Flashback

Pamtim da sam ponavljala: Šta da im kažem, ako me pitaju.
A on je rekao: Neće te niko pitati ništa.
I dodao mi belu, ispeglanu košulju.
Pamtim da sam pogled smirivala na šari mačke sa povijenim repom. I gutala knedle kao neizgovorene reči.
Strahovala sam da ću morati da govorim o smrti, da će me lica stranaca tetovirati stidom i osećajem da sam drugačija.
Njihova pitanja jednom su usmrtila zvuk klavira  tada je utihnula  muzika u meni.
Mačka na mojoj košulji upila je sve boje grada i ostavila ga sivog kada su se automoblili uz tresak nanizali u lanac.
U kafani, odrasli su vikali u glas.
A ja sam bila srećna što mogu da ćutim.
Nenaslikani svetovi ostali su daleko.
Nekad, kad pomislim na detinjstvo, plačem zbog svega što sam mogla
da sam bila dovoljno jaka da dozvolim tuđoj radoznalosti da se u sudaru sa mnom raspe u vlastitom besmislu.

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s