Zvuk zvona

 

 

IMG_5686

Ako bi me neko pitao koja mi je prva asocijacija na Lazarovu subotu, rekao bih bez razmišljanja – proleće.

U taj dan vaskrsenja, predokušaj Vaskrsenja, kada se po predanju, Lazar, mrtvac koji je četiri dana trulio u grobu vratio u svet živih, ne pamtim da sam ikada video kišu. Sunce obično sija na nebu po kojem se vuče tek po neki beli oblak, priroda buja i cveta u hiljadama cvetova a ljudi izmile i svojim mnoštvom napune park.

U crkvi se pletu venčići od grančica vrbe i prodaju zvončići  i taj miris biljnog soka i poj zvonaca su druge dve asocijacije na taj dan. Od najranijeg doba sam se radovao Lazarevoj suboti kao danu kada bih posle službe dobio zvonce sa kojim bi zvonio čitavog  tog dugačkog, prolećnog dana i tokom kojeg sam osećao, instinktivno kako se nešto menja u svetu oko mene – taj prvi val neobuzdanog prolećnog optimizma koji zapljuskuje sve, bez razlike u godinama.

Tako je bilo i ove godine.

Snega više nije bilo i park je bio pun šetača. Na štandovima pored glavne staze su se prodavali šareni baloni i kokice, žene su plele venčiće a reka ljudi je išla osunčanim stazama… i osetio sam ono što sam osetio svake godine, lepotu života kako me obuzima, kao oblak od svetlosti  i topline.

Dok sam išao prema crkvi, dozvolio sam sebi da usporim.

Posmatrao sam drveće na kojem su se tek počeli da pojavljuju pupoljci, pogledom prešao preko braonkastog guštera koji se sunčao na kamenu starog rimskog sarkofaga i uživao u belim jedrima oblaka koji su jedrili brzo preko neba, gonjeni istočnim vetrom.

Tada sam ugledao nju.

Najpre samo kao sev crvenila, nalik ruži u vrtu  pored puta za koju nismo sigurni ni da li je tu, odsjaju sutona na prozoru, krvi na snegu… a onda sam je video celu.

Nju.

Lauru.

Do uma su mi doplovili stihovi irske balade koju sam čuo svaki put kad bih pomislio na nju.

The swan was in her movements
And the morning in her smile
All the roses in the garden
They bow and ask her pardon
For not one could match the beauty
Of the Queen of all Argyll

U tom trenu, tom kratkom trenu, zaboravio sam na to da su prosle dve i po godine otkako smo se rastali, možda zauvek. Zaboravio sam svaku muku, svaki dan pun očaja, svaki neuspeli sonet koji sam pisao… Tu, tako blizu mene, bila je ONA.

Njen osmeh koji je ispunjavao ceo kosmos, potiskivao savežđa i ispunjavao galaksije.

Njene oči, plave kao voda jednog jezera na Durmitoru na čijim sam obalama sedeo kao dete.

Njena kosa, crvena kao Ruža sveta.

Njena energija koju ste osećali, snažna i vatrena a opet delikatna.

Bio sam na svega par metara i moje usne su već obrazovale reči kojim ću razbiti zid između nas dvoje.

Tada sam video njega.

Nisam ga poznavao, tog visokog, bradatog momka, običnog lica. Bila je to nova osoba u njenom životu ali  njemu je bio namenjen njen osmeh i to mi je bilo dovoljno.

Bio sam na svega metar od njih ali nastavio sam dalje, bez zaustavljanja.

U crkvu sam ušao ošamućen.

U tom trenutku  nije bilo nikog. Sve je bilo preplavljeno svetlom, nežnom svetlošću Sunca i crvenom i plavom svetlošću vitraža, ali nisam mario.

Molio sam se, u tišini, ali moje misli bile su daleko, i bludele preko ogromnih daljina… preko tih nekoliko desetina metara između mene i nje.

Prošao sam kroz svašta za te dve i po godine.

Kroz uspone i padove, kroz ljubavi i razočarenja, bolesti i ozdravljenja, putovao daleko, na Sever i na Jug… ali sad to nije značilo ništa.

Ona paklena daljina između nas dvoje je ostala i dalje tu… i bio sam svestan da će možda biti tu i čitavu večnost.

Poraz koji sam doživeo tad, tog jesenjeg dana, iako star i prašnjav i dalje je bio deo realnosti i sa njim sam morao da se suočim.

Imao sam život da živim… ali život koji je možda podrazumevao da ona neće biti u njemu.

Završio sam molitvu i već bi se okrenuo da odem da nisam video niz zvončića u crkvenoj prodavnici.

Kupio sam jedan i izašao.

Nje nije bilo.

Otišla je ko zna kojim putevima i sama činjenica da sam je video bila mi je ko priviđenje.

Prohujala je kao što je napisao Konstantin Janičar u svojim ,,Janičarevim uspomenama“, kao zvuk zvona.

Zvono.

Zazvonio sam svojim zvoncetom, kao nekad i izvukao iz njega slabašan zvuk: cvingi – lingli – ling.

Vetar se tad pojačao.

Zvonce je ponovo zazvonilo, ovaj put samo. Jače.

CVINGI – LINGI – LINGgggggggggggg

Setio sam se detinjstva, ponovo.

Išao sam sa majkom i zvonio zvoncetom a svet se, na prolećnom Suncu činio tako velikim.

I dalje je dan bio sunčan i dalje su oblaci plovili nebom a prodavci prodavali šarene balone.

I dalje sam zvonio svojim zvonom.

Proleće se budilo, kao Lazar iz Sna smrti a vetar koji je gonio lađe od oblaka je ponovo zazvonio mojim zvoncetom.

CVINGI – LINGI – LINGgggggggggggg

Ne, koliko god se trudio, nikad neću moći da je zaboravim… ali, to nije moglo da promeni činjenicu da tog dana bio praznik, da je sijalo Sunce i da ponovo čujem zvuk zvonaca i osećam miris biljnog soka.

Krenuo sam glavnom alejom, kući.

STEFAN BREZAR

 

 

 

 

 

Za Njih

Za sve one koje ne pamte veličanstvena proleća

I koje nikada nisu sedele na tronu

Bez mnogo truda

čiji lik nikada nije iscrtavan, domaštavan i ulepšavan do apsoluta

Za sve one koje nikada nisu obeležile trenutak inspiracije, pa nestale ostavši tu.

Za sve one koje su obrisale prašinu po mračnim ćoškovima

Bile prva pomoć za usamljenost

Stvari dovodile u red

Pa iznova slušale kako nisu uradile ništa

I kako nikad nisu ništa morale

I niko od njih nikada ništa nije tražio

Dok nisu poverovale da su i same ništa i da ih nikada nije ni bilo

Dok nisu prigrlile vlastitu nevidljivost

Za sve one za koje su minute pretvarale u sate, sate u dane čekanja da se nakupljeno smeće izbaci

Za sve one koje su se trudile da osvoje, udovolje

Koje su se među tuđim prstima pretvarale u glinu

Ili tugovale što ne mogu postati podložne reoblikovanju

očajnički vapile da promene sebe

operisane od želje da promene ono što nisu

Za sve Vile domova izgrađenih za druge

Da mogu

Napisala bih pesmu nad pesmama

Bez koje neprimetno odlaze iz života

Kao da im nikada nije ni pripadao.

 

Dijana Redžić

O svetlosti i tami

 

 

IMG_5622

Dugo nisam bio u crkvi.

Nije to bio rezultat moje lične odluke već posledica toga da sam zbog zdravstvenih problema skoro dva meseca bio ograničen na svoju sobu i neposredno okruženje. Dva meseca sam ležao ili sedeo u svojoj sobi, odsečen od sveta i samo ponekad bih izlazio napolje, u svet koji mi se, posle iskustva bolnice činio čudan i stran  i iz koga sam brzo odlazio, da se suočim sa sopstvenim mislima.

Konačno, čim sam skupio snage, uputio sam se ka Hramu Svetog Save.

Pamtim svoj prvi odlazak u crkvu Majka me je vodila za ruku i mada ne bih trebao da se sećam toga, pamtim taj dan. To sećanje je sinkretično – miris tamjana, svetlost koja je prolazila kroz mali vitraž, ozbiljnost ikona i sveštenik koji prolazi, dostojanstven, šušteći svojom, dugom crnom mantijom koja mi je ličila na haljinu. Onako malom, mala manastirska crkva u Zemunu mi se činila kao hram iz bajke, gde živi nedokučivi i ogromni Bog i gde je Tajna lebdela u visini.

Godine su prolazile i crkva u koju sam prvi put ušao postajala je sve manja i manja. Službu sam naučio napamet, kao i mnoge pesme i malo šta je ostalo misteriozno. A opet, mada sam poznavao službu, molitve i Sveto pismo, činilo mi se da misterija koju sam osećao kao dete i koja je lebdela negde visoko, na vrhu kupole postaje sve više skrivena .

U Hramu Svetog Save sam to posebno osećao.

Ogromnost prostora podsećala me je na te rane dane. Osećao sam se i dalje malen i osećao sam da to nešto, nedosanjano i nedokučivo i dalje živi, prožimajući svaki kamen, svaki reljef i svaku ikonu.

Ali tu, osvetljen tom Nevidljivom Svetlošću ja osećam još nešto. Da se iza mene vuče dugačka senka, možda duža od moje duše.

Život, čak i onaj najbeznačajniji u očima sveta jedna prefinjena igra Svetlosti  i Senke.

Kad smo deca, mi nismo svesni toga. Zlo koje postoji, za nas je najčešće samo daleko ime koje se šapuće ali koje za nas nema smisao.

Ali onda, kako rastemo, postajemo svesni da taj svet kojim hodimo ima svoje mračne kuteve i svoja mračna mesta, gde svetlost ne dopire. Na kraju, postanemo svesni da ne samo da Tama postoji već i da je mi proizvodimo.

O tome sam dosta razmišljao pred operaciju.

O tome kako je vreme neumitno prošlo i kako je malo ostalo od onog malog dečaka koji je ušao sa majkom u crkvu toga letnjeg dana. Kako je Zlo, kojeg sam se uvek gnušao pronašlo svoj put u moj život i malo po malo postalo deo moga bića, iako mali deo, negde u dubini moje duše.

Pokušao sam mnogo puta da pronađem izlaz iz toga lavirinta , misleći da je to klupko laži, očajanja, požude i gneva samo strano telo, samo košmar iz kojeg ću se prostom snagom volje probuditi.

Ali nije bilo tako.

Shvatio sam da sam odrastao.

Gledao sam lik Hrista na kupoli i dozvolio sebi da se izgubim, makar na tren.

Ali nije dugo prošlo a pitanja su počela da se roje.

Hoću li ikad uspeti da se probudim iz toga košmara kojeg sam sam usnio?

Hoću li, jednog dana, uspeti da raščinim te senke, da rasteram te crne ptice koje govore glasovima toliko prijatnim mom uvetu.

Hoću li uspeti da se popenjem uz Jakovljeve lestvice i dosegnem ono čemu teži svako ljudsko srce – domu kojeg se ne seća ali kojem teži i kojeg traži i u poeziji i u muzici i bojama i u ponekom osmehu ali koji se nekako , čini neuhvatljivim?

I tu, stojeći malen pod beskrajnom kupolom ja shvatam jednu stvar.

Nikad više neću biti dete.

Nikad više neću moći da zaboravim ono što sam naučio o prirodi Dobra i Zla.

I to je možda razlog zašto toliko ljudi ostavlja veru.

Lako je verovati kao dete, kada je dan svetao a senke daleko. Teško je i preteško, verovati kao odrastao čovek, kada hiljadu razočarenja ostavi svoj trag na duši. Kada nepravde pritisnu, kada ideali padnu u blato, kada prijatelji odu a jedna divan osmeh izbledi i postane samo bolno sećanje koje kao neke rane nikad neće zarasti.

Treba se sagnuti, i od ruševina ideala ponovo sagraditi novi oltar. Treba zapaliti vatru i osvetliti crnu noć. Treba odoleti glasu Tame kojoj je svaki čovek koji živi na zemlji služio. Barem jednom, makar i nevoljno.

Treba živeti.

A to ljude možda i najviše plaši.

Stefan Brezar

 

 

U raljama života

Ona  nosi ime za junakinju herc romana

kojim ju je majka kaznila zbog očeve preljube

I prezime iz vica

koje joj je darovao  muž Hercegovac

Ona izgleda kao da zna koliko je i jedno i drugo važno za njenu priču

i zbog toga se ne stidi

Dok se poigrava  afrikatama

priseća se susretanja sa prvim plačem novorođenčadi

i kako se smrt uselila u njihov dom kada su poželeli treće dete

na bolnim i teškim nogama

sada putuje između dva grada

U jednom je kuća sa nedovršenim spratom,

a u drugom grob

Dok govori, ja zurim u plafon i ne gledam joj lice

Da izbegnem razočaranje

 

Dijana Redžić

Behar u snegu

 

IMG_5746

Znam da je proleće došlo kada trešnja ispred zgrade procveta.

Dešava se to svake godine –  iznenada i bez najave. Golo, neugledno i crno drvo, sa tankim granama i grančicama tankim i gustim kao paučina, preko noći se prekrije nežnim beharom.

Ostalom drveću i žbunju uvek treba vremena da procveta, ali ta  usamljena trešnja  prkosno dokazuje svetu da je proleće zaista došlo.

Tako je bilo i sad.

Obradovao sam se tom beharu. Setio sam se meni omiljene scene iz ,,Poslednjeg samuraja“ kada poraženi vođa samuraja, u poslednjem trenutku svoga života ugleda drvo trešnje na kojem je svaki cvet savršen. Uopšte, Japanci imaju ogromnu ljubav prema drvetu trešnje, a cvetanju trešnje (sakure na njihovom jeziku) posvećuju početkom proleća čitav festival tako da taj poslednji prizor nosio jaku simboliku – simbol savršenstva, cvet trešnje, bio je umnožen u bezbroj primeraka, na jednom savršenom drvetu… koje kao da je nosilo sećanje na izgubljeno drvo Edena.

Osetio sam slabašan miris behara, slab ali prisutan, koga ni sav smog grada nije mogao da uguši i dozvolio sam sebi da udahnem duboko pre nego što sam ušao u zgradu.

Sutra je, međutim pao sneg.

Mećava koja se to veče prikrala gradu učinila je to potajno i iskalila bes umiruće zime u tim prvim danima proleća. Kada sam sutradan ustao, svet je bio preobražen belinom.

Razmišljao sam, ne bez sete, kako će taj okasneli sneg uništiti mnogi izdanak, smrznuti mnogi pupoljak i zaustaviti nasilno život koji je tek počeo da buja i koji je zaboravio već na zimu.

Ali, kada sam izašao napolje tog jutra, video sam da trešnja i dalje cveta i osetio sam da je miris njenih cvetova i dalje tu. Slabašan, jedva osetljiv… ali tu.

Ostatak sveta bio je smrznut, sokovi života više nisu tekli, ali usred smetova, cvetala je trešnja.

Beo je bio njen behar, sa tek naznakom roze boje na laticama i beo je bio sneg, a po smetu videle su se otpale latice behara, koje su ležale tu kao što bi ležale i na zemlji koja tek pušta izdanke trava.

Život i smrt deo su istog ciklusa, ali retko kada, oni predstavljaju skladno jedinstvo. Uvek je to borba dva načela – hladnoće, tame i smrti i vatre, života i bujanja, ali usred snega stajala je prkosna trešnja i bacala svoj behar po smetovima. Činilo mi se tad, da vidim nešto što nije videlo ni jedno ljudsko oko – čarobno drvo, nalik na ona čarobna drveta skandinavske i keltske mitologije koja povezuju svetove, rajeve i paklove i drže čitav poredak svemira u jedinstvu a čiji plodovi donose mudrost.

Sneg koji je pao, okopneće, ali ostaće zapisano, makar i u mom sećanju da je jedna trešnja cvetala u snegu i mrazu, objavljujući ono što su mnogi zaboravili – da ma koliko odlagali i sprečavali nešto – ako mu je došlo vreme, ništa ga neće sprečiti da živi i razvija se.

Stefan Brezar

Ne- postojanje

Život bez potrebe definisanja,

bez analiziranja

biva sklupčan u izuvenu ćarapu

U golo stopalo oslonjeno na drugo u pokušaju da se ugreje

U telo čiju nepomičnost uznemirava blago podrhtavanje mišića nogu

U dodir dlana i butine

U stomak izvijen u zadržavanju daha

Međ sazvežđe žutih mrlja posutih po zidu

U belo

U zaslepljujuću svetlost koja uništava svaku misao

Osim onih o ponovnom pokretanju

U glas medicinske sestre koja pevuši pesmu o Štefici Cvek u raljama života

U suze, niotkud

Nesavladivii osećaj hladnoće

Dok ti govori da moraš ležati još pola sata- čitavu večnost, čini se

Dok čuješ kako druge bude iz mrtvila tepajući im

Znate li gde ste?

U bolnici.

Dijana Redžić

Duga u zemlji gde nema mesta za starce

IMG_5707

Čitave te duge nedelje mučio me je grip.

Ne obična prehlada, kakva me je pohodila redovno svake zime, sa bolnim grlom i upaljenim sinusima i  jednim ili dva dana sa temperaturom, već pravi grip, koji dolazi iznenada i žrtvu ne pušta dok u njoj ne slomi sve što može biti slomljeno i iscrpe sve što može biti iscrpeno.

Ležao sam, između narastajućih plima groznica i oseka ozdravljenja, bespomoćan kao novorođenče, umoran i bolnih očiju, željan sna, koji nije dolazio.

Prevrtao sam se, tražeći pravi položaj i hladan deo prekrivača, na kome sam se nadao da ću ugasiti plamen temperature.

Kada bih konačno zaspao, bili su to snovi bojeni groznicom – istovremeno i mučni i fantastični, u kojima sam se susretao sa čudovištima bez lika i šetao po zamršenim lavirintima iz kojih nije bilo izbavljenja.

Buđenje je bilo blagoslov.

Inače ne gledam televizor, ali morao sam nešto da radim i tako sam, bolnim očima gledao istorijske dokumentarce ili neku od emisija koje su se davale na Istorijskom kanalu. U jednoj su takmičari pokazivali drevnu veštinu ručnog kovanja sečiva a druga se bavila ljudima koji žive po zabitima Severne Amerike, kao što se živelo pre sto ili dvesta godina – lovci, traperi, drvoseče i krznari.

Volim stare stvari, moram to da priznam.

Staru muziku, stare zanate, stare knjige, stare predmete (od one skromne vrste koja se obično krije po ormanima, tavanima i buvljacima), stare kuće i možda najviše – stare priče.

Ipak, bolno sam svestan da starim stvarima, neumitno dolazi kraj.

Ti ljudi koji  ručno kuju sečiva, ti starci koji  žive po planinama i love dabrove, nisu li oni samo jahači jednog talasa vremena, naplavina koja čeka novu plimu da je povuče nazad u okean?

Bila je to depresivna misao,  dok sam ležao bolestan od gripa.

Okrećući kanale, slučajno sam naleteo na film ,,Nema zemlje za starce“.

Knjigu istog naziva čitao sam davno, možda istog dana kada se pojavila u biblioteci.

Iako manje depresivna od drugih knjiga Kormaka Mekartnija, nosila je jednu poruku koja se ne vidi odmah ali od koje ne možete pobeći kada je jednom shvatite .

Kroz usta šerifa, izašla je , kao krajnje sumorni zaključak : Doba kauboja, šerifa i rendžera je završeno i dolazi doba novih zločinaca koje je oličavao demonski Antoan Čigur.

U filmu, Čigura je igrao Havijer Bardem i mogao sam samo da se divim načinu na koji je on izneo svoju ulogu.

Dugo nisam gledao uverljivijeg zločinca, osim možda Remzija Boltona, mada mi se činilo da je Čigur još više zastrašujuć nego Remzi.

Bez ikakve ljubavi ali i bez mržnje, jednako praznog lica, Čigur poput crnog, čupavog  psa iz engleskih legendi progoni one na koga ga puste i ne staje dok ih sve ne pobije.

Filmski šerif, kao ni njegov parnjak iz knjige tu nije mogao da učini ništa.

Dugo vremena nisam mogao da se otmem utisku, iako se film bio završio.

Svet mojih roditelja nije bio i moj i iako je prošlo svega trideset godina, toliko toga se promenilo.

Gledao sam kako se po olovnom nebu vuku teški oblaci i nisam mogao a da ne pomislim na sve Čigure ovog sveta koji špartaju okolo, kao besni psi i napadaju koga stignu a niko, apsolutno niko im ne staje na put.

Sa smrću ideologija i ideologa nestalo je, nekako i heroja.

Gde je sada bio Pančo Vilja, brkat i neustrašiv? Doktor Martin Luter King da grmne sa propovedaonice pravednim gnevom biblijskog proroka? Večito naočit Če Gevara i bradati Fidel Kastro, šapat među potlačenima, drhtaj u dušama bogatih, koji dižu revoluciju negde u džungli? Mirni Gandi, koji postom i mirom razbija carstva?

Gde je Branko Ćopić da priča priče o bojovnicima mekog srca i djedovima koji idu u pohod na mjesec, Antoan sent Egziperi sa svojim Malim Princem, profesor Tolkin sa svojom lulom, koji iznad dima duvana posmata drum koji se ne završava i po kojem hita gospodin Bilbo Bagins?

Oh, da je barem tu Zike, kao nekad i da i dalje priča priče djeci.

Recimo onu, Brankovu, o Ježurki Ježiću i njegovoj kućici.

Da mi zvuk njegovog glasa donese san na izmučene oči i da zaspim na paprati i opalom lišću.

Ježurku Čigur ne bi mogao da ubije.

Ne, nemoguće je pištoljem ubiti nekog istkanog od snova koji brani samo svoju rupu punu opalog lišća.

Kiša pada i čujem grom u daljini.

Najpre jedan a onda i drugi.

Indijanci su verovali u ogromne ptice koje donose oluje i gromove – Grom ptice i dok zaklopljenih očiju slušam zvukove dažda mogu u to da poverujem.

Najednom, svaki zvuk prestaje.

Otvaram oči, polako.

Kiša je stala, munje su odletele zajedno sa Grom – pticama  a oklop od oblaka pukao je.

Na horizontu, stajao je raznobojni luk duge.

Iz mojeg kreveta nisam mogao da vidim čitav luk, samo taj jedan stub.

Viši od svih ljudskih kula, solitera i stubova, stajao je, spajajući zemlju i nebesa.

Simbol nade, usred zemlje gde je skoro sva nada isčezla, zemlje gde više nije bilo mesta za starce i stare stvari, gde su heroji bili samo imena iz prošlosti i gde se deca više nisu vodila u pohod na Mjesec.

Pridigao sam se u postelji, da bolje vidim.

Setio sam se kada sam prvi put pročitao tu biblijsku priču o zavetu između Boga i ljudi, o obećanju da Zemlja više neće videti potopa i onog detinjog oduševljenja kada sam potom video dugu na nebu.

Otad, vera mi je oslabila.

Video sam i previše ljudi hladnog srca i ugašenih pogleda, previše slomljenih staraca, previše umrlih heroja i previše Čigura da bih verovao onako čisto kao nekada.

Ipak, sada, duga se uzdizala nad ovom zemljom i ovim gradom i na tren, osetio sam nadu.

Možda…možda u svetu još ima rupa i Ježurki u njima. Možda se neki novi Če i Fidel kriju u nekoj drugoj prašumi a u duši nekog sveštenika gori pravedni gnev Svetog duha. Možda nova generacija šerifa stoji pred dobijanjem znački….a nova generacija pisaca uzima pero i sprema se da povede čitaoce daleko, ka Mjesecu i planetama gde rastu ruže i baobabi.

Sada, istina, stajali smo na pesku u vreme oseke, i nevidljivi Čiguri prolazili su okolo, ostavljajući zverske tragove, ali taj stub od mnogih boja uzdizao se, nedodirljiv i nedostižan, simbol koji neće iščiliti iz podsvesti ljudi, čak i ako se njegova forma promeni, simbol nade u vremenu bez nade.

Zaspao sam posle toga lako, kao da ležim na hrpi mahovine i opalog lišća, tonuo u san bez snova, obasjan svetlošću duge.

Stefan Brezar

Koraci

 

Ciganke i njihova deca

Teturanje

Slomljen korak čoveka

I onaj jedan, probuđen iz kome, pretvoren u ples

opisuje kružnicu

čuvajući sećanje na jednu davnu pesmu

koja se otkriva kada utihnu glasovi

kada se ugasi stvarnost

znaćeš da

Živeo si na ivici ludosti

Otvoriće se vrata na koja si kucao

Sa pogrešne strane

I nakon ovog sna

Shvatićeš

Da ničeg izvan nema

 

Dijana Redžić

Okretanje točka

točak

Dugo nisam bio u parku.

Zaobilazio sam ga u poslednje vreme, zbog radova koji su vršeni i koji su stvorili bezbroj prepreka za pešake. Sve te ograde od žice, duboki rovovi u kojima je trulilo korenje davno posečenog drveća i blato koje je bilo posvuda nisu mi bili ni malo prijatni. Stvorio sam, polagano, tokom godina sam sebi svoje puteve kroz park i najednom, neko je poremetio tu mrežu staza kojima sam hodao još od detinjstva i pred mene stavio prepreke. Osetio sam se tog zadnjeg puta, dok sam se provlačio kroz sve te prepreke i tražio sebi put kao što se verovatno oseća golub pismonoša kada ne može da pronađe put ka kući – krajnje izgubljeno i besmisleno.

Takođe… Bio sam, na nesreću tu onog dana kada je bager došao i sravnio igralište na kojem sam se igrao kao dete. Sve one godine i uspomene bile su tada izbrisane u deliću sekunde. Decenije su postale samo komadi šuta a ništa više opipljivo nije bilo tu da podrži sva ona sećanja na to prohujalo vreme kada se svet činio manje komplikovanim a dani prolazili sporo.

Sada, međutim, bio sam ponovo tu.

Ružnih ožiljaka nestalo je – rovovi su bili zatrpani, staze betonirane, ograde sklonjene a na mestu sravnjenog igrališta sada je stajalo drugo, sa novim spravama koje su svetlucale na hladnoj svetlosti zimskog meseca.

Kao i uvek, otišao sam do crkve.

Vrata su bila zatvorena ali opet, stao sam tu. Posle kratke molitve, sećanja su navrla i  dopustio sam sebi da me preplave.

Na poznata lica sa liturgije, na molitve, na miris tamjana i ukus nafore, na suze i osmehe…

Setio sam onda i nje.

Ili bolje, sva ta sećanja bila su samo bežanje od neizbežnog, od onog što je ležalo u dubini moga srca –  što sam želeo da zaboravim a nisam mogao.

Ima nečeg čudesnog u tome što sam je prvi put video u crkvi.

Kao što je Petrarka prvi put video Lauru u crkvi, u dalekom, suncem okupanom Avinjonu, tako sam ja, tada apsolvent književnosti, video nju na liturgiji te sunčane nedelje, kada je njena kosa, na svetlosti koju je bacao vitraž izgledala kao tek iskovani bakar.

Čudesno je… ali i bolno to što smo obojica, od osoba koje nismo zaista ni upoznali stvorili osovine sopstvenih umetnosti.

Lao Ce je jednom napisao kako je neodvojivi deo točka ona praznina u sredini… a upravo je takva bila njena uloga u mome životu – da bude praznina u točku moga života, ali praznina koja je bila njegov neodvojiv deo.

Moji koraci škripali su po tek palom snegu.

Oko mene, disao je grad, ali tu, u parku vladala je tišina. Na nebu su se gomilali oblaci i slutio sam da će sneg opet padati.

Pokušao sam da pišem sonete, iako nikad nisam bio vešt u sklapanju stihova. Na kraju, nisam dovršio ni jedan a sonetni venac ostao je samo san.

Otad je prošlo dve godine.

Život je krenuo dalje.

Putovao sam, davao ispite, radio, voleo, vodio ljubav, plakao i smejao se… Ali ta praznina, nastala septembarske noći kada smo se razišli (a da se nikad nismo ni spojili) uvek je bila tu.

Kažu da se može samo jednom tako voleti. Da možeš da osetiš pristustvo voljenog bića. Da boja njegovog ili njenog glasa izaziva osećaj prijatnosti, da nam je dovoljno samo da je čujemo pa da budemo sretni. Da nalaziš uživanje čak i u sitnim nepravilnostima njenog lica.

Da, kao što je napisao Marko Aurelije, popucala kora na hlebu ne kvari hleb već ga čini samo privlačnijim.

Došla sam a da se nisam spremila – rekla je tada. Pogledaj kako mi je kosa rasčupana.

Uzimam u ruke komad snega i stežem ga. Taj šok od hladnoće vraća me u realnost a sećanje na davni trenutak nestaje i utapa se  u moje nesvesno.

Trenutak našeg rastanka bio je početak možda najgoreg perioda u mome životu ako ne računam onaj dan kada se moje detinjstvo okončalo u haosu bosanskog građanskog rata.

Po bolu, bolesti, smrti i razočarenju jurio je moj točak, a u sredini, stajala je ona… ili bolje, njeno odsustvo.

Viđao sam je ponekad. Bila je poput duha, daleka iako nas je delilo svega stotinak metara, oteletvorena čeznja koja se nije dala utoliti.

Moj soliter je izgledao kao neka drevna kula, koja se diže nad krošnjama zaboravljene šume. Želeo sam da se vratim tamo, u toplinu doma… ali stajao sam pod zvezdama, usred snega koji je svetlucao na mesečini i i nisam želeo da odem, bar ne odmah iako je mirisalo na sneg a oblaci bremeniti snegom dolazili odnekud sa Istoka.

Sonetni venac bio je znak ozbiljnog vladanja pesničkom veštinom, ispit majstorstva. Kao što bi svaka kalfa morao da napravi delo koje bi ga svrstalo u društvo majstora tako je i pesnik morao da sačini sonetni venac.

Meni to nije uspelo.

Voleo sam beznadežnom ljubavlju, besplodnom u suštini i želeo sam da ta ljubav da barem neki plod.

Nije uspelo.

Ostala je jedna beležnica i nešto što bi se moglo nazvati pre pesmama u prozi a i to je ostalo zakopano u mojoj fioci kada je točak prošao dovoljno dug put.

Neko mi je rekao da Petrarka nikad nije, za razliku od mene pričao sa svojom Laurom. Ona je bila za njega samo žena koju je video u crkvi, jednog davnog danja, u Avinjonu. Ja sam sa mojom Laurom pričao, dodirnuo je imao neku, bledu šansu.

Možda mi je zato i gore.

Kada putujem negde, vidim bezbroj trenutaka stvarnosti koji zaslužuju da ih neko ovekoveči i ukrade od zaborava – igru svetlosti na drvetu, vetar nalik talasu koji povija mladu pšenicu, orla visoko na potpuno plavom nebu, kuću crvenog krova na kojem sede crne  vrane… ali auto ide dalje i ti trenuci utapaju se u vremenu.

Mislim se često, šta bi bilo da sam mogao da zaustavim točak, samo na tren.

Da sam mogao da je volim.

Omirišem kosu.

Pročitam neki sonet.

Da joj jednog jutra napravim doručak i da jedemo zajedno, deleći zalogaje.

Da li bi možda bila tu onog dana kada je dedu progutala crna zemlja, da me zagrli i da klimne glavom u znak razmevanja?

Da li bi me tešila kada sam doživljavao poraz za porazom, iz dana u dan iz meseca u mesec?

Da li bi možda, jednog dana izašli na ta ista crkvena vrata a okupljeni ljudi oko nas nam zapavali ,,Mnogaja ljeta“?

Ali umesto toga život je krenuo dalje a ja sa njim i ona je ostala u daljini, samo silueta sa kosom kakvu imaju keltske vile.

Možda će jednog dana taj točak da me dovede opet do nje i možda, ali samo možda će njen odgovor biti drugačiji ali one prve magije više neće biti.

Ima hiljadu zalazaka Sunca, ali nikad jedne te iste nijanse sutona.

Ima bezbroj pahulja ali ni jedna ne nalikuje na onu drugu.

Poneko ima i hiljadu ljubavi… ali ni jedna ljubav ne nalikuje na onu drugu.

Čak ni ljubav prema istoj osobi, kada volimo ponovo.

Vetar se diže, mesečina slabi a po vazduhu počinju da igraju pahulje.

Neko vreme samo stojim tu, okružen mrakom i hladnoćom i puštam da mi se pahulje tope po epoletnama.

Svetla na soliteru postaju mutna zbog vejavice, kao svetla svetionika na obali Irske.

Konačno, odlučujem da se vratim kući.

Odlazim prema soliteru, oko koga besni poslednja mećava ove zime i svaki moj korak samo je još jedan obrtaj Točka.

Napisao: Stefan Brezar

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posveta

Stranice knjige bile su gotovo slepljene od neotvaranja. Stisnute među tvrdim koricama, bile su potpuno bele, iako su ležale na platnu raširenom po zemlji još uvek mokroj od jučerašnje kiše.

Mislila sam da  uzimam jednu od onih knjiga koje su kao uplakano novorođenče, po rođenju je ostavljeno na ulici da kisne, iščekujuči ruke koje bi bile spremne da ga prihvate.

Knjige imaju svoju sudbinu kao i ljudi, rekla je jednom Zora.

Pružila sam novac Ciganki ozbiljnog lica pod šarenom maramom. Pažljivo mi je izbrojila kusur, upozorila me da ne spuštam ranac na zemlju kako se ne bi isprljao i dala mi kesu. Novu, čistu. Uz zahvaljivanje smo se pozdravile i ja sam produžila dalje.

U pokušaju bekstva od situacije koja je razumljivijim učinila moje loše predosećanje u međuvremenu preraslo u tugu, otvorila sam knjigu na onoj stranici na kojoj je pred mene rasklopljen kofer. U taj je kofer ona koje nema pakovala svašta, a imala je, kako se u pesmi objašnjava, mnogo takvih kofera. Kao da je u njih želela spakovati čitav svet, ili barem sve što bi se od sveta moglo ubrati…Kao da je time želela da pobedi neku duboku čežnju za svim onim što joj nedostaje.

Kažu da stvari kupuju oni koji ne mogu da prevaziđu osećaj uskraćenosti, proklijao nekada davno u detinjstvu. Zato gledaju da zgrabe, prisvoje, ukradu sve ono za šta im se pruži prilika.

Neme stvari koje ne nose tragove pripadanja nekome uspevaju da budu pripitomljene, ali lica na porodičnim fotografijama, izvirela iz albuma pronađena na nekom otpadu, nakon smrti vlasnika ostaju tuđa. Odbačena. Niko više ne želi da čuva uspomene na njih.

Kofer je zatvorio  sadržaj zabravljen ćutanjem a preda mnom je zablistala strana sa posvetom.

Napisana običnom olovkom, rukom pesnikinje čijeg imena ne znam značenje ali me iz nekog razloga podseća na san ili melodiju proleća, na nerazumljivom mi jeziku, nekom Ivanu, u Beogradu, godine 2017. (koja se završila pre nekoliko meseci).

Izgleda kao da je pisana u žurbi, brzim potezima, preko celog lista.

U svesti mi se pojavila slika kafane na autobuskoj stanici i žene u crnom kaputu, nenašminkanog lica, koja sedi prekoputa čoveka, nad poluispijenom kafom i dimom cigareta. Ona uzima svoju knjigu iz tašne, nakon dugog obostranog ćutanja, povlačenja dimova i gledanja negde u prazno, između stranaca koji se mimoilaze na stanici, užurbano vuku torbe, cmaču se, galame pred put ili žure nekud, usamljeno. Pažljivo bira trenutak, a onda polako povlači knjigu između šoljica  i pepeljare, ka njemu. On na trenutak ćutke posmatra koricu, a onda uzima knjigu i počinje  prelistavati stranice. Traži joj da mu nešto napiše. Ispostavlja se da ni jedno od njih nema hemijsku. Na dnu tašne, ona pronalazi dotrajalu običnu  olovku koja joj služi za podvlačenje redova prilikom čitanja u prevozu.

Ispisuje jednostavnu rečenicu ostavljajući mnogo beline između reči kao pukotine koje treba da budu ispunjene svim onim što nije napisala.

Možda je to bio njen ponovni dolazak u njegov grad i možda je tom posvetom označila kraj jedne ne- postojeće priče. Možda  baš zbog načina na koji je ta priča trajala, poput helijumskog balona u kući koji se ne može sačuvati u istom položaju ako se ne drži čvrsto,a ne može ni zauvek otpustiti zbog tavanice, nije mogla biti završena ni na jedan drugi način nego ćutanjem tu, na mestu obeleženom odlasima. I možda je, nakon pisanja posvete, ona sa poslednjim gutljajem kafe povukla i malo taloga i zagrcnula se zbog gorčine, a onda su se oboje tome nasmejali i on joj očistio ivicu usana.

I možda su se razišli, kao da je to bio tek jedan u nizu uobičajenih susreta i on je nestao negde među strancima a ona iz autobusa posmatrala kako njegov grad promiče, klizi na pokretnoj traci i ostaje iza nje.

A možda je sve bilo mnogo običnije nego što zamišljam. Možda je to bila jedna od mnogobrojnih posveta nažvrljana nepoznatom posetiocu na jednoj od promocija knjige, u jednom od gradova.

Ali…nekako ne želim da poverujem u to.

Dijana Redžić