Nakon dugog odsustvovanja, konačno sam se vratio kući.
Bila je nedelja, dan koji me, od detinjstva, asocira na miris tamjana, Zemunski park i šetnju starim uličicama.
Tako je bilo i sad.
Nerado sam napustio crkvu toga jutra – pritisnut sopstvenim brigama, unutar njenih zidova pronašao sam jedno utočište, gde je sve, činilo se, bilo trajno i postojano i odvijalo se po zakonima i pravilama starim hiljadama godina. No, napustio sam crkvenu portu iako mi je glava bila još puna propovedi i psalama i pustio da me unutrašnji osećaj vodi dalje.
Nekad mi se čini da su zemunske ulice, tu u centru, deo jednog posebnog univerzuma, koji ima svoj posebne zakone i poredak. U Atini, iz koje sam doputovao, sve ulice i uličice se ulivaju u trg Sintagma i tu nema velike šanse da zalutate – svaka ulica je ona prava. U Zemunu, to ne mogu da vam garantujem.
Svaka ulica vas može odvesti na bezbroj strana.
Obasjane suncem, dremale su stare ,,nemačke kuće“, na jednom krovu je spavao debeli mačak, zelena, oljuštena kapija stara neznano koliko je čuvala čitav jedan porodični mikrokosmos a zvuk mojih koraka bio je glasan.
Preglasan.
Pored mene je prošla žena koja je gurala kolica i posle toga, bio sam potpuno sam.
Malo dalje, u centru, odvijao se gust saobraćaj, ali tu, od crkve Uspenja presvete Bogorodice pa do Zemunskog parka, i ti zvukovi bili su prigušeni, kao zujanje nekog dosadnog insekta u lenjo, letnje popodne.
Ali jesen je došla i bio sam svestan toga.
Vrucine su ostale negde iza nas i mada je Sunce sijalo osećao sam kako mi se hladnoća polako mota oko tela, još slabašna, ali prisutna.
Ima nešto čudno u tome kada dođete iz strane zemlje kući.
Dolećete iz jednog drugog sveta, iz jedne potuno drugačije priče, jednog drugog vremena ako želite… i onda vam se sve ono što poznajete tolike duge godine čini novo.
Hodao sam praznim ulicama, polako, i razmišljao.
Nisam još bio spreman da se suočim sa svim onim bolom koji sam bio ostavio iza sebe – gubicima, očajem i smrću ali ako je boravak napolju imao neki rezultat bio je taj da sam odlučio da nekako, nastavim dalje.
Ipak… Tu, okružen zaglušujećem tišinom doma, shvatio sam da je dug još put predamnom. Moja odlučnost, tu, bila je samo eho u ogromnom kanjonu.
Tu, u okruženju poznatih zidova, nije bilo varanja.
Setio sam šta je Franc Kafka jednom napisao za svoj Praški geto – Geto, to je moja tamnica. Geto, to je moja tvrđava.
Isto bih ja mogao da kažem za te uličice gde je proticalo moje detinjstvo i gde se polako krunila moja mladost.
Bežao sam tu kada sam se osećao bolesno, tužno i ranjeno… i proklinjao prečesto svoj život kada je bilo preteško.
Sa vrha male, ukrasne kule, pogled mi je uputila jedna vrana. Činilo mi se da je nastavila da me posmatra dugo pošto sam prošao pored te stare kuće.
Malo zatim, prošao sam pored kamenim maski na fasadi jedne bivše gospodske kuće.
Stari prijatelji, slepih očiju i nemuštih kamenih usana.
Na neka njihova pitanja nisam mogao da odgovorim i tišina koja je ostala bila je sada preglasna.
Ne, nisam znao odgovor ni na jedno pitanje koje se ticalo budućnosti.
Nisam znao ni da odgovorim kada ću preboleti i pregoreti neka lica koja su mi ostala urezana u sećanja.
Kamena glava Hrista sa jedne od zgrada mi je uputila možda i najvažnije pitanje – planiram li da odem?
Na to nisam imao odgovor ali morao sam da priznam da se moje srce pokolebalo tamo daleko. Na tren, ali taj tren se nije mogao zaboraviti.
Šta je bilo tu da bi me zadržalo?
Prijatelji, koji više nisu bili tu?
Sećanja, koja su sada postala krhka, kao neki san, sanjan u drevnini?
Bila je tu čitava četa uspomena, ali sada, na kraju leta, činile su se blede, suviše blede.
I konačno…Nedaleko odatle bila je jedna crna kapija, od gvožđa ali draga, ali tamo nisam mogao otići.
To mi je možda bilo najgore.
Ali ono što sam mogao reći svim tim licima, tu tog nedelnjog jutra koje se pretvaralo u poslepodne bilo je da mi je i pored svega drago što sam tu i što ih vidim i da sam u tom trenutku tu. A sutra…
Za sutra ćemo videti.
Sada sam se vratio kući.
I to je bilo dovoljno.
Moraće da bude.
Stefan Brezar
UMESTO ĆUTANJA 