Dnevna doza katarze neprikladna za subotu, zagovornike pozitivne psihologije bez stvarnog razumevanja i snađoše

 

Upoznala sam je pred rad na projektu. Silom prilika trebalo je da radimo zajedno. Zapravo, nisam je tad upoznala, pokušavala sam da se setim njenog lika iz viđenja, kada su pokušavali da mi opišu ko je ta što će raditi sa nama.Ja sam se našla u nezahvalnoj ulozi moderatora, kako se to označava. Uloga je podrazumevala da učesnike u projektu ganjam elektronskim putem i podsećam ih na obaveze koje imaju. Svi su se odazivali. Svi osim nje. Na kraju sam počela u grupnom četu da je odsutnu prozivam: Nadam se da će nam se kolegenica uskoro javiti. To je trebalo da bude poruka za nju, kada i ako se seti da proviri u prepisku ( Biće da sam još onda sve shvatala preozbiljno i dramtično). Isprava je napisala da nema vremena, prezauzeta je lektorisanjem ,,nekog romana“. Naglašavala je to u svakoj od retkih poruka koje su usledile. A ja sam gutala knedle. I vrištala da me ne zanima da li neko sadi paradajz ili lektoriše roman, obaveze mora da završi do roka koji nam je dat. Svi su odradili svoj deo posla, ali bez nje nismo mogli. U svojim preokupacijama bila je gluva za saradnju. Suviše je važna bila njena druga uloga da bi se posvetila ovoj koju je delila sa nama. Ne sećam se sasvim jasno, ali čini mi se da je kolegenica odradila deo njenog posla. Ostalo joj je da se upozna sa tekstom, doda po koju rečenicu i pročita ga. Prvi susret sa njom pamtim po tome što je kasnila. I po prekratkoj suknji kakva mi se učinila neprikladnom za situaciju. Danas saznajem da je jedna od sposobnih. Jedna od onih koji daju sebi za pravo da ovakvima kao što sam ja iznova ruše samopouzdanje (jer otkud nama pravo da verujemo da bilo šta umemo i možemo, ako nas nema ni na mapi). Jedna od onih koji ovakva vrištanja označavaju posledicom ljubomore. Naposletku, ko nam je kriv. Počela je da me zabrinjava činjenica da pojedina jutra započinjem gledanjem Boljeg života. Pravdam to katarzom. Jer, tamo je rečeno: treba da naučiš da se guraš, da te guraju. Nemamo svi iste sposobnosti. Ko bi rekao da se sve svede na ono što je Giga Moravac rekao Jatagancu: Nijsmo isti. Nikada nećemo biti isti, jer ja tebi ne trebam ni za šta i mene je lako oterati, a ti meni trebaš ko lebac, a ja sam te ipak oterao ( u tri lepe materine). Razmišljam o tome dok se, u povratku sa pijace, psihički pripremam za još jedan razgovor za glupi posao na koji ću otići, iako sam sebi obećala da više neću pristajati na ponavljanje istog. U torbi mi, ispod povrća, knjiga Tajna, sjajna nova, dvoumila sam se i na kraju dala sam za nju čitavih 100 dinara, pa možda konačno nešto i naučim. Odmah do nje je Anatol Frans iz ’52. Sa lepo dizajniranim tvrdim koricama. Uspela sam da ga dobijem za 50. Alegorija uvek nađe način da se prokrijumčari…

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s