Buđenje abortiranih snova

 

Šume su ostale iste, ako te to interesuje, na onim mestima gde si zakopavala Budućnost otvorena su izletišta sa zabranama lova na sećanja.

Saladin Brudžović

Polako prodajem snove za blud
kao breme
kad ne letiš krila samo smetaju

Sanin Karamehmedović

Netremice sam posmatrala oslikano saglasje unutrsnjih tišina te noći. Širilo se mojim telom i otkidalo ga od svake misli u novom grču, plamenu koji je pretio da sagori svaku razumsku odluku. Bolelo me podvajanje i činilo mi se da će me dovesti do ludila čiji je početak označavala transedentalna tuga. Tragala sam za sobom u ogledalu, ali me je od lika sa druge strane odvajao veo razmrljanih želja, ogoljena sam ležala na krevetu i grizla jastuk na mestu na kojem su se ugasili snovi, još uvek osećajući zagušljivi miris one vatre u kojoj su sagoreli.Nisam ih prodala, poklonila sam ih, odričući ih se kao lepe, beskorisne stvari, kao odeće koju sam davno prerasla, na kojoj su još uvek postojali tragovi krila, kao ožiljci. Tetovirana sam njihovom slomljenom tišinom. Dok još uvek čuvam nezamagljeno sećanje na let. Do mene, poput dima kroz koji smo se gledali, kao halucinacija dopirale su reči…

-Kažu da ptica i riba mogu da se zaljube jedno u drugo, ali gde bi zajedno živeli?

-Snašli bi se! Ptica bi povremeno mogla da nosi masku sa kiseonikom, a riba da iskoči iz vode. Tu negde, u medjuprostorima između reke i neba, susreli bi se…

-Ne razumeš…

-Razumem.

Uspeva da mi obori baš svaki argument. I svaka moja reč nestane u tišini. Poželim da laže, poželim da pojednostavimo sve u smehu, banalnost  bi donela spasenje. Govorim mu da ovo nije on kakvog znam i da nema potrebe da me folira. Ne odustaje. I moje reči ponovo tonu u tišinu.

-Znam da mi nećeš verovati dok te ne budem oženio.

Neprimerno godinama i navodnoj pameti, zacrvenela sam se. Po prvi put, bi možda, saznanje da je sve laž  bilo lekovito. I odgovaralo bi onome što nazivaju stvarnošću, u kojoj nisam, uprkos trudu, uspela da sagradim stalno prebivalište. Iza sebe sam davno ostavila svakovrsne bajke. Projektor budućih dana prikazuje ga kao lice za kojim tragam, podsećajući na davno svedočanstvo jednog nepoznavanja. Zaricala sam se, tada, da sam živela sa optuženim, da sam poznavala svaku nesavršenost njegovog tela, svaku istinu koju je lako pretvarao u laž, ali da o njemu nisam znala ništa. Odležala sam zbog vlastite Nepromišljenosti, dok mi tuđe reči nisu poklonile azil. Sada su mi od sećanja na počinjeni zločin, dlanovi drhtali, kao od dodira sa davno zaboravljenom opijenošću. I sve je nanovo bilo vrtoglavica kruga, koja je zarobila moj pogled mešajući u njemu događaje i njihovu ponovljivost. Kako su samo čudovišni u  vrtlogu koji nikad ne prestaje!

-Da li si ti mene pitala da li mi smetaju naše razlike? Evo, sad ću ti reći: ni jednog jedinog trenutka ta prepreka za mene ne postoji, niti je postojala, niti će postojati.

– U tome što te nisam pitala nema ničeg uvredljivog. Iskustvo. Znam da ti ne smeta.

Reči pretvaram u neizgovoreno u nadi da se neće maskirati u misli, slepe putnike, nastanivši brod zarobljen u luci razuma.Ubeđujem sebe da će nestati sa dimom. U međuvremenu,  Aveti  abortiranih snova su slomile okove zabrane sećanja. Iskoračile su lako iz svojih grobova, a ja sam verovala da će ih zapuštenost štititi.Lepršaju oko mene, podižu mi ruke u zrak, simulirajući let. Golicaju u meni Nepromišljenost, i postajem vetar, jer nikad nisam ni imala dom, okrećem se oko vlastitog središta  snagom kruga.

-Sanjala sam užasan san. Našla sam malo mače, a onda je, upalo, mojom nepažnjom, u prekrasnu posudu sa zagrejanom vodom, i izgorelo, tako da je licilo na nekakav eksperimentalni fetus, i ja sam morala da sakupim raskomadano telašce i da ga sahranim.

-Možda su to tvoja osećanja?

-Ma daaj, ne bih te izjednačila sa mačetom!

Aveti abortiranih snova stežu moje umorne ruke u svojim kljunovima, dižu ih visoko, i umorno posustaju, odustajući od mene, onako kako sam jednom odustala od njih. Toče se iz mojih vena, još jednom i krvare na istoj strani jastuka i u meni nema više ni mene, ni njega, nestajemo, razlivajući se….

u crvenu….

u plavu…

u crnu i u belu…

među kojima nema razlike

Isto se umire na svim jezicima.

Autorka: Dijana Redžić

Lonac na tufne

Samoca duboka deset hiljada hvati

Nosi postelju na kojoj lezimo, mila;

Volim te, al’ skocit ces morati

Nas san o sigurnosti je samo varka bila.

V. H. ODN

Nakon sto se kazaljke poklope i nastupi gluho doba treba prekinuti sve razgovore kako se, izmedju redova, ne bi prokrijumcarile aveti.

-Znas li sta bih sada zeleo? Nekoga kome bih ujutru spremio dorucak, a onda bismo ga zajedno pojeli. Eto, mali, banalni cin intimnosti, ali to je ono sto mi nedostaje. Tuzno je to sto neki ceznu za svakodnevnicom, dok se drugi ubijaju zbog nje.

Govorim mu da je kasno i da ide da spava. U Zemunu je ionako glupo pisati sonete, u godinama u kojima smo, i sam to sna. Odbacujem misli o nedostajanju, a onda se, na korak do sna, do mene dokotrljao lonac na tufne. I slike su se nanizale, kao da sam nehotice stisnula REPEAT :

-Ne volim sto si toliko vezana za Beograd. Ti nikad ne bi htela da odes odavde.

-Nije istina, volela bih da jednom zivim u manjem mestu, u kuci, negde u Vojvodini.

I iskra je bila zapaljena. Ponesen nadom, poceo je da masta. Gradili smo svoju lutkinu kucu i slikali zivot u njoj.

-Ti ces da pises, ja cu da prevodim, a ti ces lektorisati moje tekstove, imacemo malu bastu ispred i mesicemo hleb, i pred spavanje cemo slusati pucketanje vatre…

– I imacemo onaj lonac na tufne, prekinula sam ga.

Nasmejao se: Gde si se toga setila? Koje boje?

-Pa eto, nekako mislim da sve to ne bi bilo dovoljno  bez crvenog lonca na tufne…

Na korak do sna  bele tufne su se rasule ispred mene kao mrvice do nekog davnog prapostojanja. I sve mi se cinilo tako blizu i tako daleko. Negde u Vojvodini neka je kuca ostala usamljena i kroz nju huje glasovi kojih nema.

A meni se i dalje cini da se smisao sakrio bas u crvenom loncu i odande sa nama igrao žmurke.

Autorka: Dijana Redžić

 

 

Prave i lažne igračke iliti priča zbog koje crvenim

-Na selu imamo puno barbika, pa ćemo da se igramo sa njima.

-Jesu li prave?

-Nisu, plastične su.

-Pa šta ako su plastične, i dalje mogu da se igraju sa njima.

Zacrvenim se kada se setim te situacije. A kažu da su deca do određenih godina bezgrešna. Da me je mama mogla čuti, moje lice bi verovatno prošarao šamar, kao  njena afektivna reakcija izazvana iznenađenjem i stidljivošću zbog takvog postupka deteta kojem je pažljivo birala šta će dati da ponese za užinu kako ne bi uznemirilo neku od druge dece. Ali, mama me nije mogla čuti, ma šta govorila, i kad god pokušavam da proniknem u koren svog postupka, mislim da je on upravo u njenom odsustvu. Trudila sam se nečim da se maskiram, da se sakrijem, izdignuvši se u nadmoćnu poziciju iz koje ću moći da se svetim svima onima koji su neopreznim rečima i pogledima činili da se osetim drugačijom, kao vanzemaljac, kao čudovište, jer nisam imala ono što je bilo uobičajeno da se ima, nisam imala majku.

Crvenilo mi malo ublaži činjenica da se događaj odigrao u detinjstvu. Srećna sam što iz arhive sećanja, među šarenilom, izvlačim baš to sećanje, iz mraka. Crvenilo je uteha, obeležje da sam odrasla u onakvu osobu kakva bi moja moja majka želela da budem. I to je mnogo veći znak uspeha od desetki u indeksu, velikih poslova, gomile dece ili knjiga i ostalih obeležja bitnosti.

Jer, tada smo bili deca i ja sam govorila neoprezno, bez crvenjenja, a sve češće srećem one koji i danas prave razliku između plastičnih i pravih igračaka. Te prave igračke, koje su im najčešće došle spletom okolnosti i bez truda, čine da se osećaju superherojima,  ne shvatavši da prestaju to biti u istom trenu kada ih ispuste iz ruke. Ono što ne znaju, ili se prave da ne znaju, kao što sam se ja u opisanoj situaciji pretvarala, je da smisao igre ne zavisi od kvaliteta igračaka, već od onog ko igru osmišljava, i time joj daruje autentičnost.  U suprotnom, vrednost svake igre,kao čina igre života, na pozornici besmrtnosti gubi vrednost. Jer i gumene i plastične lutke u jednom trenu završe na smeću, gde razlike prestaju

Blagosiljam ožiljke svojih igara, jer me oni podsećaju na sve ono što ne smem  da zaboravim kako bih mogla biti to što želim

„It takes courage to grow up and become who you really are.“

E.E.Cummings

 

Autorka: Dijana Redžić