Svakog trideset prvog decembra, dugog dana, koji kao da se dodatno razvuče, kroz glavu mi prolazi sve ono lepo ali i ružno što mi se desilo tokom tog jednog okreta Zemljine kugle.
Tako je i sad, dok sedim i čekam da tih nekoliko zrnaca prašine u peščanom satu iscuri.
Godine pamtim isključivo po lepim i ružnim događajima. Neke godine mi, istina, prođu bez gotovo ičeg važnog ali uglavnom, u svakoj od njih se desi nešto po čemu je zapamtim. Kad sam bio dete, – bilo je drugačije. Sve mi se činilo važnim i velikim – čak i male stvari, kao što su prelazak iz jednog u drugi razred ili osvojeno mesto na takmičenju iz istorije. Sada, međutim, uz svaku godinu moram staviti neku upečatljivu sliku – neku tugu ili radost, neki poraz ili uspeh, koje ću dugo pamtiti čak i ako želim da ih zaboravim.
Ovu, 2018, pamtiću po mnogo toga.
Počela mi je ružno.
Sa neizrecivo teškim raskidom, koji me je ostavio u emotivnom haosu.
Nikada pre nisam bio uvereniji da sam konačno pronašao osobu sa kojom mogu podeliti teškoće ovog života ali ko što je Ian Kertis lucidno primetio u svojoj kultnoj pesmi ,, Love will tear us apart“ – baš ta silna ljubav nas je razdvojila.
Ali to je bilo tek početak.
Usledilo je napuštanje posla na kom sam već pustio korenje i brodolom nade da ću se konačno domoći onoga o čemu svaki mlad čovek sanja – mestu na kojem će moći da pruži svoj maksimum i za to biti plaćen.
Potom je došla operacija žučne kese… Ti bolnički dani, ma koliko kratki bili, podsetili su me na krhkost svačijeg života – i tokom dvomesečnog oporavka potom, tokom kojeg sam dane provodio u svojoj sobi, ozbiljno sam razmišljao o tome koliko su svi moji strahovi bili majušni pred tom pretnjom za moj život.
Nažalost, tu lekciju sam ubrzo zaboravio
Uradio sam, potom, neke bitne stvari:pisao za svoj omiljeni časopis, masterirao, posetio Atinu, počeo da pišem knjigu… ali sam doživeo i neke bolne poraze i gubitke.
Neki ljudi su otišli, nažalost, zauvek.
Neke ljubavi su se prerano okončale.
Jedan veliki zanos, koji je trajao tri duge godine, došao je do kraja puta…
U 2018 sam ostao i bez ljubimca – kalifornijske crvenouhe kornače po imenu Leki.
Bilo mi je neverovatno koliko me je smrt tog malog, zelenog stvorenjceta pogodila. Iza njega, ostala je mala ali bolna praznina koju ništa nije moglo popuniti.
Shvatio sam, sa bolom, da ništa i nikoga ne smemo shvatati zdravo za gotovo. Mislio sam da će on uvek biti tu, kao i za svih deset godina tokom kojih je živeo u mojoj kući- ali nije.
I sada, dok se ova godina kruni a nova dolazi, sedim, ispunjen čudnom konfuzijom. Ne gledam više na budućnost sa oduševljenjem deteta, optimizmom nekoga ko je čitao Rumija ili pesimizmom mladog čoveka koji živi u zemlji gde je malo toga dobrog ostalo…
Sada u meni postoje dva duha – jednake snage.
Onaj mračni, priseca se svega onog ružnog i sa nespokojom gleda prema budućnosti… gde je sve nestalno i gde nažalost, nema ničeg čvrstog.
I shvatam da je u pravu. I da se plašim.
Onaj drugi, personifikacija svega čvrstog u meni, što izvire iz genetskog nasleđe ljudi koji su preživeli sve i prevazišli sve, gleda na sve ono dobro i sa hrabrošću i umerenim optimizmom posmatra budućnost koja se približava.
Shvatam da se smešim, željno očekujući ono novo što će doći.
Ko gospodin Bilbo Bagins, i meni nije prijatna pomisao na one neprijatne momente avanture koja se životom zove.
U toj avanturi, možda me čeka dugačak put – preko planina, kroz šume i pečine, pun goblina i zmajeva – opasan i bez ikakve garancije da ću se vratiti kući i zasigurno takav, da će me promeniti – želeo ja to ili ne.
Ali ipak… život zove, tamo na obzorju Nove godine, još skrivenom gustom maglom i senkama.
I ja se odlučujem da krenem u tu avanturu.
Stefan Brezar
UMESTO ĆUTANJA 