Prepoznavanje po ožiljcima

-Ja ljudima prvo gledam cipele. Gledam da li su čiste. Gledam im i zube.

Nedavno bih na takve reči ( čak i kad ih izgovara neko nebitan) instiktivno odmerila svoje čizme, pa bi  preusmerila pogled na nokte i naposletku pokušavala da ukrotim lokne, savivši ih u nešto što bi trebalo da liči na punđu, ili, jednostavno, obmotavajući ih oko prstiju u nedogled. Takvu reakciju bi zamenila ona u kojoj grmim na bezmalo ceo svet, skupljen u tom pojedincu spremnom da zažmuri pred bojama i zaodene sve u sivilo. Danas, pak, pomirljivo odmahujem rukom, uz malo smeha koji sve rešava.

Koliko li je  teško, pomislim, kada se svet vidi isključivo onakvim kakav on jeste, određen opštim merilima. Ne gubi li se, upravo tako, sposobnost sanjanja? Ne ubijamo li tako dete u sebi? Ono radoznalo dete čije je upoznavanje stvarnosti jednako njenom ponovnom definisanju.  Jedna devojka posebne lepote napisala je da,  kada je ona bila mala, lutke nisu bile savršene, ali je ona svakoj posvetila priču i time je učinila savršenim. Nakon tih reči, postala sam svesna šta je to što je čini drugačijom od drugih. Ona je uspela da oživi lutke.

Jednom mi je On banuo u predvečerje i  svet  se  zaljuljao u bojama scene iz  francuskih filmova koju bi rado ukrali za kaverku. Tek kasnije,  dok sam prebirala lupom sećanja po utiscima, prosuli su se pred mene detalji. Nedopadljivi. Možda nekad. Možda s nekim.            Ali, u tom trenu su nestali ispod razlivenih boja. Kao što je zajedničko koračanje otreslo prašinu sa naših cipela. Gledajući jedno u drugo, očistili smo se od svake nesavršenosti.

U gradskom prevozu ili na nekoj od  uznemirenih ulica, prepoznajem uznemirene lutke po sadržaju njihovih pogleda. I znam da je svaki nedostatak objašnjiv, sve su to ožiljci života.  Grad je pozornica nesavršenih lutaka koje čekaju da ih oživimo svojim razumevanjem.

Autorka: Dijana Redžić

Kolačarenje

Kao deca  smo pravili kolače od blata i onoga što smo nazivali prirodnim materijalom. Sakupljali smo grančice, strugotine, lišće, cveće i pesak. Sve ono što je nemarno gaženo preoblikovalo se u našim rukama do nečeg, činilo nam se tada, smislenog. Za godine koje smo imali to je bilo dovoljno da se čitav svet preinači do željenog. Postajali smo čarobnjaci koji od otpadaka postojeće kreiraju novu stvarnost. Od tada, verovatno, potiče posebna  (po)veza(nost) sa kolačima. Stvarnim ili izmaštanim. Kolači, kao znak da postoji neko ko te čeka ili neko koga ti čekaš. Kolači, koji  čudom nestanu iz kuhinje kada čekanja iznenadno prestanu. Kolači, koje biram onako  kako bi neko birao prsten ( kaže On). Kao prva velika zamisao koja bi trebalo da nam reši  probleme. Kao detinjarenje, laž koju samoj sebi izmišljam kako bih probala jedan, preskup (ja to samo istražujem tržište, vrlo posvećeno i sa uživanjem ).                            Kolači, čiji miris donese praznik i označava da je, eto, sve u redu, uprkos…                                                      Kolači, kao rvanje sa usamljenošću ,naposletku, napisala bi Dubravka Ugrešič  iliti subjekat njene knjige.

Jesam, bila sam usamljena, ali ne tako da se to objašnjava odsustvom ljudi oko mene ili činjenicom da me oni ne razumeju. Bila sam u sukobu sa samom sobom . Leto u svom prebrzom bitisanju otrese sa sebe nemire, pa mi ih ostavi da ih pospremam u nakinđurenim jesenjim danima. Koliko snova nisam uspela da ulovim? Je li ih spržila svetlost ili će ih umoriti njeno ponovno nestajanje? Postoji taj kratki period transformacije  koji nastupi sa prvim sivilom. Posle se utišaju uznemirena krila , prestanem im osećati treperenje i ne vidim im senke. Ali, do tada…

Tek nekoliko sastojaka i trideset minuta pečenja. Nodgovarajući pleh i  nepredviđen za to pekač i fil mi je po prvi put zagoreo. Bože, ko bi rekao da od čokolade može nastati nešto tako gorko! Ispekla sam jagodice prstiju grebuckajući sa ivica, Još uvek su bili vreli i nisam mogla da osetim ukus.  Dodala sam novi fil i čekala… Ok, oblik im je bio malo izdeformisan i sigurno ne bi bili za sliku na instagramu, ali  su bili dovoljno dobri da se po površini tepsije nožem iscrtavala apstraktna umetnost.

I nešto razmišljam: pametni ljudi pišu reklamne slogane ( ok, bar neke). Život mu dođe ko ta moja tepsija kolača.  Strpljenjem otkrivaš da vredi pokupiti svaku mrvicu

Autorka: Dijana Redžić

Život s one strane diplome

Čini ti se da si zarobljen u kulu tišine u kojoj polako i sam gubiš moć govora kao da u rukama držiš luk i strelu ,zaledjenih pokreta, dok gledaš u neosvojeni svet . Kako se samo pred tvojim pogledom mešaju njegove boje dražeći tvoju nepokretnost dok osećaš da te samoća polako hladi do mermera. Čini ti se, samo treba sići, makar se otkotrljati ako je let zauvek izgubljen, ako su krila slomljena…
A ne znaš da sve se boje mešaju do nestajanja, kada se nalaziš ovde dole, i sva se lica iskrivljuju do grimasa, do strašila, do vriska, ne prepoznaješ ih u njihovoj cudovišnosti.

A ne znaš, da ti je, ovde dole, svaki korak novo propadanje u živo blato i da sam biraš tišinu i nepokretnost i pretvaraš se u kamen, otporan na dodire, naposletku…
Reći će ti: sve je onako kako vidimo, a to ćeš i sam ponavljati do iznemoglosti.
I jeste, sve je baš onako kako vidimo…
Do nas je!

Autorka: Dijana Redžić

Mi, promašaji iliti sve ono što takozvana rodbina treba da zna o meni

Brat mi je uznemirio jutro sledećom rečenicom: ,,Znaš, ja osećam krivicu što ako ja upišem medicinu, onda će biti da sam ja uspeo u onome što si ti “fejlovala“. Nije mi to trebalo, ne sada, ne kad se potpuno sama borim sa hiljadu demona i kada moram da gušim misli o vlastitoj promašenosti. Nije ih nimalo teško imati. Ne kada igraš fer. Nisu njegove reči učinile da osetim da sam fejlovala, već činjenica da to nije njegova ni rečenica ni misao, a odmah zatim svest o njenom poreklu. Jer, samo prema zakonima malograđanštine kada nakon Srednje mediciske škole odeš na Književnost, fejlovao si u startu, što proizilazi iz principa sagledavanja tuđih postupaka na osnovu svojih. A kako je malograđanski puk maskiran lepim lažima, očekuje to i od onih koje pomno posmatra.  Navedenu misao je u glavu moga nezaraženog brata posadio rođak kojeg verovatno više nikada neću videti, rekavši mu: ,,Dobro bi bilo da ti upišeš MAdicinu, jer vreme bi bilo, vala, da i MI dobijemo lekara.“ Kada su uspesi u pitanju, poništava se individulano, modifikuje se dokolektivnog subjekta, objedinjenog zajedničkim prezimenom. Tužno mi je što smo i brat i ja naučili da prepoznajemo neke aluzije, jer to smatram inverzijom simptoma zaraze, pa tako je, iza izrečenog stajalo da njegova sestra, eto “nije završila započeto“. U obzir se ne uzima šta je sve završila nakon toga jer to je, prema njima maska. Maska je i njeno povraćanje i plakanje nakon svake prakse u bolnici. Maska je i to što joj je detinjstvo bilo obeleženo demonstracijama, inflacijama, štrajkovima i bombardovanjem, pa je srednju školu birala da bi imala nešto sa tim može otići iz zemlje ( što će se ispostaviti kao greška, al to je već druga tema). Sad uviđam da sam spontano napisala tekst ko da nastojim izigravati velikog intelektualca komplikujući nekakvim nerazumljivim rečima jednostavno, a to je:

Fak ofiraj, rodbino! Koliko god da je Bog rekao da treba održavati veze, ne možeš održavati nešto što ne postoji. Kad je i tu, samo je tanka, paučinasta nit, po kojoj prebirate ne bi li čuli nešto loše, što će vam popraviti dan i uveriti vas da je vaš šablonizovani život sjajan. Evo, ja ću vam reći sve što vas zanima. Jesam, promašaj sam! Zato što se nisam udala do dvadeset i pete za nekog čija me je majka videla pre toga na fotografiji. Ko me je kupio za šaku dolara jer je čuo da sam sirotinja kojoj više od toga ne treba i da sam “sposobna“ ( sposobna da pravim pitu, rađam decu i nosim kilo zlata koje će pokazati moć njegove porodice). Što sada nemate temu za interfamilijarne razgovore. Promašaj sam što nisam polagala ispite tako što mi je tata čašćavao profesore u kafani i što nisam na isti način našla posao. Jer sad jasno!

O tome šta jesam uradila, neću, to je, naposletku, samo moje. Promašaj sam, ali i dalje možete računati na moj bubreg i moju krv, ako vam zatreba. Jer tako to radi rodbina. Ili bi barem trebalo.

Imati dan

Komšija Marko se doselio u našu zgradu u vreme u kojem su ljudi bili primoravani da se vraćaju nekim svojim kućama. Kako verovatno nisu znali koje su to njihove kuće, rasipali su se kao  zrnca ogrlice i kotrljali se, dok ih nešto ne bi zaustavilo u tom kretanju nikuda. Tu gde bi se našli stvarali bi sebi dom, na abrakadabra. Tako je Marko sa nekoliko svojih drugova razvalio vrata podrumskih prostorija koje niko nije koristio. Doveo je ženu i malog sina i sa nešto nameštaja počeo da stvara dom. Mi smo bili deca, a kako deca nikada ne postavljaju suvišna pitanja, radovali smo se što smo dobili novog druga. Za podzorive poglede bili su zaduženi odrasli. Odjednom im je zgrada postala pretesna i počeli su da posmatraju nove stanovnike kao slepe putnike na brodu, krijući se iza poslovične forme da “ ne može biti leba bez motike“. Markova trudna žena je, da bi umirila uznemirene “ patriote“ počela da čisti zgradu. Sve do rodjenja drugog dečaka. Mi deca smo se nanovo radovali bez postavljanja suvišnih pitanja, sve dok nije počeo da raste i dok nismo primetili da nam ne odgovara na način na koji bi bilo očekivano. Tada bi neka od raščupanih glava upitala njegovu mamu zašto on još uvek ne ide u školu ili primetila da izgleda ,,baš veliki u odnosu na to kako se ponaša“. Ko zna, možda je  baš tad klica odrastanja proklijala u nama, ali još uvek smo bili deca, nezaraženih pogleda. Nismo ga isključivali iz igre niti smatrali drugačijim na bilo koji način. A on bi nam uzvraćao time što se celim svojim bićem pretvarao u bezazleni, nežni osmeh. Vreme je prolazilo i Marko je želeo da unese malo svetlosti u svoj podzemni mrak. Odobreno mu je proširenje prozora.  Ali, demoni protiv kojih se on borio nisu se skrivali po uglovima suterena. „Patriote“ na kojima bi nam Nušić pozavideo započele su svoj veliki štrajk. Svakoga dana, u trenu započinjanja radova, spremno bi čekali sa pištaljkama sa kojima bi neumorno zviždali. Održali su i nekoliko značajnih sednica na kojima su dokazivali da su to njihove prostorije i predlagali na koji način bi se one sve mogle iskoristi. Mi smo već bili odrasli i kotrlaji smo se i sami u traganju za svojim odredištem. Bila sam ponosna što im se moj otac suprotstavio. Bila sam ponosna što je sedeo pored Marka u mraku dok je ovaj plakao i pio vino.

Svetlost je, ipak jača… Neumorna ratnica, izlazi kao pobednica iz svake bitke.

Jednog blistavog avgustovskog jutra Marko je došao kod nas kako bi nam pomogao da prenesemo orman. I ispričao priču o Ciganima koji su pevali, a kada su prolaznici prišli da im čestitaju prinovu, izazvaši čudjenje, otrilis su da je ono čemu se raduju zapravo novi dan. Bila sam iznervirana jer mi je leto odmicalo na način na koji nisam želela, medju rasklpoljenim nameštajem, četkama i bojama, a onda je došao čovek koji je ceo život proveo na ivici i samo ga je jedan pogrešan korak delio od mraka da mi otvori oči.

Svaki dan pred nas dolazi kao malo, radoznalo dete, koje nas uzima za ruku i vodi kako bi nam pokazalo sve ono što ga uzbudjuje u stvarnosti koja nas okružuje. Ako ga pratimo, darovaće nam onoliko svetlosti koliko može da stane u okvir našeg pogleda, ali ako okrenemo glavu zbog briga koje smo spakovali u svoje misli, ispratićemo ga u suton kao umornog, pogurenog i razočarenog starca u mrak.

Autorka: Dijana Redžić

Zarobljavanje leptira

Fiksni telefon je odzvonio. Uznemireno sam okrenula mobilni. Duga, jednolična zvonjava. A onda njen glas. Akademski.

-Da.

-Zoro, prepala si me. Pa zašto se ne javljaš?

– Evo me sedim u mraku, pukla je jedna sijalica, pa druga i odjednom mrak.

Moram da je zaustavim kako bih preusmeravala razgovor u željenom smeru. Uspevam da saznam da je zapravo mrak zavladao kupatilom i da u ostalim sobama ima svetla. Pored toga, spomenula mi je mačka koji igra trbušni ples i kako su sa prijateljicom komentarisale da je sve to zaostavština prošlih života. A posle kažu da životnije nemaju dušu.

Dogovaram se da dodjem do nje rano ujutru kako bismo otišle da prijavimo kvar. Pripremamo zasedu, bićmo prve za šalterom. Kažem joj da ću u toku nedelje doći da prespavam, a ona će, kao da najavljuje veliku avanturu: A onda ćemo ići i u kafić! To kafić izgovara nekako pobednosno, kao da je reč o Diznilendu. Tako mu se, verovatnovatno, u tom trenutku i raduje. Navikla je da sedi tamo i ispija čaj sa nama, devojkama, a sada je ostala sama.  I ostavila vrata otključana.

– Ne znam da li da kažeš dragička. Proradilo je. Jutros u pet. Baš kada si ti ustala, svetlo je proradilo. Pruža ruke iznad sebe u pravcu lampe i objašnjava mi kako je puklo. Izgleda mi krhka kao devojčica koja se propinje na prste ispod drveta ne bi li dodirnula udaljenje plodove.

-Ali, sada ćemo nas dve da isplaniramo dan, šta nas briga, namiguje mi.

Iznenadno me preplavljuje talas nežnosti. Sve izgleda kao da je bilo slatka  mala laž, vradžbina kojom će osigurati moj dolazak. Možda je stvarno i bila u mraku, ali on nije bio uzrokovan iznenadnim praskom iz kupatila. Odjednom skače, kao devojčica i uzima me za ruku da bi mi pokazala kako su joj majstori popravli orman.

– Ova stakla su sjajna! Možeš unutra trpati šta god poželiš.

I sve se pretvara u čaroliju. Zidovi nastanjeni slikama i smokve koje sa slašću grickamo dok razmatramo gde bismo mogle nasložiti knjige.

-A kad sve završimo, ima da te učim da slikaš. Vidiš ovaj kavez, to je moja materijalizovana umetnost, u njemu su sjedine sve moje slike. Leptiri su zarobljene duše.

U sivilu autobusa jagodicom prelazim preko ispupčenih cvetova na privesku koji mi je poklonila. Negde daleko, u varoši do koje vodi drvored, moja starica ljušti paprike neumorno. Tamo je jesen mirisna i smislena. Svi su predani poslovima kao kakvom verskom ritualu. Sprema se zimnica. Setila sam se njenog užurbamog pripremanja večere kada sam došla jedne jeseni. I kako se naglo vratila sa kućnog praga, gotovo poskočivši, brišući ruke o kecelju da iz džepa izvadi predanja koja mi je beležila za ispit, a onda, uz izvinjavanja što me ostavlja samu ( imala sam dvadeset i nešto ), žuri natrag na posao.

 

U očima prve starice koja to nije prepoznajem svoj pogled večite devojčice. Druga nosi svu onu mudru pomirljvost sa životom, sposobnost istrajavanja i veštinu izumevanja sreće koje želim da prisvojim. Prvu staricu želim da zagrlim, u zagrljaj druge želim da utonem, kao u večno sklonište.

Obe su moji zarobljeni leptiri u kavezu koji niko ne vidi od tame.

Autorka: Dijana Redžić

Jesen i zivot be(z)smisla

Ove godine vetrovi su počeli prerano. Stajale smo ispred nove škole, nazvane po onom ko je umeo najlepše da piše o kestenju za kojim traga. Smisao uvek nestaje u (ne)pronalaženju.  Uteha  je voleti ono za čim smo tragali.

I dalje.

Uprkos!

Jesen je došla prerano i još uvek nije bilo lišća koje bi naši koraci osluškivali. Čekale smo autobus. Do naselja je saobraćala samo jedna linija. Umetnost se često ogrne sivim kaputom svakodnevnice, pa njegove bušne džepove ispuni skrivenim značenjima. Obradovale bismo se dolasku autobusa kao da se time prekidaju sva naša čekanja. Kao da život može nanovo da počne. Da se pokrene sa one tačke na kojoj se zaustavio. Jednom. Kada smo prvi put upotrebili rečenicu: ,,Samo da ovo prodje…“ Zurila sam u školu čije je dvorište ispunjavala dečija graja. Noću bi , kroz uglačana prozorska okna, namigivali digitalni satovi, tiho odbrojavanje naših trenutaka, pored kojeg ćutke prolazim okupirani velikim problemima zbog kojih zaboravljamo postepeno nestajanje. Sa sa svakim korakom. Sa svakim dahom. Sa svakom kišom. Sa svakim opalim listom. Sa crvenim crticama čije nam nestajanje u mraku namiguje kroz prozorska okna.

Rekla sam joj da se sećam akcije prikupljanja knjiga koju je jedan momak oganizovao,  za nepostojeću biblioteku škole.

-Eh, da sam samo znala, koliko moji prijatelji imaju knjiga sa kojima ne znaju šta će.

Stari umetnici rasprodaju svoje knjige. U najgorem slučaju, ostavljaju ih da trunu na smeću. Reči se mešaju sa prašinom, nestajući u njoj onako kako nestaju crvene crtice u mraku.

Njihovu smrt posmatraju dečije oči, požurujući je , ni ne sluteći da gledaju pogubljenje vlastitog detinjstva.

Autorka: Dijana Redžić

Savladavanje tišine

Samoubistvo

 

Ako skliznes u mrak
Govorice da si bio plemenit i dobar
Govorice da si ih iznenadio
Bas kao sneg u januru
Govorice da su krivi neki drugi
Do kojih niciji glas ne dopire
Govorice da je, naposletku, to bila sudbina
Zgurace se na njihovim usnama Bog medju psovke
Ako skliznes u mrak
Odenuce razlicite kostime pred ogledalom
Da u sebi, od sebe, sakriju krivce

Autorka: Dijana Redžić

Brdo za razmišljanje, deset godina ranije

Brdo za razmisljanje, deset godina ranije
Kao igra reci i pokusaj odredjenja nazivom. Zaobljenje tla kojem je vrednost dala njegova pozicija.
Kad bismo se lagali, izigravali putopisce ili geografe. Prisvajali smo ga svojim cutanjima.
Pa pricanjem o kojecemu. Pa zagledanoscu u nebo kao da pokusvamo da pronadjemo visi plan koji bi sve objasnio. Kao da je svet okrenut naopacke, pa da, posmatrajuci raznolikost njegovog taloga razmrljanog po plavetnilu, proricemo sudbinu. Kao da pomno pratimo tragove na mapi nadanja.
Koliko su nas tada boleli snovi!
Ustajali bi i otresali ih sa sebe i oni su se rasipali, kao mrvice hleba, putokaz za povratak…
Pustili smo ih da plove, tamo gde se ukrstaju reke i da se radujemo dok ih slutimo u igri svetlosti na povrsini. Odupiru se, jos uvek, mracnim dubinama.
Koliko su nas boleli snovi, sve dok nisu ucutali sa nasim cutanjima, zagrlivsi oblake u nasem oku, iscekujuci pale zvezde.
Svaki je oziljak ispisao krug beskrajni.
I svaki je put vodio tamo odakle smo krenuli.

Autorka: Dijana Redžić