– I? Šta planiraš dalje? – upitala me je koleginica dok smo se zajedno vozili autobusom.
Govorio sam tad o nečemu, nečemu važnom ali ta jedna rečenica prekinula je moje izlaganje u trenu.
Ovako glagoljiv, nisam znao šta da joj kažem.
-Sigurno imaš nešto novo posle ovoga? nastavila je sa pitanjima.
Neko vreme, ćutao sam.
Tren samo.
Jedan tren, hiljadu godina dug.
Ima nešto čarobno u Novom kada ste mladi i puni ideala.
Novim poslovima, gradovima, ljudima, ljubavima…
Na horizontu, ukazuje se to mistično Novo, blještavo i tajanstveno, tako nevino i puno obećanja.
– Imam… imam više opcija – rekao sam.
Nisam slagao. Međutim, ta istina imala je ružan ukus.
Ne jednom, prihvatao sam Novo potpuno i bez ikakve predrasude, puštajući da mi Staro, ostane samo u uspomeni, koja je brzo bledela. Bez kajanja, bez dvoumljenja, bez ikakve rezerve hrlio sam napred… a svaki poziv da krenem dalje gledao sam ne kao tragediju već kao novu priliku.
Međutim, vreme je neumitno prolazilo.
Novo je izgubilo onu čar koje je imalo. Blestavi oreol nade sada je bio manji… a moj duh težio je sada drugim ciljevima i nije se mogao zadovoljiti samo nadom, ma koliko blještava ona bila.
-Danas je teško zaposliti se – rekla je ona posle kraće pauze.
– Svakako – saglasio sam se.
Počinjao sam, od početka, mnogo puta. Radio sam, ćutke, tokom mnogih dana i noći, ulažući svoj talenat i znoj i polako, puštao korenje. Da bi mi, na kraju, svaka žilica bila isčupana i da bi poput onog pustinjskog korenje nastavio da se krećem dalje.
-Ti nisi ženjen? – nastavlja ona.
-Ne – odgovaram dok se nervoza, kao jutarnja plima polako diže u meni. Gledam kroz prozor, ali u hladnim predelima pored kojih prolazimo ne nalazim na utehu.
-Imaš li devojku?
Bolno pitanje.
Prošlo je godinu dana od kada sam voleo, izistinski voleo. Od tad, od onog mučnog januarskog dana, svaki moj uzlet završavao se brzo.
Prebrzo.
-Ne.
Ona klima glavom.
-Nije lako vama mladima, danas. – završava ona.
Potom, izlazi iz autobusa.
Gledam je kako se nalazi sa nekim na stanici, mladićem koji joj je verovatno sin. Odlazi ka svojoj kući, ka svom životu koji vodi van posla.
Ja nastavljam napred.
Nekada davno, pre pedeset godina, simbol mladih bilo je kamenje koje se kotrlja, mitsko The rolling stones. Simbol mladih idealista, rokenrol generacije koja je verovala da može bolje i da će na pepelu Drugog svetskog rata izgraditi novi svet.
Kotrljali su se, u stalnoj potrazi za tim novim svetom. Život je tad bio velika avantura, između gorčine jednog rata i senke pretnje od novog – Askin ples pred vukom.
Kotrljali su se, ipak, u svetu u kojem je bilo mnogo toga čvrstog.
Sneg ponovo počinje da pada.
Najpre slabo a onda sve jače i jače.
Granica između ravnice i neba se gubi. Putujem kroz Belu prazninu.
Šta je u našem svetu danas čvrsto?
Prevrednovali smo sve vrednosti, prevazišli sve institucije, dogme i ideologije. Sve ono što je ograničavalo našu slobodu.
Na kraju, shvatili smo, na pepelu starog sveta, da sloboda ne stanuje tu.
Okrenuli smo se telu – ali ono nas je izdalo. Sve dubine seksa, nisu zadovoljile našu žeđ.
Istraživali smo umetnost i došli do visina… samo da bi tamo videli prastara imena i zjapeću Nedokučivost kako vreba iza Kapija Noći.
Uzjahali smo nauku ali nauka nam nije mogla dati veliki odgovor na pitanje – zašto?
Ogoljavali smo se, ronili u dubine, bez svesti da smo postali jako plitki.
Poneko se okretao religiji ali bez hramova i teologija da je sputavaju, bez inkvizicija i svemoćne države da je nameću, religija se vratila u ono stanje u kojem je uvek bila – postala je vera, suviše prefinjena da bi bila uhvaćena i suviše nematerijalna da bi se od nje moglo graditi. Slediti veru znači zajahati vetar, koračati po zraku Sunca i videti Boga u dugi na nebu… a koliko nas je spremno na toliki čin poverenja danas?
Zatvaram oči.
Poslovi danas traju sve dok vam ne istekne ugovor, ljubav dok ne dosadite onom drugom a dom je najčešće samo mesto gde prespavate i iz koga vas gone mučne svađe i problemi… a domovina je mesto na kojem radite i koje menjate kada shvatite da tu više nemate opcija.
Daleko, u Dolini smrti, samo od sebe, kotrlja se kamenje.
Niko ne zna zašto, ali se kotrlja. Bez cilja, bez početka i bez kraja.
U um mi dolaze lica svih onih koje znam.
Ovde, u Dolini seni smrti, kotrljamo se mi – petrarkisti prezreni od voljenih draga, Rumiji koji na dalekom horizontu traže svoje Šastane, plemeniti samuraji iz Novog Beograda, lucidni teolozi iz malih sela, uzvišene duše unutar jadnih tela, siročići duša Malog princa, snevači velikih snova, Bilboi koji čekaju pozive čarobnjaka, ptice u krletkama od reči… u potrazi za tim, tim jednim komadićem čvrstog tla, u potrazi za Domom.
Mećava dostiže svoj vrhunac.
Želim, o kako želim, da svi konačno stignemo tamo.
Da pronađemo put kroz uzvitlale elemente, kroz haos i nemir.
Da se naše kotrljanje, jednom, zaustavi.
Da postanemo temelji novih kuća, izniklih iz naslaga pepela, semenje jednog novog sveta kojeg su sanjale one stare generacije.
Ne znam kad će i da li će to ikad biti.
U svetu bez ikakve čvrstine i sa sveprisutnom senkom sukoba, nezahvalno je davati bilo koje prognoze.
Ali do tad, nastavljam da se kotrljam.
Kroz mećavu, ka tom sledećom Novom.
Like a rolling stone.
Stefan Brezar
