Jutro

Iskrala se tiho iz kreveta, kada se zora se tek počela odevati u plavičastu boju, lagano provučenu kroz krošnje.

Najpre je čelom dodirnula tlo. Nekad bi joj se, u tom položaju, javila slika demona okovanih u lance koji se  njenim pokretima ljuljuškaju, kao na brodu, dok im lica od jezivih metamorfoziraju u preplašena. Mrmljanje molitve gasilo je svaku misao u njoj, umirila bi se u veri da će rešenje doći samo. Kada je sklopila molitvenu prostirku, jutro se zasivelo.  Tračak svetlosti obasjao je lice usnule stvarnosti koja je ostajala u mraku. Lice je bilo nevino, dečije, disalo je polako i rasterećeno. Ta  stvarnost nije snosila krivicu što ju  je ona učinila svojom. Udaljila se, na prstima, kako joj ne bi povredila san.

Posmatrala je kroz prozor tiho buđenje namrgođenog dana. Samo je lelujanje grana pokazivalo znake života. Tada bi naišle, kao sećanje na zagrljaj, kao nostalgija misli o udaljenim gradovima i mestima, o nikad viđenim prizorima za kojima  čezne. Kao mala,kada bi joj igre postale dosadne, odalazila bi na drveni most. Odatle je bacala kamenčiće u reku i posmatrala stvaranje koncentričnih krugova koji se šire, razlivaju i nestaju na površini vode. Ogluvela bi tada za sve glasove oko nje. Pažljivim posmatranjem koncentrični krugovi utiskivali su joj se u  pogled i reka bi proticala kroz nju.  Bilo je dovoljno samo okrznuti nežnu površinu vode. Otrčala bi, ispunjena novom snagom.

Uvek je čeznula za nečim što bi običnost učinilo neobičnom. Istraživala je napuštene seoske predele u potrazi za pećinama sa skrivenim blagom, potiskujući strah od zmija. Sada je pokušavala da shvati nije li ta čežnja za neobičnim uzrok svih njenih zabluda. Da li bi, kada bi se takve čežnje oslobodila, lakše mirila sa svakodnevnicom i povratila mogućnost jednostavne sreće. Možda je pogrešno bilo što je sklonište tražila u knjigama, identifikovala se sa književnim junacima i nesvesno podražavala ono što im se dešavalo, što su želeli i osećali. Možda je trebalo odmalena da nauči da više posmatra ljude koji je okružuju i prihvati ono što oni nazivaju životom. Verovala je da do sreće najlakše dospevaju oni  koji ne postavljaju mnogo pitanja. Oni prihvataju svoje okolnosti bez preispitivanja drugih mogućnosti. Zavidela im je na spokoju.

Nije mogla da dokuči šta je uzrokovalo to osećanje koje bi je obuzimalo kao vatra i činilo da joj obrazi gore.  Spoznaja da je to vrisak unutrašnjeg glasa koji označavaju intucijom pokrenuo bi je na delovanje. Ovako, bila je zarobljena u nepokretnosti usled nemogućnosti da da logično objašnjenje, kao dokaz da osećaj nije bio zabluda, groteskna igra demona koji su se njenom nepažnjom, oslobodili svojih okova.

Osmotrila je svoju spavaćicu u ogledalu. Kao pod dejstvom dodira tetoviranog na njenoj koži javila se slika identične haljine u nekoj drugoj stvarnosti.  Maštarija je bila oblikovana iluzijom i jedva nekim zakržljalim plodom istine, tek da potvrdi mogućnost njenog ostvarenja.

Prethodne noći birala je haljine za zagrljaj sa usnulom stvarnošču. Nakon slatkog zaborava, došunjala bi se želja za onom drugom čiji bi dlan stegla dok se penje pogleda uprtog u oblake, bez straha od visina. Uporno je izgladnjivala tu želju, ali ona bi, nekim čudom, opstajala u svojoj anoreksiji.

Dan se uveliko zabeleo. Sa druge strane okna život je jače pulsirao.

Odlučila je da se vrati u krevet.

Jednom će se probutditi.

Iz sna ili iz jave.

Dijana Redžić

Posle tišine

 

Nikada mu nije mogla jasno videti lice.

Iz njegovog pogleda uspevala je da rasvetli tek deo onoga što je ostajalo u mraku.

Odbijala je da postavlja pitanja.

Odabrala je da ostane u tami i nastavi da ga posmatra onako kako bi dve rugobe posmatrale jedna drugu pred strastveni čin.

Dodiri dlanova i upoznavanje praznina i ožiljaka usledili bi tek kada im se oči priviknu na mrak.

Njegove ruke su otvorile riznicu i pred nju su se rasule reči koje je ubirala, oblikujući ih u ljušturu svoje sebičnosti. Tu se sakrivala da prezimi, zatovorivši se u san.

Postojanje njega kao senke, živo osećanje prisustva nagovešteno iznenadnim pojavljivanjem reči u svesti i pulsiranjem u želucu koje bi preraslo u stanje opijenosti brisalo je granice sna i strahove.

Mogućnost da oseti njegovu prisutnost odsustvom bila je potvrda da smrti zapravo nema…

Dijana Redžić

Proleće bez devojčice u oknu prozora

Poslednji put sam je videla dok je sivilo još uvek trajalo.

Iznenadilo me je njeno pojavljivanje.  Nije mu još uvek bilo vreme. Prišla je sasvim blizu i ja sam se trgla i sakrila iza zavese.

Kao da sam time želela da otklonim mogućnost da joj jasnije vidim lice, uočim pokrete.

Strahovala sam od toga da je vidim izbliza, od onoga što bi mi pogled na nju mogao otkriti.

Šta ako je njeno kretanje autistično i nema zmaja visoko iznad njene glave, šta ako se sve vreme samo besciljno kretala levo desno, ispuštajući povremeno vrisak?

Šta ako je čitava ta igra bila samo rezultat njenog napora da se oslobodi svoje unutrašnje zatočenosti, nerazumljive posmatračima?

Zadržala sam je iza zavese i pretvorila u senku. Izgledalo mi je kao da nešto traži na zemlji. Sa lakoćom je preskočila granje koje je lomio vetar.

Njen hod je izašao iz kruga.

…

Sa svoje strane okna dolazak sunca sam proslavila suzama, nadajući se da se njima ispiram u novom preobražaju.

Potvrđivanje sumnje u autističnost njenih pokreta označilo bi kraj mojim zabludama.

A ipak, pitala sam se, kakvo bi proleće došlo bez nje? Bez iščekivanja te, uvek iste, igre i zapitanosti nad njenim smislom.

U nedostatku prizora , dajem oblik unutrašnjim glasovima koji nude utehu. Dobiju lica stanaca koji to nisu. Tako ih lakše grlim, rukama siročeta.

Osečam kako mi se upijaju u krvotok.

Sa jednim udahom. Plač će prestati.

Dijana Redžić

Dan u kojem je predsednik hodao zemljom

 

Toga mi je jutra deda koji prodaje sir zaverenički šapnuo da se učlanim u Stranku
I svi će problemi nestati u trenu
Izgovorio je to onako kako se deci govori o Deda Mrazu ili raskošnoj novogodišnjoj večeri
Baba sa pijace izrazila je žaljenje što me nije ranije upoznala
Tada bi me, rekla je, mogla dati svom unuku
Koji je već u Stranci i ima posao i stan, ma sve
Jednoglasno: srednja kafa i moje skrivanje u kuhinji.
Toga je dana predsednik hodao zemljom
Kažu da je bio u našem malom mestu
Razdragana voditeljka saopštila je da ga svugde dočekuju ljudi i deca uz osmehe
Nisam videla predsednika po prvi put
Umesto njega, slutila sam ljude koje sam nekada znala
Iza zgužvanih lica.
Na pijaci je bilo sivo i blatnjavo
Jedino je u centru sijala fotografija velikog vođe na ružičastom zidu
Ispod nje nije bilo odbora za doček
Ni zaverenika
Predsednik se smešio tamo gde je nestao put
Iza njega kamera je lovila most
Rušen kada je igra crnih klikera uznemirila san našeg detinjstva
Toga dana uzalud sam tražila oglas za posao za koji ću biti kvalifikovana bez prefiksa
U praznu kuću sam na silu prizvala zvuke
Jer su se po podu kotrljali baloni
A ja mrzim agoniju iščekivanja da se raspsnu u ništavilo gumenih patrljaka
Toga sam dana u svemu tome videla nekakvu simboliku

Dijana Redžić

U beskrajnoj potrazi za empatijom

Da bih stigao do priče o empatiji, najpre moram da kažem nešto o jednoj svojoj velikoj strasti.

Volim istoriju.

Priznajem to.

Uvek mi je bilo zanimljivo da slušam  o tomo kako su ljudi nekada živeli, da saznam na koji način su građene građevine koje viđam svaki dan, da prikupim na jedno mesto što više od bezbroj sitnica koje su činile nekadašnji život u njegovoj punoti.

Ali najvažnije – istorija mi daje osećaj kontinuiteta. Da se ova realnost, u kojoj živim, nalazi duž linije koju spaja prošlost i još nedokučivu budućnost.

U neku ruku, to je dobar osećaj. Da znate da su nekad živeli ljudi toliko slični vama i da zidate, katkada, na dobrom temelju.

Međutim, postoji i mračna strana toga.

Čovek, ma koliko velik da je, čini greške. I od trenutka kada je izmišljeno pismo, pisari su počeli da te greške zapisuju. Tokom vekova, te greške su se gomilale.

Istorija je često i prečesto puna zapisa o gladi, o ludim kraljicama i kraljevima, o besmislenim ratovima i jalovim pobedama, o mučenjima i torturi… I ako se dovoljno zadubite u zapise, shvatićete, često sa užasom, da se tu, možda baš u mestu gde ste živeli, možda krije neka mračna tajna, nešto što je zaboravljeno… a ne bi trebalo.

Kada je rat bio samo letnja zabava, krađa stoke i odmeravanje snaga – nije bilo potrebe za prevelikim surovostima. Mržnja je bila tu maltene ne postojeća. Međutim, kada je rat postao bitka, na život i smrt, vera i ideologija, naroda i nacija, postalo je od krucijalne važnosti mrziti onoga sa kim se borite.

Sukob je postao mračna predstava, otelotvoreni pandemonijum pun neopisive okrutnosti, podlosti i zlobe bez obala.

Često se istorija menjala, prekrajala i ulepšavala, ne bi li se svi – od pojedinca pa do čitave zajednice, osetili bolje. Ne bi li lakše zaboravili.

Žrtve su nestajale, uništavane do najsitnijih delića. Čitavi gradovi rušeni i preoravani. Zapisi spaljivani, spomenici mrvljeni u najsitniju prašinu. Čak i sećanje da su tu nekad živeli neki drugi ljudi je potiskivano.

Ali povremeno, čuo bi se neki glasić, jedva čujan, skoro po šapat, koji bi svet podsećao na ono užasno, što se desilo i što se zaboravilo – a ne bi smelo.

Mnogima je to saznanje neprihvatljivo.

Neke grupe i narodi, na taj mali glasić savesti reaguju s besom, koji je često i prečesto rušilački. Međutim, ma koliko se gazila, istina se ne da uništiti. A možda još značajnije, krivica i svest o krivici ne nestaje sa zataškavanjem.

Prirodna reakcija deteta koga uhvatite u nekom nestašluku je poricanje. Katkad i bes.

Nekad i prebacivanje krivice.

Praotac Adam i pramajka Eva, uhvaćeni u prestupu, prebacivali su krivicu najpre jedno na drugo a onda i na zmiju, ne mogavši da se suoče sa sopstvenom odgovornošću.

Sa svešću da smo zli i da smo činili zlo, makar ćuteći kad je trebalo da vičemo.

Kakve to sve veze ima sa empatijom?

Nažalost, ima.

U onoj čuvenoj sceni iz serije o suđenju u Ninbergu, vojni advokat, Jevrejin poreklom, govori kako je shvatio šta je preduslov za genocid – nedostatak saosećanja.

I upravo je to ona srž mnogih od najgorih stvari koje čovek čini čoveku – nedostatak saosećanja.

Istorija je opekla moje pretke a, nažalost –  opekla je i mene. No, ako me je ičem patnja naučila bila je to empatija – da se saosećam sa svakim bićem koji pati.

Međutim, to često nije slučaj.

Dešava mi se, da na moje lično svedočenje dobijem samo podsmeh.

Da na ukazivanje činjenica, dobijem porciju kletvi i pretnji.

Da na sav jad dobijem samo hladnu ravnodušnost – čak i onih koji su dovoljno mudri da proniknu kroz obmane mržnje izrasle iz ideologije i religije.

Tokom godina, sreo sam mnogo ljudi koji se, ranjeni, vuku svetom, u neprestanoj potrazi za empatijom.

Brodolomnici istorije, gubitnici tranzicije ka jednom novom, zlom poretku, sa sobom nose najtužnije priče i žele. o kako žele, da ih neko sasluša.

I njihov pogled se često okrene i na ljude koji su im naneli zlo.

Upravo tu je koren njihovog bola, ali tu nikad ne dobijaju ono što su tražili.

Isceljenje.

Priliku da oproste.

Naleću na možda najgoru silu koju generiše jedna zajednica pritisnuta krivicom – na zid poricanja, protkan često golom mržnjom.

Nemam iluzija da ću ikad moći, sa svojim malim naporom da pomirim ljude koje su vekovima učili da mrze jedni druge. Niti da ću isceliti toliko slomljenih srca.

Ali vidim, sa ovo malo svoje mudrosti, da nam je svima potrebno to malo empatije.

Da taj Drugi, ne bude samo bezlični neprijatelj, već brat Avelj koga smo udarili kamenom i koji krvari.

Zalud svi sofizmi, zalud svi oni koji nam govore da je taj neko manje vredna i bitan.

Duboko u sebi, Kain shvata svoju krivicu.

I bez tog majušnog a opet bitnog saosećanja – nećemo nikad moći razumeti, primiti ili dati oproštaj i biti isceljeni.

Mržnja neće sama nestati.

Ne.

Ona se povlači u mračne dubine nesvesnog, kao što se Kingov It povukao u kanalizaciju, da čeka novi period buđenja.

Da čeka, u snu bez sna, mogućnost da opet čini zlo.

Ispod pokorice religije, civilizacije, prefinjenosti, u svima nama se krije palo srce, neskrajno daleko od Boga koga smo izdali i Edena iz kojeg smo isterani.

Put ka Raju nije lak.

I ka njemu vodi težak put.

Ali možda, možda je prvi korak upravo taj.

Taj mali akt samilosti. Ta majušna empatija – koja je navela Ahila da u Prijamu vidi ne oca svog neprijatelja već roditelja koji je izgubio svoje dete i koja je nadahnjivala milione muškaraca i žena na veličanstvena dela.

Taj majušni, a nekad tako težak…

Korak.

Stefan Brezar