I (still) got life

Nezgodno je to odrastanje.Najednom počnu da te primećuju ljudi koje gotovo da ne prepoznaješ . Zure u tebe, od stopala do čela (kao da pogledom opipavaju nastanak prvih bora) i nazad. Ulove na tebi novu jaknu (outlet, zapravo), ili stare, iznošene patike i na osnovu toga vagaju kako ,, živiš“. Nekad im se pogledi zalepe i za knjigu koju držiš u rukama, pa naglas zaključe kako si profesionalno deformisan. Kako god, skupina pitanja koja zameni ono: ,,Ala si poraaasla!“ trebalo bi da bude upakovana u upozorenje za osetljive.

-Koji si razred

-Na fakultetu sam.

-Ooo, već na fakultetu, kako vreme prolazi…I koliko još do kraja?

-Pa, ja sam tek treća godina…

-Aha, ma samo polako, ionako nema posla.

…

-Je li gotova škola?

-Ostalo mi je par ispita do kraja.

-Aha, i kad će to biti gotovo?

-Paa, nisam sigurna, ali nadam se uskoro…

-A ima li neki posao?

-Nadam se  da će biti…( Gledam u pod i pokušavam da ubrzam vreme. Da li je moguće da vožnja liftom traje toliko dugo?)

…

-I je li gotovo?

-Jeste. Diplomirala sam!

-E, hvala Bogu. A posao?

-Pa sad tražim posao, pa videćemo, nadam se.

…

-Komšinice, jesi počela da radiš?

-Nisam još, nalazim nešto ovako malo privatno…

-A šta si ti ono beše završila?

-Književnost.

I tako u beskraj. Crni krug i po njemu poneki pikavac, ili ništa, samo okrugla ispupčenja. Mislim da poznajem svako tamno zrno podnožja jednog novobeogradskog lifta, koji, ispunjen neželjenim pitanjima prerasta u fantastični prostor za mučenje, gde vreme prestaje. Ali, nije to jedini krug. Niotkuda niče zabrinuta rodbina..

– Je li bre, jesi našla posao? Još ništa, a? Znaš šta, najbolje bi bilo da se ti lepo udaš! (To izgovara kao da ti savetuje da odeš na pijacu i kupiš kilo paradajza, na primer.)

-A zašto se ne učlaniš u Stranku? Eto, onaj se učlanio i odMAh dobio posao. Kome teraš inat? Kao da oni znaju za koga bi glasala, šta te briga!

Tu su i oni za koje postojim kao nečija ćerka i to ćerka koja kako je neudata mora imati 29 godina, od sad pa nadalje, iako je, ima tome koji mesec, dopisala broj tri ispred nule.

-A ima li šta novo kod vas (pod novim se podrazuma udaja, kasnije trudnoća). Je l ti ćerka počela da radi?

I naposletku dolaze snađoši.

-Posao se uvek može naći, uvek postoji način da se baviš onim čime želiš, samo treba biti uporan.

-Njoj je nekako upalilo, ali ona je čudo. Šta ćeš, snašla se, uspela je radom i trudom, mukotrpnim.

-Eto, sasvim slučajno sam naletela na to i tako počela da radim. Bilo je suđeno.

Ili, još gore, intmna kukanja kao kontrast javnim parolama: Ja volim svoj posao, Ja volim ljude sa kojima radim, Ja sam ostvario životni san …idemo dalje, sve do patetike.

Okej, bogovi novog doba. Skinula bih vam kapu, ali mislim da je i tekst dosta i da smo sada kvit. Svakako bi trebalo da vam budem zahvalna, jer me podsećate koliko sam zapravo mala, a na kraju dana to i nije tako loše, oslobađajuće je, čak…Uistinu, moja leđa bi se povila pod bremenom koje vi nosite, tako uspravni i nasmejani.

Na kraju dana, postanu ti dragi oni ljudi koji su spremni da priznaju kako je zaista bilo, ili koji ti jednostavno kažu ,,Znam kako je!“. Takvi te podignu na svoja ramena da vidiš jasnije …i dalje…

Postoji nešto što izmiče svim tim praznim pitanjima, a to je ono u šta uskačem kad napustim skučeni prostor lifta- neuhvatljivi život.

Autorka: Dijana Redžić

 

 

 

 

 

…

 

Ne- izgovoreno

Pišem zato da bih bio voljen. Smatram da je to temeljna čežnja pisca.

G. G. Markes

U početku beše reč.

Tako kažu. Za one koji veruju i to je dovoljno.

Zato ih valjda povraćamo kada namirišemo kraj. Iščekujućio rađanje novog početka. Rađaju se mrtvi fetusi reči. Posmatramo njihova telašca, dok im se krv rasipa po našim dlanovima.  Odnose ih od nas. Zagledaju ih sa svih strana, nedorasla čudovišta, seciraju ih i beleže  anomalije. A mi čujemo jauke njihovih mrtvih usana i pitamo se zar ih je toliko teško poslati u tišinu. Neizgovorene…

Reči. Izdišemo ih ne bi li oživeli ,,Nekada davno“ oslabljeno od pretvaranja.   Klonuli, udišući bezrečje, dodajemo crtu i sahranjujemo vlastitu samoproglašenu bajku dopisavši ispred nje ,,anti“ na epitafu.

-Ti treba da napišeš knjigu!

Preglasno je izgovororio. Kao da naređuje. Stojim pored prozora i u dlanu stežem prašnjavu zavesu dok zurim u granje koje mi zaklanja ulicu i nebo. Slobodan ostaje sasvim mali prostor sa druge strane zida i kako bih ga videla moram se propeti na prste i nagnuti. Ostajem da stojim uspravno, odmaram stopala jer danima hodam na prstima praveći se da ne primećujem prašinu rasutu po podu. Tuđu. Žmureći, ja sebi gradim dom u stanu na prvom spratu do kojeg sunce ne dopire. A on me budi svojim preglasno izgovorenim rečima, koje je,nevešto nanizao.  Prišao je i obesio ih mi je oko vrata u nedostatku drugog dara  njihova  me je težina sve više vukla nadole.  Pogrbljena, uzimam u ruke pero i nižem, nižem, nižem. Donosim mu reči,  nanizane, uglačane, izrezbarene, raznobojne, a on ih vrti među dlanovima i rasipa ih po mračnom prostoru. Čujem kako se kotrljaju i mešaju sa prašinom, lome tišinu. Sa zida skidam lovca za snove i vrebam ih, kao odbegle leptire, Zaustavljam ih dlanovima, stopalima u kotrljanju, izvijam se i padam, a on mi se smeje, prezrivo, zlobno…

Prikradam im se usnulima, stežem ih dok ne izgube svest i izlivam na korice, polumrtve. Budim ih svojim strahom. Nosim mu ih umesto doručka i gledam kako po njima čeprka. Reže ih i one cvile. Mrvi ih i one se ponovo mešaju sa prašinom.

Zarobljavam ih, kako dolikuje među korice i nosim mu željenu knjigu. Otvara je i zatvara. Vrhovima prstiju pomera stranice. Štipa ih. Ostaju tragovi jagodica. Tresne koricama. Reči ostaju u mraku. Među ostalim zarobljenicama na polici . Beskorisni nizovi šarenih ukrasa.

Jednim potezom ruke srušiću ih i ćelije- korice će, poput školjki otvoriti svoju nutrinu, ali željene svetlosti neće biti, umesto nje, prekriće ih sitan prah podsetivši na nekadašnje kotrljanje. Kao biljke mesožderke spremne na ugriz iščekivaće dodir. Ispuniće mi pogled, prostor, putovati mojim ušnim kanalima,  mojim krvotokom, pulsirati mojim bilom. Tragajući za njim…Za osvetom ( patetika je imanentna i nema mesta iščudjavanju).

Sve dok jednom  negde, na mestu gde se sastaju java i san, sa druge strane stakla prljave i mračne birtije ne prepoznam  njegovo  lice u masi jednakih. Najpre  neće biti razlike između osmeha i grča. A onda…

Ko zna. Možda ću  odvažno ući, sesti naspram njega i ispijajući gorčinu susreta, osećajući gotovo telesno zadovoljstvo posmatrati kako se preznojava rečima, kako ih nesigurno premešta iz dlana u dlan, kako uzalud ispija gutljaj po gutljaj tišine ne bi li ih umirio.I izaći iz mračne birtije, spokojna, u novi dan.

Na početku beše

reč.

Autorka: Dijana Redžić

Kradljivci snova

– Majka me je nekoliko puta zvala da se vratim. Čudila sam se što me toliko zove, trčala sam, ko bez duše od tetkine do naše kuće. Tata je sedeo tamo, u kućici, i pušio. Pitao me je gde sam bila, a onda šta sam nosila. Majka je šaputala druge boje, al zavraga ja sam nosila plavu bluzu, pa sam mu to i rekla. Isterao je majku napolje a onda me istukao. Znaš li zašto? Iz daljine je video devojku pored vode koja mu je ličila na mene. Bila je sa momkom. Je l ti sad jasno?

Izgovarala je sve to nekako pomirljivo, kao nepromenljivu  životnu činjenicu protiv koje se ne može ništa, a u meni je, sve vreme, buktao vulkan. Nezadovoljstva, tuge, želje za pobunom. Svaki nerv je uznemireno vrištao. Disala sam nekako teško i osećala sam istovremeno potrebu da joj dohvatim ramena i prodrmusam je, da joj vrisnem na uvo da oživi, da se probudi, da me ne gleda tako trapavo, kao uspavana lepotica koja će svaki čas nanovo pasti u san, dok je ne probudi princ iz bajke koju su drugi napisali, za svoj sretan kraj. Da ne dozvole da joj pokore misli, da joj ukradu pravo na snove. Da ne izgubi sebe, dajući saglasnost da je pretvore u još jednu u nizu pokretnih lutki na traci tuđih želja. Umesto toga,nakon trenutaka zarobljenih ćutanjem, pitala sam je: ,, Pa jesi li to bila ti?“, ičšekujući potvrdan odgovor kao slamku spasenja.

-Ne, izgovotila je tiho, spustivši glavu. Kada je moj brat otkrio da mi se onaj udvara, uzeo je sve moje lančiće koje sam imala, spomenare i te sitnice, spakovao ih u jednu kutiju i bacio.

Bez trunke tuge, govori mi, a moja krv se nanovo uzburkava. Kod kuče imam kutije emocionalnog ,,smeća“. Pomislim ponekad kako bih nešto od toga baš i mogla baciti, jer čemu čuvati sve te pokidane ogrlice, rasute perle, pozorišne i bioskopske karte i neposlate razglednice, ali svaki put nanovo odustanem zbog pomisli da baš te beznačajne stvari ispissati  mapu koja če me, kada dođe  zaborav, nanovo spojiti sa nekadašnjim, zahvaljujući kojo se neću iziji brat je spakovao i sahranio njene buduće uspomene, simbolički ubijajući njenu mladost. I ona ćutke pristaje na žrtvu. Ili je sama uspela, da u tom umiranju, usmrti vlastitu bol. Umesto nju, boli mene.

Kada sam svom beogradskom prijatelju ispričala ovu priču,dugo je ćutao. Nije imao komentar, možda prvi put.

Drugi prijatelj mi je rekao da su ti ljudi sretni sa svojim izborima i malograđanski bi bilo terati ih da prave drugačije.

A da li je sretna, zaista sretna, devojka sa imenom opevanim u pesmama?

-Znaš li ko mi se udvara? Miki!

Izgovorila je to nekako pobedonosno. Miki je bio gastarbajter stariji od nje, samim tim i dobar momak po opštim merilima.

– I šta ti kažu tvoji? Pitam je a osećam kako mi knedla u grlu raste i preti odsustvom vazduha.

-Pa milo im je što je bogataš.

Još uvek je bila srednjoškolka, koja mi se hvali Mikijevim poklonima: medvedićima i lančićima, onakvim tričarijama koje joj je brat nešto ranije sahranio, kada je čuo da se nasmejala onom lošem ili zlom, već zavisno od izabranih kriterijuma. Miki se oko nje vrteo celo jedno leto, ali kao prince of charming, koji ima pravo da za sebe izabere dostojnu princezu, banuo bi niotkuda, sa novom vračkom- igračkom u rukama i nanovo nestajao.  Brat- zaštitnik je reagovao na vreme. Ne zbog straha od njene tuge, već zbog straha od vlastite sramote i ispredanja bajki, jer u narodu, dokazano, postoji najveći pripovedački talenat. A devojku sa imenom iz pesme su poslali na studije (očekujući da je to isto što i manastir ) odakle će se vratiti sa novim lančićem oko vrata, i ponovo otpočeti krug. Brat će sad u kutiju spakovati skripte i knjige i sahraniti njeno pravo na obrazovanje. S letom će se pojaviti novi šarmantni princ i biće to, sigurna sam, lepa svadba.

A sreća?

Sreća je naposletku relativan pojam, zar ne?

Autorka: Dijana Redžić