Nekada sam tragala za životom grada u kamenu
U prolazu posmatram isklesano telo ka nebu razapinje luk
Pod njim starica pomirljivo skuplja zgrčeni prazni dlan
Promičući stidljivo kroz neosetljivost mase
Pored zatvorenih pogleda sa druge strane stakla automobila.
Kao da pokušava da iskorači u nevidljivost
Dok se ruševine groteskno cerekaju svojim prkosom
Strahujem da ne shvatamo
Koliko smo, odavno, mrtvi.
Dijana Redžić
Pamtim da sam ponavljala: Šta da im kažem, ako me pitaju.
A on je rekao: Neće te niko pitati ništa.
I dodao mi belu, ispeglanu košulju.
Pamtim da sam pogled smirivala na šari mačke sa povijenim repom. I gutala knedle kao neizgovorene reči.
Strahovala sam da ću morati da govorim o smrti, da će me lica stranaca tetovirati stidom i osećajem da sam drugačija.
Njihova pitanja jednom su usmrtila zvuk klavira tada je utihnula muzika u meni.
Mačka na mojoj košulji upila je sve boje grada i ostavila ga sivog kada su se automoblili uz tresak nanizali u lanac.
U kafani, odrasli su vikali u glas.
A ja sam bila srećna što mogu da ćutim.
Nenaslikani svetovi ostali su daleko.
Nekad, kad pomislim na detinjstvo, plačem zbog svega što sam mogla
da sam bila dovoljno jaka da dozvolim tuđoj radoznalosti da se u sudaru sa mnom raspe u vlastitom besmislu.
Dijana Redžić
Rano je jutro.
Moji koraci su kratki. Duboko udišem vazduh i dok ga ispuštam, polako, tražim nove putanje na istom, dobro poznatom putu.
Postoji hiljadu staza kojim nisam hodio, hiljadu prečica i moje stope se sada polako kreću, iscrtavajući novu stazu u mojoj mentalnoj mapi.
Sunce se tek pomalja i svet je u onoj mekoj polutami, nalik dečijem polusnu, kada između prijatnog buđenja i zlatnih oblika sna lebdi samo još malo hipnosovog praha, nalik na zvezdanu prašinu.
Vrhovi zgrada okupani su prvim zracima Sunca. Gore, kao da je svaki soliter svetionik a na svakom vrhu neko pali plamen, da pokaže mornarima noći put ka luci jutra.
Na ulici nema nikoga, osim mene.
Nigde ne žurim.
Ne razmišljam o danu koji je predamnom. Ne, ne još.
Koračam onim prostorom između noći i dana, između plima i oseka vremena, kada je svet usnuo i poznati oblici imaju novi lik.
Grad spava, i u tom snu, on je nalik na dete. Bezazlen, ranjiv, mio u svojoj bespomoćnosti.
Padala je kiša, prva proletnja i vazduh je pun svežine.
Na stazi su lokve i u njima se ogleda nebo posuto oblacima.
U tom trenu, samo tom, komadić neba nalazi se na zemlji i povezuje dva sveta.
Samo na tren.
Oblaci se pomeraju a svetlost jutra, najpre stidljiva, širi se svetom i ogleda se u svemu što je uglačano.
Grad se budi.
Stvari dobijaju konačno poznati oblik i namenu.
Morfejev prah lebdi u vis a zatim nestaje, vraćajući se tamo odakle je došao.
Jutro miriše na sveže pecivo.
Ulazim u zgradu, nameštam kosu i spremam se za još jedan dan.
Stefan Brezar
Sa prvim zracima sunca, za koje se pretpostavlja da donose dobro raspoloženje, pokrenula sam se, ponovo.
Od škole do škole.
Između stane fotografisanje fasada i prizora kao svedočanstvo da isitnski život nije izgubljen, da dan ipak neće biti uzaludan.
Uplećem se u gustu mrežu gradskih koraka. Pogledom pratim šarene cvetove na čizmama devojke koja korača ispred mene. Unutrašnji glas me podstiče da primećujem šarenilo i doživim sebe kao njegov deo.
Poput gatanja, pustila sam da mi broj autobusa odredi put.
Mislila sam da sam u tom kraju obišla sve škole. Znaci su ukazivali na suprotno. Penjem se i obilazim zgradu. Ulaz je zaklonjen. Ispred ulaza parkirana vozila. Nekoliko bučnih muškaraca, verovatno vozača. Žena sedi na betonskoj ogradi i puši. Iz kombija vire nemirne oči Ciganke. Oko nje, jedva čujni dečiji glasovi.
Još uvek tražim glavni ulaz, obilazim krug oko dvorišta. Dvojica muškaraca prekidaju razgovor kada prođem pored njih. Odlučujem da ih ništa ne pitam ako mi se ne obrate.
Vraćam se do jedinog mesta na kojem je kapija otvorena. Sa prozora me pozdravlja veliki šareni leptir napravljen od papira. Pano ispred ulaza podseća na scenografiju za lutkarsko pozorište.
Da li je ovo vrtić? Ma to su, verovatno, niži razredi smešteni na prvom spratu, unutrašnji glas uporan je u nastojanju da mi da odgovore.
Pred vratima zvono i pravilnik za roditelje. Odustajem. A onda se pojavljuje mlad otac sa dečakom. Obrati mi se sa osmehom. Pitam ga da li je dozvoljeno da se uđe. Zvoni i odgovara potvrdno. Kaže mi da oni idu dole, u boravak, ali ja na prvom spratu mogu saznati sve što me zanima. Iznutra je klupa na kojoj zgrčene sede žene čija lica se trudim da ne gledam. Volela bih da ni one ne gledaju u mene. Nekako osećam da su im pogledi usmerni u pod.
Na prvom spratu primetno odsustvo dečije jurnjave i prisustvo žena u uniformama nalik na bolničke. Neko u jednu od prostorija unosi dnevnik i to me ohrabruje. Nekoliko glasova dopire do mene sa pitanjem: Izvolite. Usmerim se ka jednom od njih samo zato što mi je bio najbliži i najjasnije se vezivao uz lik. Bio je to glas sredovečnog, onižeg čoveka, za kojeg bih na osnovu izgleda, zaključila da je nastavnik fizičkog ili tehničkog obrazovanja. Lice mu se do te mere topilo u blagom izrazu da mi se činilo, bez bespotrebnog nastojanja da klišeirano dočaravam opis, kako je uspelo da u sebe upije čitavo sunce.
– Ja sam profesorka srpskog jezika, pa me zanima da li mogu da ostavim svoj CV kod vas u školi?
– A, mi to nemamo, mi smo specijalna škola.
Posmatrao me je sažaljivo. U njegovom pogledu mešalo se saosećanje i sažaljenje.
Ponovila sam reč ,,specijalna“ a glas mi je postajao nešto što nisam prepoznavala. Dok sam silazila niz stepenice osećala sam da sa svakim novim stepenikom propadam, a izlaz ostaje sve dalji. Istovremeno, za moj potiljak lepili su se nedefinisani pogledi, kao da svlače sloj po sloj napora da se oduprem nadolazećoj plimi stida.
Prethodne večeri govorila sam kako svako treba da proveri gde ide, pre nego ostvari neki svoj plan, a ne da se posle iščuđava zašto se našao tu. Sada sam se, kao da je nemogućnost da dođem do daha i smirim otkucaje srca, posledica nužnog iskupljenja, setila tih reči.
Poželela sam da je dan siv, pa da se mogu osetiti nevidljivom. Poželela sam da nestanem u pljusku. Umesto toga, sunce je sve jače peklo i rasvetljavalo svaki prizor. Iako sam znala da nije tako, osećala sam se kao da svi oko mene znaju šta mi se upravo desilo, da mogu napipati moje nemire i osečanje stida.
Stajala sam na stanici dok su stranci promicali pored mene. Poželela sam da sva kretanja, sve potrage, na kratko ugasim u jednoj cigareti, kao da bih time izvojevala jednu malu pobedu.
Dijana Redžić
Ne znam kada je došao čas mog buđenja.
Svest o tačnom trenutku mi je ostala negde u prošlosti, ali znam samo da sam tog avgustovskog dana sedeo u naslonjači, u vrtu dedine kuće, da sam upravo završio razgovor sa devojkom a na vedrom nebu se razlivala krv Sunca…
I u tom jednom trenutku, koji je neprimetno došao i prošao, u tom jednom treptaju, jednom dahu, shvatio sam koliko je sve pogrešno.
Moj život. Moj posao. Ono što mislim, radim, osećam.
U prvim kratkim minutama posle toga, bio sam zaglušen tom unutrašnjom eksplozijom, koja je uništila sve na čemu sam počivao pa sam nastavio da sedim… misleći da je to samo jedna jedina misao, koja će prohujati.
Ali nije.
Kao mlađi, sanjao sam o momentu prosvetljenja, za koji sam verovao da mora doći – o trenutku kada će se zrak svetla spustiti iz Kladenaca svetla i osvetliti tamu mog neznanja. Verovao sam da će se sve u tom trenutku rasporediti, uklopiti i unormaliti – kao što se uklapaju delići dečije zagonetke, i da ću videti sliku života u celini.
Ali nisam očekivao to – užasno saznanje, da je sve, baš sve pogrešno.
Prolazio sam kroz unutrađnje krize, kroz mučne sumnje i nemire, ali nikad se tako veliki teret nije spustio na moja pleća kao tada. Hrana koju sam potom jeo, muzika koju sam pokušavao da slušam, knjiga koju sam čitao – sve se to učinilo kao ništa, kao bedni skretači pažnje sa realnog problema koji sam imao. Otišao sam na spavanje utučen, ali sa slabašnom nadom da će se, nekako, sve rešiti i da ću sledeći dan dočekati bez te neprijatne misli da me mori.
Ujutru je još bila tu.
Nije to bilo ništa negativno, nešto što besplodno leži na duši čoveka i krati dah njegovoj volji. Bio je to neopozivi poziv, carska naredba da se ispuni neka dužnost prema sopstvenoj duši i životu.
Odlučio sam da to ignorišem. Da nastavim da živim i čuvam ono za šta sam verovao da imam pravo.
Sledećih nekoliko dana, uspevao sam o tome.
Odlazio sam u duge šetnje po brdima i šumama, fotografisao, radio na toploj zemlji, razmenjivao poruke sa devojkom koja je tada bila u Subotici… i život koji sam do tad vodio se nastavio.
Sve do ona tri dana kada sam izgubio sve što sam uzimao zdravo za gotovo – i posao i najboljeg prijatelja i devojku i krki sklad u mojoj porodici… i konačno, kućnog ljjbimca.
Pritisnut svime time, uhvatio sam se ko davljenik za iznenadnu priliku i otputovao… ili bolje pobegao iz Beograda i otišao daleko, sve do Peloponeza.
Suze je zamenio tup bol a za njim je došla praznina, gde nije bilo ni prošlosti ni budućnosti, ni suza ni smeha, samo trenutka u kojem sam se nalazio.
Nisam video ništa ispred sebe a iza sebe nisam želeo da gledam.
Često sam sedeo sam na plaži, satima i gledao kako morska voda tamni, sve dok ispred mene ne bi ostala samo tama.
Jednog dana, ono osećanje opet je zakucalo na moja vrata, neumoljivo zahtevajući od odgovore.
Ležao sam i razmišljao, često od večeri pa do svitanja, sve dok u meni nije sazrela odluka da kada se vratim, promenim svoj život u korenu.
U glavi sam razmatrao planove, beležio misli na devičanski čistim stranicama beležnice, kupljenoj baš za tu priliku i bio siguran da će se sve promeniti od trena kada iskoračim na aerodrom ,,Nikola Tesla“.
Ali desilo se ono što nisam očekivao.
Zaboravio sam na sve ono što sam mislio, osećao i zamišljao. Zaboravio sam na velike planove, na menjanje života…. na moje buđenje koje me je tako snažno obuzelo onog avgustovskog dana.
Ubrzo sam ponovio stare greške. I doživeo nova razočarenja koja su tako ličila na stara.
I vratio sam se na početak, da ponovo ližem svoje rane.
Nisam znao u čemu sam pogrešio…. sve do pre neki dan.
Odgovor je bio prost mada nisam želeo da ga čujem i dolazio je iz zlih usta.
Nema jeftinog iskupljenja.
Nema besplatnog prosvetljenja.
Potrebno je raditi, neprekidno, iz dana u dan, meseca u mesec i godinu za godinom.
Bez garancije da ćemo ikad ugledati celu sliku sveta i života.
Otvarati polako kapke i spremiti se za susret sa istinom, svetlom kao hiljadu sunaca.
Iskoračiti iz tako poznatog sveta i zaputiti se hrabro negde gde ne znamo puteve i staze, gde ne govore naš stari jezik, umoran od promašaja i izgubljenih bitaka.
I ne dozvoliti očima da se ponovo zatvore.
Jer napolju je svanuo dan i stvari , do tad odenute tamom dobijaju svoj pravi oblik
Stefan Brezar
Upoznala sam je pred rad na projektu. Silom prilika trebalo je da radimo zajedno. Zapravo, nisam je tad upoznala, pokušavala sam da se setim njenog lika iz viđenja, kada su pokušavali da mi opišu ko je ta što će raditi sa nama.Ja sam se našla u nezahvalnoj ulozi moderatora, kako se to označava. Uloga je podrazumevala da učesnike u projektu ganjam elektronskim putem i podsećam ih na obaveze koje imaju. Svi su se odazivali. Svi osim nje. Na kraju sam počela u grupnom četu da je odsutnu prozivam: Nadam se da će nam se kolegenica uskoro javiti. To je trebalo da bude poruka za nju, kada i ako se seti da proviri u prepisku ( Biće da sam još onda sve shvatala preozbiljno i dramtično). Isprava je napisala da nema vremena, prezauzeta je lektorisanjem ,,nekog romana“. Naglašavala je to u svakoj od retkih poruka koje su usledile. A ja sam gutala knedle. I vrištala da me ne zanima da li neko sadi paradajz ili lektoriše roman, obaveze mora da završi do roka koji nam je dat. Svi su odradili svoj deo posla, ali bez nje nismo mogli. U svojim preokupacijama bila je gluva za saradnju. Suviše je važna bila njena druga uloga da bi se posvetila ovoj koju je delila sa nama. Ne sećam se sasvim jasno, ali čini mi se da je kolegenica odradila deo njenog posla. Ostalo joj je da se upozna sa tekstom, doda po koju rečenicu i pročita ga. Prvi susret sa njom pamtim po tome što je kasnila. I po prekratkoj suknji kakva mi se učinila neprikladnom za situaciju. Danas saznajem da je jedna od sposobnih. Jedna od onih koji daju sebi za pravo da ovakvima kao što sam ja iznova ruše samopouzdanje (jer otkud nama pravo da verujemo da bilo šta umemo i možemo, ako nas nema ni na mapi). Jedna od onih koji ovakva vrištanja označavaju posledicom ljubomore. Naposletku, ko nam je kriv. Počela je da me zabrinjava činjenica da pojedina jutra započinjem gledanjem Boljeg života. Pravdam to katarzom. Jer, tamo je rečeno: treba da naučiš da se guraš, da te guraju. Nemamo svi iste sposobnosti. Ko bi rekao da se sve svede na ono što je Giga Moravac rekao Jatagancu: Nijsmo isti. Nikada nećemo biti isti, jer ja tebi ne trebam ni za šta i mene je lako oterati, a ti meni trebaš ko lebac, a ja sam te ipak oterao ( u tri lepe materine). Razmišljam o tome dok se, u povratku sa pijace, psihički pripremam za još jedan razgovor za glupi posao na koji ću otići, iako sam sebi obećala da više neću pristajati na ponavljanje istog. U torbi mi, ispod povrća, knjiga Tajna, sjajna nova, dvoumila sam se i na kraju dala sam za nju čitavih 100 dinara, pa možda konačno nešto i naučim. Odmah do nje je Anatol Frans iz ’52. Sa lepo dizajniranim tvrdim koricama. Uspela sam da ga dobijem za 50. Alegorija uvek nađe način da se prokrijumčari…
Dijana Redžić
UMESTO ĆUTANJA 