Смрт у снегу

Можда га не бих ни видео, да ветар који је носио пахуље није померио
неколико пера са врха његовог крила. Снег, којег није било читаве зиме,
стуштио се прошле ноћи и до тренутка када сам изашао напоље, својом
белином је прекрио све.
Па и њега.
Снег измени све.
Белина, у којој су Мелвил и По видели злослутни симбол непознатог и
злоћудног, прекрије, тако, често преко ноћи, свет, одузимајући свему
познатом контуре, гушећи сваки звук и стварајући од свакододневног
један потпуно нови свет у којем владају тишина, белина и – смрт.
Тако је било и сада.
Закопан у дубоком смету, у наручију смрти, спавао је голуб.
Једино видљиво, што је остало од њега, заувек уснулог, било је то једно
крило, испружено према сивом небу.
Нисам сигуран каква га је смрт задесила пре него што је снег пао и затрпао
га.
Можда га је напала и убила нека од грабљивица које се гнезде на врховима
солитера, један од оних ситних крилатих убица које немају снаге да оду у
Африку и зато су увек ту, увек спремни и увек гладни.
Живот му је, можда, одузела нека мачка којих чини ми се, као да има све
више и које се виђају по улицама. Пас, напуштен од човека, ретко када
успева да преболи то изгнанство. Мачка, која се увек држи господствено,
преживљава све и чак – напредује.
А можда га је снег изненадио док је изнемогао лежао на земљи.
Можда је падао полагано, тек по која пахуља, коју би успео да стресе али
како је време пролазило, пахуља је било све више а снаге све мање и мање
и на крају, смрт је дошла, на крилима сна.
Било како било,сада је лежао ту, нежива ствар у дубоком смету и чинило
ми се да управо на оваквим примерима природа показује колико је сурова.
У Граду живе хиљаде и хиљаде голубова, и смрт тог једног није потресла
никог. Хладни облаци су крстарили небом, ветар је стварао вејавице, снег
је падао а река Живота је наставила да тече, не осврћићи се на ту једну кап
која је излетела на обалу Смрти.
Безимена смрт безименог створа на безименом парчету земље.
Но, ипак, и у часу смрти, његово крило је стајало усправно, као да
покушава да дохвати небо, као да хвата замах да полети, мајушни остатак
достојанства неког ко је на Земљи изгубио све и одлетео у подручије за
које чак и најмудрији створови ове снегом покривене земље нису сигурни
какво је и да ли постоји али где сви иду.
Мајушан гест достојанства…или можда вере да ће опет полетети тамо где
никад неће пасти.

Аутор: Стефан Брезар