Awekening

IMG_8399

Ne znam kada je došao čas mog buđenja.

Svest o tačnom trenutku mi je ostala negde u prošlosti, ali znam samo da sam tog avgustovskog dana sedeo u naslonjači, u vrtu dedine kuće, da sam upravo završio razgovor sa devojkom a na vedrom nebu se razlivala krv Sunca…
I u tom jednom trenutku, koji je neprimetno  došao i prošao, u tom jednom treptaju, jednom dahu, shvatio sam koliko je sve pogrešno.
Moj život. Moj posao. Ono što mislim, radim, osećam.
U prvim kratkim minutama posle toga, bio sam zaglušen tom unutrašnjom eksplozijom, koja je uništila sve na čemu sam počivao pa sam nastavio da sedim… misleći da je to samo jedna jedina misao, koja će prohujati.
Ali nije.
Kao mlađi, sanjao sam o momentu prosvetljenja, za koji sam verovao da mora doći – o trenutku kada će se zrak svetla spustiti iz Kladenaca svetla i osvetliti tamu mog neznanja. Verovao sam da će se sve u tom trenutku rasporediti, uklopiti i unormaliti – kao što se uklapaju delići dečije zagonetke, i da ću videti sliku života u celini.

Ali nisam očekivao to – užasno saznanje, da je sve, baš sve pogrešno.

Prolazio sam kroz unutrađnje krize, kroz mučne sumnje i nemire, ali nikad se tako veliki teret nije spustio na moja pleća kao tada. Hrana koju sam potom jeo, muzika koju sam pokušavao da slušam, knjiga koju sam čitao – sve se to učinilo kao ništa, kao bedni skretači pažnje sa realnog problema koji sam imao. Otišao sam na spavanje utučen, ali sa slabašnom nadom da će se, nekako, sve rešiti i da ću sledeći dan dočekati bez te neprijatne misli da me mori.

Ujutru je još bila tu.

Nije to bilo ništa negativno, nešto što besplodno leži na duši čoveka i krati dah njegovoj volji. Bio je to neopozivi poziv, carska naredba da se ispuni neka dužnost prema sopstvenoj duši i životu.

Odlučio sam da to ignorišem. Da nastavim da živim i čuvam ono za šta sam verovao da imam pravo.

Sledećih nekoliko dana, uspevao sam o tome.

Odlazio sam u duge šetnje po brdima i šumama, fotografisao, radio na toploj zemlji, razmenjivao poruke sa devojkom koja je tada bila u Subotici… i život koji sam do tad vodio se nastavio.

Sve do ona tri dana kada sam izgubio sve što sam uzimao zdravo za gotovo – i posao i najboljeg prijatelja i devojku i krki sklad u mojoj porodici… i konačno, kućnog ljjbimca.

Pritisnut svime time, uhvatio sam se ko davljenik za iznenadnu priliku i otputovao… ili bolje pobegao iz Beograda i otišao daleko, sve do Peloponeza.

Suze je zamenio tup bol a za njim je došla praznina, gde nije bilo ni prošlosti ni budućnosti, ni suza ni smeha, samo trenutka u kojem sam se nalazio.

Nisam video ništa ispred sebe a iza sebe nisam želeo da gledam.

Često sam sedeo sam na plaži, satima i gledao kako morska voda tamni, sve dok ispred mene ne bi ostala samo tama.

Jednog dana, ono osećanje opet je zakucalo na moja vrata, neumoljivo zahtevajući od odgovore.

Ležao sam i razmišljao, često od večeri pa do svitanja, sve dok u meni nije sazrela odluka da kada se vratim, promenim svoj život u korenu.

U glavi sam razmatrao planove, beležio misli na devičanski čistim stranicama beležnice, kupljenoj baš za tu priliku i bio siguran da će se sve promeniti od trena kada iskoračim na aerodrom ,,Nikola Tesla“.

Ali desilo se ono što nisam očekivao.

Zaboravio sam na sve ono što sam mislio, osećao i zamišljao. Zaboravio sam na velike planove, na menjanje života…. na moje buđenje koje me je tako snažno obuzelo onog avgustovskog dana.

Ubrzo sam ponovio stare greške. I doživeo nova razočarenja koja su tako ličila na stara.

I vratio sam se na početak, da ponovo ližem svoje rane.

Nisam znao u čemu sam pogrešio…. sve do pre neki dan.

Odgovor je bio prost mada nisam želeo da ga čujem i dolazio je iz zlih usta.

Nema jeftinog iskupljenja.

Nema besplatnog prosvetljenja.

Potrebno je raditi, neprekidno, iz dana u dan, meseca u mesec i godinu za godinom.

Bez garancije da ćemo ikad ugledati celu sliku sveta i života.

Otvarati polako kapke i spremiti se za susret sa istinom, svetlom kao hiljadu sunaca.

Iskoračiti iz tako poznatog sveta i zaputiti se hrabro negde gde ne znamo puteve i staze, gde ne govore naš stari jezik, umoran od promašaja i izgubljenih bitaka.

I ne dozvoliti očima da se ponovo zatvore.

Jer napolju je svanuo dan i stvari , do tad odenute tamom dobijaju svoj pravi oblik

Stefan Brezar

 

 

 

 

One thought on “Awekening”

  1. „…За далеких, наивних година, сасвим разбукталог ватром младалачког нестрпљења, снажна је срџба обузимала моје срце. Често убеђен у велику неправду, веровао сам да се свако избављење из големих недаћа или какво коначно радосно свршење догађа незаслужено касно, на бледом и закопнелом трагу последње наде и измаку земаљских снага, безмало у трену када душа већ сасвим клапи. Народ би рекао, у сами последњи час.

    …Не знам како и када се то догодило, тек, у неком познијем добу живота, почео сам разумевати да је сваки дамар био неопходан и свака стрепња нужна и да нема ни искушења ни узнесења која се догађају мимо јединог, правог часа.“
    Поздрав!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s