A toliko sam toga sa tobom htela podeliti… Kao da mrvim slatke ostatke dana Danas sam nekako mirnija, prvo od toga počinjem. Kao da smo ušetali u sliku, svet u svetu, boje su sjajnije. Ruke dečaka, reči devojčice, reči koje pretvaraju sve u igru. Zaustavimo se u prošlosti, prašina pod našim nogama. Po kaldrmi su se rasipali točkovi, glasovi su ispunjavali ulice. Sreća na izdisaju. Blažena naivnost. Navijamo, susrećemo se i mimoilazimo. U sumrak puštaju stare filmove, one o kojima ne znamo ništa, one koji su možda prvi put na platnu. I to je ipak zanimljivo. Još uvek je sve zanimljivo. Život se otkriva. Lovimo lica dok gledaju film. Kako im oči sijaju. Gađamo ih kokicama. Mali gradovi postaju najveći. Male pobede postaju najvažnije. Na dohvat ruke sve(t). A opet, ti nikad nećeš razumeti koliko sve to može biti važno. Kako sve to može biti važno. I kako se sve zapravo ne razlikuje od igre. Dok slobodno hodam, (pod)smehujem se,više nema ulice kroz koju osećam tremu dok prolazim. Još uvek želim da udomim sve te pse koji lutaju po zavičaju. Toliko toga sam želela da ti kažem, ali to ionako ne bi bilo važno. Više ni sama ne razumem zašto… Jesmo li oboje gluvi od svakodnevnice?
Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan I tada sam otišla… možda jedini put jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“ A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi Jer to je tako lako Uistinu sam malo toga znala osim da se i od smetlišta se može napraviti carstvo A carstvo se može pretvoriti u smetlište Sve je ionako karneval I svi smo pajaci Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao, kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom Čarls mu je napisao pesmu-utehu tada sam mogla da zaplačem to sam zapamtila i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi. Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu govorili smo da gleda u pogrešnom smeru bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna kao da je večito padala kiša kao da smo večito bili gladni svega Jeli smo smokve I kroasane I male krofne kakvih više nema ispijali smo kvas iz konzervi nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo. žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo I slušali muziku sa mog cd plejera kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla Odvukla sam nas kod psihologa Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči povraćali smo ih na sve načine I onda kada nikome nije bilo ugodno osećali da smo čistiji svaki put Na novoj kiši Bez kišobrana nažvrljan na papiru došao je kraj A za svaki se veruje da je novi početak Da bi se izbrisala nostalgija Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom Bila sam preumorna i previše raščupana U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica preko velike vode I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj tako se lako mrak nadvije nad čoveka Lukavija su od svega krila crnih ptica Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…
Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto da me podseti koliko prezirem proticanje vremena i (s)umiranje u svakom danu.
Sa svešću o koraku- izvijanju stopala nad tlom hodam dok pogled mi lovi mreža zlatne i granja kao loptu obavijenu ukrštenim linijama u jednoličnim pokretima devojčice zlatna kaplje u moje zenice dok ih ne učini slepim za zemlju nebo je bilo spona sa daljinama o kojima sanjamo pod istim suncem tamo, gde smrt ostaje skrivena sa zlatnom se možda posejala čežnja za nečim izgubljenim jednom i to bi nazvali melanholijom želeli smo da otputujemo prljavim vozovima da se probudimo Negde sa ubrzanim lupanjem srca oživimo setim se dok mi ruku preseca torba sa začinima na sniženju (kakav kliše!) sada grabimo ( neće to nikad razumeti) svako rasipanje zraka kao da time od neba otkidamo komadić neosvojenih prostranstava.
Osluškujem, nebo kaplje suze mu se gnezde među krošnjama Pod zubatim suncem Govorim mu Dan je kao nekad Razvlačim po ustima slatku penu U prevelikoj odeći Udišem slobodu beskućnika Ćutim mu Da se oni fotografišu pred drvećem reči Dok plodovi trule pod njihovim nogama kotrljaju se, mešaju sa zemljom Uzalud Posekli bismo drvo I otišli korakom Jevrejina lutalice I usamljene devojčice Dok preteći nas gledaju tuđe majke Ili pred nama zatvaraju oči Umesto zaborava, ptice su ubrale po stazama posute želje Tešimo se nadom Da su ih odnele u krajeve U kojima ispod neba nije hladno.
Tu si ispod ovog zvezdanog neba Toliko blizu da te mogu dotaći jagodicama Toliko daleka da bi mi trebali eoni da te vidim u daljini kao zvezdu na nebu
Jesen je Uskoro će i zima Na granama drhte preostali listovi Ja sanjam da te vidim makar slučajno U daljini U magli koja bi me skrila
Još uvek te nisam zaboravio Odrasli smo zajedno, znaš li to Da li još uvek mariš? Nije li tvoje ćutanje odgovor? Izgubio sam te onog jutra I više nisam ni senka na tvome zidu ali se pitam, nisam li nekako prisutan?
Dok padaš u san Ja sam tu Krijem se u valovima tvoje kose Tvoj miris je sladak ujutru Dok se budiš NIsam li to rekao toliko puta ali reći ću još jednom
Nisi dočekao orase Nisi video plodove svoga rada Plemenitog napora da prevaziđeš umor svoga tela A opet si prisutan Mada si tako daleko
Kuda su nestale te godine Rasule su se kao pokušalji soneta Pisanih u jeftinim sveskama
Svet je sada drugačije mesto A ispod nas Buja jedan novi svet U kom sam tek ovlaš prisutan
Oko sebe nekad širimo strah Naše ljubavi često u orahu sopstva završe Stisnute tvrdim korama Najgori je to zatvor Anđeo u rupi
Treba izaći U svet Među ljude
Nije lako to
Iza okna živi jedan vrli novi svet
A ja?
Ja sam još u starom Dok sam prisutan
Zašto?
On postoji Kao senka Uteha
I bojim se Raspadne li se u рrah, sa svakom uspomenom koja ode Sa najmanjom mogućnošću Da bude drugačije
Propašće šansa Da iz semena prošlosti Izraste drugačija budućnost
I zato sam još uvek tu Prisutan Mada nekad samo to
Tražila sam novobeogradsko leto, ne na Novom Beogradu, već u zemunskoj biblioteci. Na polici je, od M. Pantića, ostala samo jedna knjiga- Kada me ugleda ono što tražim. Kao božanska intervenicija, to čuveno deus ex machina ili demonsko poigravanje. Ili oba pomalo. Tražila sam novobeogradsko leto da me podseti na ona leta, duga i pusta u kojima je još imalo smisla iščekivati jer se život pružao pred nas kao nešto nepregledno i nepoznato, onako kako su se, dok smo bili deca, pred nas pružale ,,peščara“ i ,,džungla“, iza zgrada, tamo gde odavno nema ni peska ni ogromne trave. Znala sam da će M. Pantić uspeti da na naajnežniji mogući način zagolica novobeogradsko u meni i učini da se ponovo osetim kao deo celine, da se utopim u Grad koji se otima svakom pripadanju. Volela sam Pantićeve knjige i zato što su opravdavale sve o čemu smo umeli da sanjamo, oduzimajući banalnost onome što je bilo najlakše ismevati, prema čemu se podrugljivi odnos posmatrao kao obeležje zrelosti. Ovo je bilo doba u kojem smo stajali na pragu pokušavajući da se oprostimo sa vremenom rezervisanim za gledanje u zvezde. Do tog jednog koraka nedostajao je odgovor da li nas zaista gleda ono što tražimo ili je to naša uobrazilja, obmana ljudskih očiju, stakleno, mrtvo oko, koje slepo gleda u nas dok mi ostajemo paralisani njegovim sjajem.
– Napio sam se sinoć i pevao sam Šejna na sav glas. Osetio sam svaki stih. I ja još uvek želim da odem starim parobrodom… Ovo je sve sranje.
– Da odjašeš negde u suton, ka dalekim horizontima. Razumem. Peške, na prstima, makar…
Spomenuo je nešto o stavljanju želje u vreću, spomenuli smo i Devojku iz kule i osvrnuli se na priču o spasavanju sebe i strpljenju kao oružju.I onda sam pustila pesmu i u glavi ponavljala reč ,,projektujemo“ dovoljno puta, u okviru onog objašnjenja u koje nismo znali da li se borimo da verujemo ili da ne verujemo. Istovremeno, u ušima mi je, nakon ,,Šejna“, kao logičan sled, odzvanjalo:
U gradu što se nikad neće zvati mojim
Previše mislim, dakle jedva da postojim…
Poželela sam da mu ispričam Pantićevu priču. Svi prozori su bili otvoreni. Letnje veče sa svim svojim posebnostima i osećajima opijenosti. Deda je iznad previše pojačao tv, utakmicu. Začuo se njegov smeh u kojem je imalo nečeg podrugljivog, iako je, verovatno, slavio. Odustala sam od pisanja.Previše je vruće. On se već otreznio . Piše i misli kako valja, kako se očekuje. Moram da zaspim. Zaspati- trebalo bi da bude najlakše…
U priči ,,Dvoje“junak se vraća u Beograd i na početku je ni po čemu zanimljiv, iščekuje smrt, šta bi drugo, pa se nižu, asocijativno, sećanja, pretresa se proteklo vreme kako bi se pokušalo sagledati šta je vredelo a šta ne. U gradu u kojem je sve ostalo zaboravljeno, ljudi i on, kakav je nekad bio, u tom gradu je negde pred ponoć, nekada davno sreo ženu sa retkim prezimenom i pri tom prvom susretu znao da je to ljubav. Napisaće autor da se u tom času na severnom polu odlomio glečer veličine Beograda. Starac će, ne znajući kuda bi krenuo sa Stanice, kome bi se uputio, poželeti da pronađe baš to prezime. Ovde pravimo lak skok do onog dela priče u kojoj dvoje sede u stanu tik do Zemunskog keja, starica sa retkim prezimenom koje nikada nije menjala i starac koji po prvi put posmatra reku sa te strane, gok u njega gleda ono što traži:
Takvo stanje ne postoji u stvarnosti, u stvarnosti je tekao život, kao i kod svih drugih, u stvarnosti je bio rat, pa beda, teška psihijatrija, puko preživljavanje, traženje mira u porodici, samo je još tu preostao, donekle. Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije.
I zapravo tu, nad tim rečima se meša prošlost i budućnost, poništavajući vreme i svevono što je spakovano u koferu koji starac vuče sa sobom, opipljivo i neopipljivo.I govore, i jedno i drugo, u tom susretu opisanom kao prepoznavanje kako je svet sada postao mali i kako je to svugde isto, jer se svet zapravo smanjuje u mislima.A u tom skučenom svetu, u gradu u kojem starac po prvi put gleda reku sa druge strane, gde je narastao grad u gradu, postoje ulice koje nisu promenile svoj naziv. Starac misli kako je to lepo.
– Isto mislimo. Mada, što reče jedna moja prijateljica, znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala ni za šta na svetu.- Da, preteški su, ali intenzivni, osećaš život…
– To nije malo, biiti živ.Opet je izgovoriila njegove reči.
Valjda je zato jednom i voleo tu V. T. Pogađala mu je misli. Nije to jedini razlog, ali je prilično važan.
Starac će joj reći da još uvek može da stigne kog zubara, da ne otkazuje zbog njegove posete, koja je ionako usputna. Starica će poželeti da joj se ponekad javi, kad poželi, bez obaveza, tek da zna da je živ:
Znaš, nije nam ostalo previše vremena, ni tebi ,a ni meni. Sad ti se čini da je prebrzo prošlo ono otkad si netragom nestao, ali sve između bilo je najbolji deo naših života, ma šta da se u njima zbivalo…
I tako sve do te večeri kada se okrenuo prema unutra. Nije imao bilo šta posebno da vidi, osim nekog minulog, dalekog sebe kako ceo, dobrano potrošen ali najzad svoj, izranja iz te bezdane dubine i preobražava se. Prvi put oseća da misli, da, baš tako, oseća da misli, i osobađa se neminovnog pritiska koji je celog života činio da bude ono što nije.
U novom jutru neću biti sugurna šta sam zapravo htela da mu ispričam. Osvrt na proteklo vreme kao najbolje godine života, što bi valjda, trebalo da donese mir ili to da je starac, naposletku, ostao na pustom peronu u promrzlo jutro, u poslednjem trenutku odustajući od ulaska u vagon.Neodlučnost je učinila da se osećam ranjivom i u toj ranjivosti nisam znala da li želim da sve nas,nesnađene u svakodnevici, zagrlim. Da prigrlim pomireno naše borbe, proglašavajući ih donkihotovskim, na granici ludila i lucidnosti, spasavanja sebe i sveta, tako naivno, tako detinje, dok još jednoj tački docrtavamo rep, pretvarajući je u zarez, na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak…Da li da se divim našoj maštovitosti da slučajnim saputnicima docrtamo krila, kako bi smo obojili život, faraway, so close, ovladali prostorom i vremenom, pokoravajući ga u unutrašnjim prostranstvima, oneobičavajući ga do bajkovnog. Ili treba da nam se podsmehnem, da nas otplačem, da nas pretvorim u grotesku, gađam racionalnim dosetkama , kao kamenicama, pozovem se na sve teorije koje se same na sebe pozivaju, dok ne posustanemo, umorni, otrežnjeni, od sebe, od sna, od vradžbina ili čega već.Možda se tako rasvestimo na vreme da zagrizemo ostake najboljeg dela naših života, a možda…I dalje nisam znala da li želim da mu kažem da (još) uvek može da siđe na sledećoj stanici, u neki sumrak, ili osunčano , možda promrzlo jutro, svejedno je, ili da treba da ćutke nastavi putovanje, posmatrajući proticanje naših dana dok ga negde, podstaknuto komedijantom slučajem, ne ugleda ono što traži…
Rekla sam joj Naježim se na spominjanje predgrađa Suzdržala se od pravljenja grimase Odgovorila mi- moja devojčica tamo ima detinjstvo i sve je mirno Požurila sam s objašnjenjem: O mojim uspomenama je reč Ja zapravo nikada tamo nisam prošetala Sećam se jednog polja suncokreta koje se pružalo u nedogled, kao da se ogleda u oblacima I kako je grad treperio u daljini. Ali, ja nikada nisam prošla tuda. Sećam se sobe u senci po kojoj hodam na prstima, pazimo kako zatvaramo vrata i šapućemo. Nedostatak svetlosti olakšao je, valjda, da zažmurim na prljavštinu, Kako sam se sa lakoćom navikla na mrak Da ne ispadnem uobražena, rane lakše zarastaju ako se samopovređuješ (ironija) Sećam se kako naslonjena na prozor grlim drveće, loveći tragove neba među granama. Negde pred novu godinu donela sam sveće koje su mirisale na cimet i vanilu, da olakšaju disanje. Sećam se kako u ogromnoj staroj torbi dovlačim knjige, kako se čudim što mi nije hladno, dok veje, ostavljajući sve pročišćeno. Proleća i pogleda koji me ispitivački odmerava do ožiljka na čarapi, prkosno izvirelog iz baletanke. Proleća u kojem se smrzavam. Predgrađe je za mene bilo pokušaj da se izmašta ljubav kao sinonim za svejeureredu i život ima smisla, obojen trpljenjem. Posle kojeg ostaje pretresanje sposobnosti zaborava…
Razumem. Peške, na prstima, makar…
UMESTO ĆUTANJA 