Stid ( U potrazi za izlazom)

Sa prvim zracima sunca, za koje se pretpostavlja da donose dobro raspoloženje, pokrenula sam se, ponovo.

Od škole do škole.

Između stane fotografisanje fasada i prizora kao svedočanstvo da isitnski život nije izgubljen, da dan ipak neće biti uzaludan.

Uplećem se u gustu mrežu gradskih koraka. Pogledom pratim šarene cvetove na čizmama devojke koja korača ispred mene. Unutrašnji glas me podstiče da primećujem šarenilo i doživim sebe kao njegov deo.

Poput  gatanja, pustila sam da mi  broj autobusa odredi put.

Mislila sam da sam u tom kraju obišla sve škole. Znaci  su ukazivali na suprotno. Penjem se i obilazim zgradu. Ulaz je zaklonjen. Ispred ulaza parkirana vozila. Nekoliko bučnih muškaraca, verovatno vozača. Žena sedi na betonskoj ogradi i puši. Iz kombija vire nemirne oči Ciganke. Oko nje, jedva čujni dečiji glasovi.

Još uvek tražim glavni ulaz, obilazim  krug oko dvorišta. Dvojica muškaraca prekidaju razgovor kada prođem pored njih. Odlučujem da ih ništa ne pitam ako mi se  ne obrate.

Vraćam se do jedinog mesta na kojem je kapija otvorena. Sa prozora me pozdravlja veliki šareni leptir napravljen od papira. Pano ispred ulaza podseća na scenografiju za lutkarsko pozorište.

Da li je ovo vrtić? Ma to su, verovatno, niži razredi smešteni na prvom spratu, unutrašnji glas uporan je u nastojanju da mi da odgovore.

Pred vratima zvono i pravilnik za roditelje. Odustajem. A onda se pojavljuje mlad otac sa dečakom. Obrati mi se sa osmehom. Pitam ga da li je dozvoljeno da se uđe. Zvoni i odgovara potvrdno. Kaže mi da oni idu dole, u boravak, ali ja na prvom spratu mogu saznati sve što me zanima. Iznutra je klupa na kojoj zgrčene sede žene čija lica se trudim da ne gledam. Volela bih da ni one ne gledaju u mene. Nekako osećam da su im pogledi usmerni u pod.

Na prvom spratu primetno odsustvo dečije jurnjave i prisustvo žena u uniformama nalik na bolničke. Neko u jednu od prostorija unosi dnevnik i to me ohrabruje. Nekoliko glasova dopire do mene sa pitanjem: Izvolite. Usmerim se ka jednom od njih samo zato što mi je bio najbliži i najjasnije se vezivao uz lik. Bio je to glas sredovečnog, onižeg čoveka, za kojeg bih na osnovu izgleda, zaključila da je nastavnik fizičkog ili tehničkog obrazovanja. Lice mu se do te mere topilo u blagom izrazu da mi se činilo, bez bespotrebnog nastojanja da klišeirano dočaravam opis, kako je uspelo da u sebe upije čitavo sunce.

– Ja sam profesorka srpskog jezika, pa me zanima da li mogu da ostavim svoj CV kod vas u školi?

– A, mi to nemamo, mi smo specijalna škola.

Posmatrao me je sažaljivo. U njegovom pogledu mešalo se saosećanje i sažaljenje.

Ponovila sam  reč ,,specijalna“ a glas mi je postajao nešto što nisam prepoznavala. Dok sam silazila niz stepenice osećala sam  da sa svakim novim stepenikom propadam, a izlaz ostaje sve dalji. Istovremeno, za moj potiljak lepili su se nedefinisani pogledi, kao da svlače sloj po sloj napora da se oduprem nadolazećoj plimi stida.

Prethodne večeri govorila sam kako svako treba da proveri gde ide, pre nego ostvari neki svoj plan, a ne da se posle iščuđava zašto se našao tu. Sada sam se, kao da je nemogućnost da dođem do daha i smirim otkucaje srca, posledica nužnog iskupljenja, setila tih reči.

Poželela sam da je dan siv, pa da se mogu osetiti nevidljivom. Poželela sam da nestanem u pljusku. Umesto toga, sunce je sve jače peklo i rasvetljavalo svaki prizor. Iako sam znala da nije tako, osećala sam se kao da svi oko mene znaju šta mi se upravo desilo, da mogu napipati moje nemire i osečanje stida.

Stajala sam na stanici dok su stranci promicali pored mene. Poželela sam da sva kretanja, sve potrage, na kratko ugasim u jednoj cigareti, kao  da bih time izvojevala jednu malu pobedu.

Dijana Redžić