Prozori

Koračajući, retko bih gledala ispred sebe. Po tlu bih lovila pogledom izgubljeno nešto onda kada se sve činilo beznadežnim. U noćima spokojnijim od drugih ili danima koji su bili po nečemu izuzetni, zadržavala bih dah i usmeravala čelo nagore, ka zvezdama, treperavoj igli oblaka i sunca ili rasipanju pahulja iz belog ništavila. Koračajući, ja sam najčešće gledala u prozore, odnosno, precciznije, u ono što se nalazilo s druge strane stakla.  Po nekom nedokučivom principu, najrazličitiji predmeti, banalni obrisi svakodnevnice, zarobljavali su moj pogled , sve dok korak ne bi bio s njim saglasan, kada bih nevoljno odustasjala. Ono što bi nastavljalo sa mnom da korača bila je misao o navikama ljudi koji se nalaze sa druge strane stakla. Tako su nastajali moji prvi junaci, heroji običnog života, jedni od onih pored kojih prolazimo i koji pored nas prolaze, jedni od onih sa kojima u tačno određeno vreme čekamo autobus koji kasni, jedni od onih koji zastajkuju pored iste tezge na pijaci i voze se polupraznim tramvajima, jedni od onih koji svako jutro pre odlaska na posao trče na keju….  Sve sam ih, pretvarala u igračke i smeštala u svoje lutkine kuće, do kojih bi, smanjivši se, lako uzletala i za koji tren ispijala bih kafu, zalivala cveće ili spremala doručak. I za koji tren našla bih se ispred ogromne biblioteke ili zidova ispunjenih slikama. I za koji tren sa terase na vrhu solitera posmatrala bih grad. A stranci su postajali moja porodica.Oni zbog kojih iščekujem zvuk ključa u bravi. Oni koji mi se odnekud vraćaju.

Prve sigurne kuće mojih iluzija bili su prostori sa druge strane prozora.

Nekad se zapitam koliko li sam domova izgubila, a koliko njih me još uvek čeka.

Autorka: Dijana Redžić

Puževa kućica

Pahulje

Niotkuda izranjanju

Zamrzavajući naš pogled

Strahom

da

zarobile su sva sazvežđa

ostavivši nebo prazno

Iz tame

U belu smrt

Putanjom nemirne igre

na ničijem prostoru

između neba i zemlje

jave i sna

Za koji umišljeni verujemo

da  je naš

hotel

pogledom otimamo zvezde

od bele smrti

preslabi za sve

što nije iluzija

 

Autorka: Dijana Redžić

 

 

Devojka i starica

Ne znam kako sam ih i zašto prvi put primetila. Možda zato što je bilo previše vruće i što smo mi bili tihi. I što bi on povremeno kolutao ocima uz uzdahe nestrpljenja, te bih i sama postajala sve nestrpljivija i pokušavajući da ubijem nervozu pocupkivanjem, uspevala da osmotrim sve putnike u autobusu. Možda je objektiv mog oka tada izdvojio njih dve iz bezobličene oznojene mase.

Starica je nosila haljinu kakva se uobičajeno ne viđa na ženama u njenim godinama (samo zaključujem, ne unosim predrasude). Kako je bila sitne građe, čak pomalo muškobanjastih pokreta i povijenih leđa, otpozadi bi izgledala kao devojčica. Devojka je nosila uske farmerke i komotnu košulju kratkih rukava.  Kose su im bile ofarbane u plavo- staričina kratko ošišana, dok bi devojka s vremena na vreme koketno zabacivala svoje duge kovrdže. I jednoj i drugoj bilo bi teško odrediti godine. Starica je mogla biti starija nego što izgleda, dok bi devojka mogla biti u dvadesetim, ili tridesetim. Sve vreme su nešto šaputale jedna drugoj. Kasnijem prevrtanjem po albumu zapažanja, uvideću da su izgledale kao da se pripremaju za ozbiljan zadatak.

Izašle su gde i mi i kretale se nekoliko koraka ispred nas. Ka keju.Spustile su se do same reke, do mesta na kojem su ljudi hranili labudove. A onda je devojka izula svoje cipelice i ušla u vodu. Starica je izvadila fotoaparat iz tašne. I otpočela je priprema za magijski ritual. Devojka je otkopčala svu dugmad košulje osim središnjeg. Dva slobodna kraja je vezala u čvor, tako da joj je  stomak bio obnažen, dok je iznad čvora imala veliki dekolte. Starica bi joj ispruženom rukom pokazivala da se pomeri malo više levo, pa malo desno, sve do pronalaženja idealne tačke. Devojka je pratila njene instrukcije strpljivo, a onda izmenjivala poze kakve se gotovo stalno mogu videti na fotografijama – isturivala grudi, stavljala jednu ili obe ruke na kukove, savijala nogu u kolenu, prebacivala pramen kose na suprotnu stranu- profil, pa anfas, profil, pa anfas… Da sam bila bliže, verovatno bih mogla videti i kako sužava ili širi oči, te kako pući usne ili ih razvlači u otvoreni osmeh ( da bi joj se mogli videti beli i pravilni zubi). Međutim, ceo taj proces sam posmatrala parcijalno, budući da  smo  i sami krenuli duž keja, prepuštajući se vlastitom magijskom ritualu. Ne znam zašto mi je toliko bilo važno da nijedno od nas ne zažmuri na slikama, da nijedno ne iskrivi usne pogrešno, da namrštivši se, ili trepnuvši, ne napravi boru. Možda sam nesvesno i sama bila zarobljena čarolijom objektiva, istrajavajući u vremenu od jednog do drugog zamrzavanja. Toga dana zraci sunca su izobličavali naša lica, praveći nesreazmeru između svetle i tamne strane i ja sam se, naposletku, izmorena od te igre i nezadovoljna  učinkom, predala i isključila kameru.

Nešto niže, u vodi, proces je još uvek trajao. Svetlost aparata je delovala oslobađajuće na devojku i ona je, kao u izokrenutoj bajci, skinuvši cipelicu, postajala neko drugi. Igra se prekinula s dolaskom mraka. Devojka je raspustila čvor, zakopčala košulju, pupak i dekolte nestali su iza dugmića. Starica je pažljivo odložila aparat u torbu. Koračale su ispred nas. Zadovoljstvo je ubrzavalo njihov hod. U jednom trenutku starica je podigla ruku za give- me- five iliti baci- kosku i njihovi dlanovi su se dodirnuli uz lak pljesak. Zadatak je obavljen!

Nahranjeni objektiv, kao jednooki ljubimac- gospodar, zatvorio je svoje oko i utonuo u san.

Do novog kliktanja.

Autorka: Dijana Redžić

 

Čudesni život diplomiranih ,,knjiž-evnika“

Upoznale smo se na razgovoru za posao knjižara. Ili smo se tada prepoznale, ako je istina da se u nekom paralelnom svetu sretnemo ranije nego u ovom. Ja sam previše pričala, kao i obično u takvim situacijama, ubijajući nervozu. Nizale smo sećanja na pojedine profesore:

-Je l vam nešto ona predavala?

-Kako ne.

-A vama on? A on je ono baš akademski elitista, ali da zna šta priča i da ga je lep slušati, zna.

-Bože, koliko si ti meni poznata, ma mora da smo se vidjale na faksu, ali vi ste za nas bili elita, nismo mnogo komunicirali…

-Pa ja nisam volela to , tu elitističku isključivost naše grupe, eto, imalo nas je i drugačijih…

Završavale bi smo u tišini i setnim osmehom, ipak nam je nedostajao preletanje kroz uvek tamni hol, kao da smo boravkom u tom prostoru zauvek obeležene. Posao nismo dobile. Pronalazićemo bezbroj dokaza za takojebilobolje.

U narednim mesecima ispijamo kafe. Rituali. Jednom nedeljno, ako se ne ispreče sve one stvari koje  zaustavljaju život.

U narednim mesecima ja se vraćam u mračni hol. Nanovo razočaravam. Ona mi se smeje:

-Au, ala ću da te zajebavam ako te ni posle ovoga ne zaposle.

Pišem radove i učim da živim u sadašnjem trenutku. Izgovaram mantre i pomolim se.Dok ona skakuće- sa jednog posla na drugi.Dok njoj završena godina na Pravnom više znači nego diploma na Filološkom, smer: opšta književnost sa teorijom književnosti. Definicija:onaj smer za koji moraš biti dovoljno lucidan, dovoljno ludak i nadasve sanjar.Onaj smer na kojem ti kažu da je trebalo da znaš koliko ti je love potrebno da bi bio tu gde jesi.

Nismo znale, ni ona ni ja…

Jednom sam videla da je neko napisao kako, da bi u Beogradu bio nešto, moraš imati crnogorske ili hercegovačke veze.

Nemamo ih, ni ona ni ja…

A opet, eto, imamo veze i sa Crnom Gorom i sa Hercegovinom.

U ledenom januaru slažem i preslažem neke ozbiljne reči dok me mozak ne zaboli. A ona, zimogrožljiva, trči od jedne do druge apoteke. Ne sumnjam da ume prezentovati lekove, oni koji se dugo igraju rečima nauče biti lečnici duše. Ne znam koju utehu da joj ponudim, pa predlažem bekstvo u priču:

-Probaj makar da pišeš o svemu…Da tako bude smisleno.

-Kad bih imala volje za pisanjem,a i vremena…hm a da pisem u čekaonicama,dok pacijenti kašlju i pljuju ljekare a sestre njih ću da razmislim.

Ironija je kraljica stilskih figura koja se s neverovatnom lakoćom ušunja u stvarnost izokrećući istu  dok sve ne bude po njenoj meri. Nekad je bolje da se umetnost i život ne dodirnu, osobito ako se kreću u smeru obrnutog od očekivanog.

-Napravila sam stranicu na fejsu, pogledaj kad budeš mogla.

-Bravo za ideju, nemoj samo onaj blog da zapustiš.

Umorno sedam za kompjuter i neumorno kucam. Kao da se svakim novim udarcem o tastaturu borim  da nas ne zaustave…

Autorka: Dijana Redžić

Umesto reči za kraj ili Ruža na asfaltu

,,Znate li kako izgledaju mesta na asfaltu gde pukne granata? Kao cvet. Tako granata eksplodira. Izbuši jedno središte, jednu rupu, a oko nje, zrakasto, puno, puno malih ruka, ali zrakasto i daleko. Tako da izgledaju kao da je neko, bušeći asfalt, napravio ružu na asfaltu.“

Mima Vuković Kurić

Po prvi put je stajala pred ružom na asfaltu. Pred  rasutim sazvežđem sna. Pred  linijama sudbine, zgaženim u svojoj isprepletnosti. Pred otvorenom ranom zemlje, koja svojim tihim postojanjem krvari,  kao refleksija otvorene rane neba . Te jedva primetne kapljice kao da su odraz razaranja same utrobe zemlje. U proteklom vremenu tragala je za rečima koje ispisuju kraj, a sada je kraj stajao tako živo, opipljivo pred njom da je imala  želju da se sagne i jagodicama prstiju dodiruje neprvilne ivice razlomljenog pločnika. Ne postoje reči za ono što ostaje, oseća dok stoji pred mestom na kojem se izgubila granica između života i umetnosti, pred proklijalim cvećem zla zbog kojeg su stihovi postiđeno sagli svoje glave. Na mestu na kojem je tragedija oživela u svom užasu, izobličavajući stvarnost, do neprepoznavanja. Kraj počinje tamo gde prestaju reči. Praćen je mukom.

Autorka: Dijana Redžić

Žena

Devojčica i starica

Bludnica i devica

Usamljenica i(li) gubitnica?

(n)i mrtva draga (n)i baba jaga

Stopala ogromna, nažuljana

Telo od rana

od saplitanja po drumovima

od lutanja za bezumnima

Na kraju dana, potpuno sama

Maže kremu od obmana

na zidu ogledalo začarano visi

nanovo kaže- najlepša ti si

U postelji od snova

košmari se gnezde

Dok ona ćutke

traži zvezde

 

Autorka: Dijana Redžić