suština odlazi da postane jos jedna zvezda na nebu

Još jedno sazvezdje

Učitelj je umro

Učenje

je

večno

Stefan Brezar