Refleksije

IMG_8416

Rano je jutro.

Moji koraci su kratki. Duboko udišem vazduh i dok ga ispuštam, polako, tražim nove putanje na istom, dobro poznatom putu.

Postoji hiljadu staza kojim nisam hodio, hiljadu prečica i moje stope se sada polako  kreću, iscrtavajući novu stazu u mojoj mentalnoj mapi.

Sunce se tek pomalja i svet je u onoj mekoj polutami, nalik dečijem polusnu, kada između prijatnog buđenja i zlatnih oblika sna lebdi samo još malo hipnosovog praha, nalik na zvezdanu prašinu.

Vrhovi zgrada okupani su prvim zracima Sunca. Gore, kao da je svaki soliter svetionik a na svakom vrhu neko pali plamen, da pokaže mornarima noći put ka luci jutra.

Na ulici nema nikoga, osim mene.

Nigde ne žurim.

Ne razmišljam o danu koji je predamnom. Ne, ne još.

Koračam onim prostorom između noći i dana, između plima i oseka vremena, kada je svet usnuo i poznati oblici imaju novi lik.

Grad spava, i u tom snu, on je nalik na dete. Bezazlen, ranjiv, mio u svojoj bespomoćnosti.

Padala je kiša, prva proletnja i vazduh je pun svežine.

Na stazi su lokve i u njima se ogleda nebo posuto oblacima.

U tom trenu, samo tom, komadić neba nalazi se na zemlji i povezuje dva sveta.

Samo na tren.

Oblaci se pomeraju  a svetlost jutra, najpre stidljiva, širi se svetom i ogleda se u svemu što je uglačano.

Grad se budi.

Stvari dobijaju konačno poznati oblik i namenu.

Morfejev prah lebdi u vis a zatim nestaje, vraćajući se tamo odakle je došao.

Jutro miriše na sveže pecivo.

Ulazim u zgradu, nameštam kosu i spremam se za još jedan dan.

Stefan Brezar

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s