Kraj prijateljstva

Postoji onaj užasni trenutak kada shvatite da je gotovo – potpuno i zauvek.

Često lažemo sebe, pružamo neosnovanoj nadi priliku da raste i nadamo se da ćemo negde, na horizontu videti poznatu figuru kako nam se približava. Ruke nam se  unapred šire u zagrljaj, osmeh navlači na usne… ali  jednog dana shvatimo da smo se prevarili.

Na dalekom horizontu nema ničega. Sami smo, ostavljeni i zaboravljeni od nekog koga smo mislili da nas nikad neće zaboraviti.

Prva reakcija je neverica.

Kao kad bomba padne blizu nas, ošamućeni smo silinom eksplozije i treba nam vremena da shvatimo šta se desilo.

Posle toga dolazi bes.

Vreli bes, koji zna da ispuni i najblagodarnije srce, velika vatra koja guta sve.

A onda, kada velika vatra zamre, ostaje pepeo.

Često uzalud tragamo po njemu za ostacima osećanja, krhotinama uspomena, komadićima zajedničkog života. Šta god uspeli da pronađemo i sačuvamo – realnost je da nikada više neće biti onoga što smo izgubili.

Gubio sam članove porodice

Prijatelje.

Ljubavi.

Ljubimce.

I puno puta sam stegao srce, sprečavajući ga, uz kranji napor, da se ne raspukne.

Ali mada čovek nauči da se nosi sa gubicima, neke gubitke je maltene nemoguće prevazići… posebno one koji su nisu uzrokovani smrću tela već osećanja i bliskosti.

Od toga možda nema ničeg goreg.

Na mestu osobe koju volimo, sa kojom smo se saživeli, pojavi se tako stvor koji je po svemu stranac.

On izgleda ko osoba koju volimo, zvuči kao ona, ima iste pokrete, upotrebljava iste fraze… ali nije ona, već autsajder iz nekog nepoznatog svemira.

Osetite tad, uz užas, da više nikad nećete moći da doprete do osobe sa kojom delite prošlost i sa kojom ste želi budućnost. Makar bili na milimetar od nje, između vas je čitava praznina kosmosa.

I to je možda trenutak da krenete dalje.

Desiće vam se da ćete se jednog dana setiti neke šale koju bi ste ispričali tom nekom. I okrenuti na vašu desnu stranu da bi je ispričali… da bi tamo otkrili prazninu. Osetićete nostalgiju kad se nađete na istom mestu gde ste nekad sedeli zajedno – ali osetiti da tamo stoji samo rupa u tkanju sveta. Zaboleće vas srce dok budete prelazili rukom preko davno kupljenog poklona na kom sad stoji njegova ili njena posveta, kao neki hieroglif, u kući Mrtvih u Menfisu.

Ali ti trenuci ne smeju biti razlog da se vratite nazad… jer nazad više ne postoji, već putokazi za još neizvesnu budućnost.

Jer postoji nešto što ne vredi ničega, pa čak ni najiskrenijeg prijateljstva i najuzvišenije ljubavi.

Vaše lično dostojanstvo.

To je nešto što dugujete sebi, ma šta se dešavalo.

Desiće se, da nekoga oterate od sebe svojim postupkom ili ponašanjem  – i tada je vaša obaveza da zatražite oproštaj, čak i ako ga ne dobijete.

Ali postoje situacije kada ni jedna reč ili postupak neće popraviti ništa.

Tada se morate odvažiti da napustite svoje stražarsko mesto, na ivici Noći i kažete ono što je Džim Morison sažeo u svojem stihu:

This is the end, my only frend, the End.

Stefan Brezar

 

 

Slikanje daljina

Rekao je: Težio sam nesvakidašnjem, a jurio za običnim

U snu, bez straha, iščekujem talas koji je zaklonio nebo

Možda  će isprati sve što nisu tragovi detinjstva

Prebiram po slovima sanovnika kao po Brajevom pismu

Kotrljam slova

Nedostaju reči

Značenja se otkrivaju sama, kaže

Pregrizla sam kosu i ostala zarobljena u kuli

Daleko od mene ostaje čvrsto tlo

Zaštitnik je zatočen

Obnevidela  od zarobljenosti visina

Šta ako je naše traganje za domom ništa drugo nego

Čežnja za daljinama

Koje bi se pred nama prostrle kao slepe ulice

Umrsile nam puteve u bespuća

Dok krhotine pretvaramo u igračke

Po zidovima, u mraku slikamo bekstvo

U strahu  da ćemo iskrvariti ako posečemo patrljke iluzija

Vara li nas vera da nam je zbog toga Raj obećan?

Dijana Redžić

Like a rolling stone…

– I? Šta planiraš dalje? – upitala me je koleginica dok smo se zajedno vozili autobusom.

Govorio sam tad o nečemu, nečemu važnom ali ta jedna rečenica prekinula je moje izlaganje u trenu.

Ovako glagoljiv, nisam znao šta da joj kažem.

-Sigurno imaš nešto novo posle ovoga? nastavila je sa pitanjima.

Neko vreme, ćutao sam.

Tren samo.

Jedan tren, hiljadu godina dug.

Ima nešto čarobno u Novom kada ste mladi i puni ideala. 

Novim poslovima, gradovima, ljudima, ljubavima…

Na horizontu, ukazuje se to mistično Novo, blještavo i tajanstveno, tako nevino i puno obećanja.

– Imam… imam više opcija – rekao sam.

Nisam slagao. Međutim, ta istina imala je ružan ukus.

Ne jednom, prihvatao sam Novo potpuno i bez ikakve predrasude, puštajući da mi Staro, ostane samo u uspomeni, koja je brzo bledela. Bez kajanja, bez dvoumljenja, bez ikakve rezerve hrlio sam napred… a svaki poziv da krenem dalje gledao sam ne kao tragediju već kao  novu priliku.

Međutim, vreme je neumitno prolazilo.

Novo je izgubilo onu čar koje je imalo. Blestavi oreol nade sada je bio manji… a moj duh težio je sada drugim ciljevima i nije se mogao zadovoljiti samo nadom, ma koliko blještava ona bila.

-Danas je teško zaposliti se – rekla je ona posle kraće pauze.

– Svakako – saglasio sam se.

Počinjao sam, od početka, mnogo puta. Radio sam, ćutke, tokom mnogih dana i noći, ulažući svoj talenat i znoj i polako, puštao korenje. Da bi mi, na kraju, svaka žilica bila isčupana i da bi poput onog pustinjskog korenje nastavio da se krećem dalje.

-Ti nisi ženjen? – nastavlja ona.

-Ne – odgovaram dok se nervoza, kao jutarnja plima polako diže u meni. Gledam kroz prozor, ali u hladnim predelima pored kojih prolazimo ne nalazim na utehu.

-Imaš li devojku?

Bolno pitanje.

Prošlo je godinu dana od kada sam voleo, izistinski voleo. Od tad, od onog mučnog januarskog dana, svaki moj uzlet završavao se brzo.

Prebrzo.

-Ne.

Ona klima glavom.

-Nije lako vama mladima, danas. – završava ona.

Potom, izlazi iz autobusa.

Gledam je kako se nalazi sa nekim na stanici, mladićem koji joj je verovatno sin. Odlazi ka svojoj kući, ka svom životu koji vodi van posla.

Ja nastavljam napred.

Nekada davno, pre pedeset godina, simbol mladih bilo je kamenje koje se kotrlja, mitsko The rolling stones. Simbol mladih idealista, rokenrol generacije koja je verovala da može bolje i da će na pepelu Drugog svetskog rata izgraditi novi svet. 

Kotrljali su se, u stalnoj potrazi za tim novim svetom. Život je tad bio velika avantura, između gorčine jednog rata i senke pretnje od novog – Askin ples pred vukom.

Kotrljali su se, ipak, u svetu u kojem je bilo mnogo toga čvrstog.

Sneg ponovo počinje da pada.

Najpre slabo a onda sve jače i jače.

Granica između ravnice i neba se gubi. Putujem kroz Belu prazninu.

Šta je u našem svetu danas čvrsto? 

Prevrednovali smo sve vrednosti, prevazišli sve institucije, dogme i ideologije. Sve ono što je ograničavalo našu slobodu.

Na kraju, shvatili smo, na pepelu starog sveta, da sloboda ne stanuje tu.

Okrenuli smo se telu – ali ono nas je izdalo. Sve dubine seksa, nisu zadovoljile našu žeđ.

Istraživali smo umetnost i došli do visina… samo da bi tamo videli prastara imena i zjapeću Nedokučivost kako vreba iza Kapija Noći.

Uzjahali smo nauku ali nauka nam nije mogla dati veliki odgovor na pitanje – zašto?

Ogoljavali smo se, ronili u dubine, bez svesti da smo postali jako plitki.

Poneko se okretao religiji ali bez hramova i teologija da je sputavaju, bez inkvizicija i svemoćne države da je nameću, religija se vratila u ono stanje u kojem je uvek bila – postala je vera, suviše prefinjena da bi bila uhvaćena i suviše nematerijalna da bi se od nje moglo graditi. Slediti veru znači zajahati vetar, koračati po zraku Sunca i videti Boga u dugi na nebu… a koliko nas je spremno na toliki čin poverenja danas?

Zatvaram oči.

Poslovi danas traju sve dok vam ne istekne ugovor, ljubav dok ne dosadite onom drugom a dom je najčešće samo mesto gde prespavate i iz koga vas gone mučne svađe i problemi… a domovina je mesto na kojem radite i koje menjate kada shvatite da tu više nemate opcija.

Daleko, u Dolini smrti, samo od sebe, kotrlja se kamenje.

Niko ne zna zašto, ali se kotrlja. Bez cilja, bez početka i bez kraja.

U um mi dolaze lica svih onih koje znam.

Ovde, u Dolini seni smrti, kotrljamo se mi – petrarkisti prezreni od voljenih draga, Rumiji koji na dalekom horizontu traže svoje Šastane, plemeniti samuraji iz Novog Beograda, lucidni teolozi iz malih sela, uzvišene duše unutar jadnih tela, siročići duša Malog princa, snevači velikih snova, Bilboi koji čekaju pozive čarobnjaka, ptice u krletkama od reči… u potrazi za tim, tim jednim komadićem čvrstog tla, u potrazi za Domom.

Mećava dostiže svoj vrhunac.

Želim, o kako želim, da svi konačno stignemo tamo.

Da pronađemo put kroz uzvitlale elemente, kroz haos i nemir.

Da se naše kotrljanje, jednom, zaustavi.

Da postanemo temelji novih kuća, izniklih iz naslaga pepela, semenje jednog novog sveta kojeg su sanjale one stare generacije.

Ne znam kad će i da li će to ikad biti.

U svetu bez ikakve čvrstine i sa sveprisutnom senkom sukoba, nezahvalno je davati bilo koje prognoze.

Ali do tad, nastavljam da se kotrljam.

Kroz mećavu, ka tom sledećom Novom.

Like a rolling stone.

Stefan Brezar

 

O ljubavi i smrti Dijalog sa Emili Dikinson

,,Ljubav je krenula prema meni teška kao sfinga kamenog daha.  Moraću da  saberem sva raspoloživa umeća i odolim iskušenjima, da me zagrljaj za kojim žudim ne zdrobi kao kutiju suvog keksa. “

Ljubav ili njena iluzija bila je jednaka stanju opijenosti koje se približavalo smrti po tome što je maglilo svest za svakodnevnicu. Podsećala je na  pejzaž prekriven snegom o kojem se, gazeći po utabanim stazama ništa ne otkriva. Trag se meša sa tuđim tragovima ili telo  završava na tlu, okupirano bolom i osvrtom na vrtoglavi pad,  u mislima. Bili najhrabriji ili najoprezniji, umoreni strahovima ili zaluđeni svojim unutrašnjim svetom, tek oni koji zakorače na belo prostranstvo  imali su mogućnost da naslute bujanje života, negde duboko ispod prividnog mrtvila.

,,Moraću, uprkos stravi koja me obuzima, da savladam mnoge svoje smrti vaskrsavajući. Svakog jutra, još jedanput, i opet, ponovo.“

To je stanje opijenosti  bilo jednako i oživljavanju prirode u proleće, snažnom osećanju svakog otkucaja srca, udisaja, pri čemu se biće izjednačava sa svekolikim postojanjem, upija se u sve što ga okružuje, nestaje u svemu, samoponištava se i time prevazilazi strah od nestajanja.

,, Ne mora istinitost osećanja da se meri jedino količinom pretrpljenog bola. Onda će mi se dati da u sećanju na budućnost napipam lice svoje istinske sudbine. I otkriće mi se tajna u kojoj ljubav drema ispod drveta jove, držeći s najpažljivijom nežnošću moje srce na dlanu.“

Ljubav ili iluzija ljubavi bila je osmišljavanje trajanja i onda kada ono prerasta u iščekivanje, u poverenje u ono što označavaju sudbinom. Činila je da budućnost izgleda kao gusta šuma kroz koju Ona korača, saplićući se zagledana u utkivanje krošnji u nebo, bez ijedne druge misli. Iza tog prizora, osećala je blizinu Boga, bilo je dovoljno samo nastaviti put, ćutati i disati s poverenjem.

Budućnost je postala nepregledno belo koje u sumrak zimskog dana upija mrak.

,,Moramo sve beline da popunimo svojim uzajamnim postojanjem. Nemamo više kud…Okolnosti su me primorale da napustim tesnace i okove od zaleđenih strahova. Dok se sa zebnjom trzaju svi moji nezarasli ožiljci, usuđujem se, pokrenuta iz najdublje nemosti, da izdvojim i imenujem.“

Strahovi su se pretočili u reči, tišine su progovorile i ona je postala njihov glasnogovornik. Smrt  teži tome da bude metafora života, novo venčanje ovenčano rojevima leptira. Izdvojiti se u jedinstvu, do kapljice kiše i biti deo ponovnog pokretanja života u dodiru sa zemljom. U sjedinjenju, iz ljušture tišine osloboditi neizgovoreno, zatrudneti njime, hraniti ga sopstvenim ćutanjem, krvlju, disanjem, pojiti ga tajnom, dok ne naraste do poezije. Svedočiti mrtvilo i ponovno vaskrsnuće.

U traganju za značenjima, posmatrati lepršanje leptirovih krila.

,,Ne može čovek beskonačno dugo sam da boravi tamo gde je za postojanje uzajamnost neophodan uslov. Ili možda može? Još jedan dan…I još jedan…I još jedan.“

Kada se oči priviknu na belo, onako, kako se privikavaju na mrak, tada počinje slutnja uzajamnosti koja izostaje. Kao što se na opustelom igralištu još uvek može čuti zvuk dečije graje i videti uzletanje devojčice na zaleđenoj ljuljašci visoko, napor da se ostane u kretanju iznad tla. Svest o mogućoj uzajamnosti koju kriju prostori beline je sinonim za nadu i preduslov za opstanak kretanja.

Za reanimaciju iluzija, u stanju traganja za smislom, dovoljna je jedna misao, označena đavoljim šaputanjem ili intuicijom, svejedno. Krug se ponovo pokreće…

,,Voleti nije lako, ali svejedno, vredno je pokušati, makar i kao svedok sopstvenog pada. Ustaću čim uzmognem.“

Utabana staza, led, tuđi tragovi,neoprezan pokret, pad i pogled u nebo. Telo nanovo počinje sebe da oseća kroz bol. Iznad i okolo je belo. Čuje se samo sopstveno disanje. Odsustvo misli. Povratak u svakodnevnicu nazvali bi otrežnjenjem. Na belom ostaju iskrvavljene reči.

,,Bila sam tamo. San me je odveo. Videla sam  kako  svemir voli da prisluškuje najtiše šapate tog mesta. Onda su mi mongolski šamani otkrili da  će moja podvojena duša početi da igra na povratku. Možeš li da zamisliš, Lavinija, ostvario se moj san o sreći. Trebalo je samo da zaspim ove noći. Srce mi se vratilo ispinjeno. Mogu ponovo da pišem.“

Dijana Redžić

O ,,ogoljavanju duše“

 

Rekao je

Ispričaću sve o tebi,

Rekao je,

Svima, od tvog oca do sveštenika!

Izgovorio je to tuđim jezikom svoje nove žene

Koji mu je kidao glas, kao da mumla ili mutira

Želela sam da mu kažem da obuče košulju

Nošenu na ceremoniji koja je zamenjivala venčanje

Da bih ga mogla vući za kragnu

Ubrzati mu korak dok se ne saplete

Ispred mog oca

Sveštenika

I svoje majke

Lakše će iskašljati reči

I ja ću stajati i slušati njegovo sve o meni

Ostao mi je dužan za taj performans  s konceptom.

Tražio je oprost, slova su gušila svetlost ekrana

Pripremao me kako da budem bliža Bogu u životu koji će ići dalje (od njega)

Kao da propet na prste oseća da dodiruje nebo

I da sa par fraza postaje propovednik.

Nije ispričao  njegovo sve o meni

Ni mome ocu

Ni svešteniku

Ni svojoj majci

Danas, vidim, da takvo Sve neki važni označavaju otvaranjem duše

Danas bih sa tim Sve izbljuvanim na papir mogla postati romanopisac, dramaturg ili barem pesnikinja

Bili bi sigurni da sam iskrvarila

A  duši ne bi bili ni blizu

Dijana Redžić

Zaljubljenici u bol

Zaljubljenici u bol
Proglasili su se Jedinima koji mogu da izmere tvoju sposobnost da osečaš
Jer u džepovima izmrvljenu nose bol
Ili makar ideju o tome kako bi bol trebalo da izgleda
Govoriće da su ti džepovi prazni
Kao da poznaju njihovu tajnu
Vikaće, na sav glas, kidaće odeću dok im na svetlosti ne zablista svaki ožiljak
Rasipaće pred sobom mrve
Dok cela zemlja ne postane njihova pozornica
Dok im koža ne preraste u kostim
Meriće težinu tvojih džepova i ne dodirnuvši ih
Proganće te sa zemlje koja je postala njihova pozornica
Jer su ti džepovi prazni
A tvoja
Bol će, umesto sitnine, sijati pred očima uličnih prosjaka
A tvoja
Bol će se skotrljati pred gladne ptice
Čijim če krilima dodirnuti nebo

Dijana Redžić

Disati

S vremena na vreme, u životu svakog čoveka, dođe trenutak kada vam se učini da se sve zacrni, kao da je neki drevni japanski umetnik, jednim kratkim i delikatnim potezom pera, tušem osenčio čitav svet.

U tom jednom trenutku, koji dođe nenajavljen ali koji je tako dobro poznat, sve što ste radili, svaki uspeh i svako postignuće prestaju da važe. Zlato gubi svoj sjaj, osmeh zamire na usnama, vetar se zaustavlja u krošnji… i vama se čini da se budućnost izgubila negde u pohlepnoj tmini, u crnoj Nirvani.

To su oni trenuci Pakla, koji se, verujem, razlikuju od večnog Pakla samo po svojem trajanju… a dolaze nenadano, kao velika mačka u gustoj travi, kao vatrena oluja koja iza sebe ostavlja samo pepeo iz kojeg izrasta čudno cveće.

U našem svetu i u našoj civilizaciji, postoji duboko ukorenjeno verovanje da je samo savršenstvo ono što nas povezuje sa izistinskom srećom. Bilo kakva promena na gore, tumači se kao poraz a odsustvo savršenstva kao nesklad. Ali čak i kada uspemo da svet i život uredimo baš onako kako smo zamislili… često shvatimo da nam nešto nedostaje.

Često mi se dešavalo da se u trenutku kada mislim da imam sve čitav život zagorča.

Povodi za to su nekad bili krupniji a nekad gotovo ništavni, ali tokom dugih godina koje su ipak prebrzo protekle, shvatio sam da mi nešto nedostaje a da su upravo ti trenuci patnje ono što me je grubo podsećalo na tu činjenicu. Nisam znao šta ali ta duboka praznina je uvek bila tu.

Tako je bilo i tokom tog dana.

Izašao sam iz kuće emotivno iscrpljen, besan na ceo svet, kao što je možda bio besan Sizif u trenutku kada bi kamen odlazio natrag, u podnožije planine. Shvatio sam, da po zna koji put ne kontrolišem život a da možda nikad neću imati kontrolu nad ponašanjem drugih.

Lunjao sam, potom, tokom tog sivog dana po mojem starom i prastarom gradu, bez cilja i bez načina da sebe izbavim.

Nekako, put me je odveo u park.

Nikoga tamo nije bilo.

Ona tišina, koja se spusti tokom praznika i sada je bila tu i lebdela je među crnim stablima, mokrim od kiše.

Išao sam po gotovo nevidljivim stazama, tiho, što sam tiše mogao.

Ispred mene stajalo je jedno drvo.

Ispod njega sam često stajao… Da se zaklonim od kiše, kada bih sa majkom tražio opalo kestenje a jednom sam  i u nejgovu  pokušao da  urežem njeno ime.

Gotovo hipnotisan, posmatrao sam njegove crve grane, koje su grabile nebo, velišanstvena skluptura od grana i grančica koju sam jedva smeštao u svoje vidno polje.

Tada mi je sinulo.

Ono što sam možda najviše želeo bio je dom.

Želeo sam, očajnički, mesto gde bih bio siguran. Voljen. Prihvaćen.

Nije mi bilo bitno koliko je ono veliko ili šta se u njemu nalazi.

Mogao bih, mislim, da budem zatvoren u orahovu ljusku, kao Hamlet, a da opet, ako bih tamo našao ono što tražim, bio sretan kao da sam gospodar celog jednog svemira.

Ali toga nije bilo.

Video sam 1000 strašnih sudbina. Imao tu sumnjivu privilegiju da vidim kako se ruše čitavi svetovi, građeni decenijama i vidim ugasle poglede staraca i dece. Ali, iako sam ih razumeo i oplakivao, moj lični pakao me je uvek najviše boleo.

Pakao je mesto bez nade i ponekad, dešavalo mi se i verujem da će mi se dešavati da izgubim, makar na tren, svu nadu.

Da ne mogu da zamislim nikakav bolji svet osim onog u kojem živim – punom nemira, sumnji, mučnih preispitivanja i straha od neizvesne budućnosti.

U visini, crni se hiljadu grančica.

Tišina je toliko sveobuhvatna da čujem sebe kako dišem.

Taj zvuk me krepi i umiruje.

Disati.

Samo disati.

Svaki udisaj je jedna majušna pobeda.

Dišem, dok oblak zaklanja Sunce.

Dišem, dok krošnje lebde u visini, nedodirnute vetrom.

Dišem, dok je teško stečeno zlato još uvek u tami.

Polako, Sunce se vraća u moj život.

Japanski umetnik ostavlja svoje pero od bambusa.

Dodirujem, drhtavom rukom grubu koru drveta.

U njoj, vidim, tiska se hiljade malih crvenih stenica, iščekujući proleće.

Treba disati.

Treba živeti.

Jer jedino tada, postoji nada, ma koliko sićušna, da jednom i nekad može biti bolje.

Stefan Brezar

 

KORACI

Pogleda usmerenog na rasipanje svetlosti

Ona korača

Kao da nanovo uči da hoda

Ravnodušna za čuđenja

I reči koje do nje dopiru

Dok njen trag nestaje u tragovima ljudi i pripitomljenih životinja

Dok tragovi nestaju u mešanju crne i bele

U mešavini neba i tla

Ili slutnji

Ona korača

Kao da jedina svedoči ponovnom rađanju sunca

Dijana Redžić

Prerano poleteti

Video sam je slučajno.

Mogao sam samo da prođem pored nje, to se lako moglo desiti.

Bila je samo mala žuta tačkica u belini, ali ipak, video sam je.

U tom danu, kada je ceo svet bio beo a nebo sivo i prekriveno teškim oblacima, njena žuta leđa bila su kao tračak Sunca, otelotvoren san o letu, tokom duge, hladne zime.

Činilo se kao da će poleteti svakog trenutka, tako delikatna, sa nežnim opnastim krilima i vretenastim telom zagasito žute boje – prelepa i opasna.

Ali, bila je mrtva.

Nikad nisam voleo ose. U meni su budile onaj strah koji ima svako ljudsko biće – strah od insekata, kao nečeg toliko različitog od čoveka i bola koje one izazivaju.

Ali opet, ta smrt, ta činjenica da je svet napustilo jedno biće, ma koliko sitno bilo, me je dirnula.

Ko zna kako se zadesila tu, na snegu.

Možda je sneg srušio drvo u kojem je spavala, snom bez snova, iščekujući proleće, prinudivši je da traži novo utočište kojeg nije bilo.

Ili su je onaj jedan dan toplijeg vremena i Sunce razbudili i tako sanjiva, odletela u smrt.

Ali šta god je bilo u pitanju – izletela je iz svog skrovišta i dodirnuta mrazom, zauvek okončala svoj let. Nije joj bilo dano da u proleće, kada se Sunce konačno vrati, osnuje novu koloniju i kao izvede novu generaciju kraljica. Hiljade sićušnih budućih sudbina završilo se tog januarskog dana.

Nisam mogao a da se ne setim svih onih ljudi koje sam znao a koji su imali sudbine slične sudbini ove ose.

Izleteli pre vremena, voljom sudbine u život, onaj pravi, surovi život, završavali bi svoje puteve prebrzo.

Neki mrtvi, izistinski mrtvi – sa krstačama i spomenicima iznad već obelelih kostiju… a neki zaleđenih osećanja, umrtvljene želje i duše.

Neke i dalje viđam, sa spoljašnje strane savršene, prelepe i poželjne ali jednako mrtve kao što je mrtva ta mala osa.

Svet nas često i prečesto tumači i isčitava prema onome što vidi očima i onome što mu kažemo a ne shvata šta se sve krije u našim dubinama… ili se krilo, sve dok nismo prerano izleteli i platili za to cenu.

Bolno je biti svestan svih onih mrtvorođenih mogućnosti koje su mogle biti a nisu i sada nas truju kao puka sećanja na prošle neuspehe.

Pogledao sam još jednom to malo telo.

U univerzumu, možda je upravo umrla neka udaljena zvezda.

Ovde na zemlji, ugasilo se jedno sitno, žuto Sunce.

Često nam se sugeriše da moramo obaviti ono ili ovo, i biti onakvi ili ovakvi da bi živeli ali niko od ljudi koji nam daju takve savete nikad nije spreman da sa nama podeli taj rizik.

I zato se mrznemo, jer nam nije vreme.

I zato drhtimo, umesto da letimo.

I zato umiremo, umesto da naša ljubav daje hiljade plodova

Jedan kineski pesnik reče da nema svanuća pre zore.

Zato je mudrost možda u tome da strpljivo čekamo zoru, ma koliko nam je san plitak i ma koliko nam se činilo da je došlo vreme za buđenje.

Stefan Brezar

 

 

LED

Stajala sam na zaleđenoj betonskoj stazi.

Zarobljena u nepomičnosti.

Pokušaj da iskoračim izazvao bi pomeranje druge noge. U nemerljivom deliću sekunde obe bi počele da klize. Trudila sam se da umirim svoje telo kako ne bih završila na zemlji. Brinula me je blizina ivice trotoara koja ja označavala granicu sa parkingom.

Ako bi se u vremenskoj deonici moje prinudne ukočenosti uopšte moglo govoriti o brizi.

Isprva, sve su se misli stišale. Tek kasnije su izranjale u svesti, otkidajući  se jedna od druge i bivajući sve svetlije i jasnije, kao da su se svojski trudile da istaknu vlastitu posebnost.

Sve je moglo trajati jedva nekoliko minuta, ali  se taj zbir trenutaka izjednačio   sa mnogim događajima čije se trajanje merilo satima. Stajanje u mestu prizvalo je sećanje na jedno slično stanje nepomičnosti  u kojem sam se našla pre desetak godina.

Šetali smo i smejali se, glasno. Iznenada, žvaka je zapela u mom grlu.Savila sam se i uhvatila za stomak. Iz tog položaja videla sam prolaznike kako lagano klize oko mene, poput usporenog filma.

Pomislila sam: ovo je, znači, kraj.

Nisam osećala strah.Misao da bi se moj život mogao tako banalno završiti sred te promenade, dok ljudi šetaju, smeju se i ništa ne primećuju, dok do nas dopire muzika nije u meni izazvala nikakav osećaj. Svo komešanje, svi zvuci, sve je  odjednom utihnulo.

A onda, kao po nekom diktatu, dugme je ponovo bilo pritisnuto, žvaka je ispala na trotoar, ja sam se zakašljala i nanovo usisavala vazduh. Do mene su dopirali zvuci grada, prijatelj se osvrnuo i zakoračio ka meni. Život se nastavio.

U novoj nepomičnosti postala sam svesna nesvesti  naših kretanja. Postavljati pitanje kako sam tu dospela bilo bi besmisleno.

Nisam gledala kuda idem.

 Najčešće ne gledamo kuda idemo.

 Čak ni kada je svuda oko nas led.

Analize ostavljamo za  vreme zaustavljanja.  Prinudnih ili željenih.

Tada pokušavamo da identifikujemo neoprezni korak koji nas je doveo tu gde jesmo.

Pri tom, zanemarujemo sve korake koji su mu prethodili.

U odsustvu kretanja gotovo da sam mogla da osetim led pod mojim čizmama. I kao da se to osećanje moglo prenositi na sva čula. Da sam se malo duže zadržala u tom stanju, čini mi se da bih mogla govoriti o ukusu kakav led podamnom ima. Osećala u kom deliću trenutka, na koji način počinje da puca, kao da do tada sasvim glatka površina počinje da krvari, pred svoje nestajanje u mešanju sa zemljom.

Ne bi se moglo označiti korakom ono što sam napravila. Moja stopala su, jedva primetnim micanjem, usmerila klizanje u željenom pravcu.

U narednom deliću sekunde, našla sam se u blatu. I tu, u ponovnom dodiru sa zemljom, osetila da mi srce brže lupa. Znači, negde, izvan mog pogleda, sa mnom je bio i strah.

Sada su se moji koraci lepili za tlo i od tog dodira čizme su mi ostajale prljave, ali nisam mnogo marila na to, preusmerila sam kretanje tako da ga mogu osetiti.

Znala sam kako i kuda idem.

Tražila sam duži put koji će me vratiti kući.

Dijana Redžić