Iluzija Prisutnost(i)

Na dan rođenja, neizostavno u nižim, a nekad i u starijim razredima, to jedno dete prolazi među  klupama na školskim odmorima i nudi one sa kojima deli prostor i vreme slatkišima. Radnja je najpre izjednačena sa ritualom, obeleženim pevanjem iste pesme i šuškanjem šarenih omota i kesa, u kojem se smenjuje glavni učesnik. Kada sve utihne, čas se nastavlja kao posle intermeca o kojem niko više niti razmišlja niti govori.

Međutim, postoje deca koja se zaustave u proticanju vremena. Kao da ostaju nesvesni da jesu rođeni, da su tu, nezavisno od rođendanskih proslava na kojima  se broj gostiju smanjuje, nezavisno od onih koji  ne-opravdano izostaju i onih koji odluče da ne dođu jer neko ili niko neče doći. Takva deca, zaboravivši da odrastu, ili izgubivši sposobnost da ovladaju veštinom odrastanja, nastavljaju da prolaze između redova, spuštajući  šareno upakovane slatkiše na klupe  pred nemarne i katkad začuđene poglede.  Donosiće uvek više nego što treba, da ne zafali. Slušaće: Ne mogu, stvarno ne mogu i kao poslednji odgovor na upornost: Ajde, kad baš navaljuješ, uzeću jedan, da te ne odbijam. Nemarni pogledi neće biti svesni da učestvuju u jednom obredu inicijacije koji potvrđuje- ima me (još uvek), tu sam…

Takva Deca zaustavljena u proticanju vremena, nakon uspešnog obreda, u nekom od trenutaka, nesvesno zaodenu masku nemarnog pogleda. Uvuku se među redove.  Gužvaju šarene papire među svojim dlanovima tek reda radi. Jer, i onaj koji šeta sam među klupama i oni koji sede taoci su sebičnosti.  I nije problem u tome što su im pokreti okovani-  sasvim slobodni poverovali  bi da su sposobni za samostalni  let i završili u provaliji. Problem nastaje kada misli postanu okovane. Kada poželiš da te vide svi oni kojima uporno mašeš i koji ti se izvinjavaju što te ne prepoznaju dok one koji sve vreme koračaju sa tobom izjednačiš sa sopstvenom senkom.

Dijana Redžić

Put

Stapam se sa razlivanjem dana
Iza mene krvari grad
Put
Ka preobražaju
Sećanje na Boga poništava misao o smrti.

Dijana Redžić

Igra

Kada sam bila devojčica igrala sam se sa Barbikama i imala sam ih puno. Imala sam i kućicu za njih. I šareni džip u kojem su se povremeno vozile ( tek da se iskoristi). I Kena, zaprvo dva Kena, al’ oni su bili gotovo nebitni. (:)). Jednom mi je komšinica poklonila Barbiku. Ali, ne bilo kakvu Barbiku, već drugačiju od svih koje sam do tada imala. Čak i od Male sirene. Iako je bila jedna od onih gumenih ( ,,pravih“), čitavo lice joj je bilo u ožiljcima, a ni oči ni usne nisu podsećale na oči i usne drugih. Osmeh joj je delovao usiljeno, izraz lica napeto. Kosa joj je bila izvijena u smešni čuperak i ućebana. Nije se mogla nikako doterati. Kada sam je prvi put videla, pomislila sam da izgleda kao da je izvučena iz kontejnera. Bila sam dovoljno pristojna da ne pitam da li je zaista tako. Komišinica je izgledala presrećno što može da mi je pokloni. Iznova je ponavljala kako je ,,tu lutkicu sačuvala za mene“. Imala je dva sina koji su u to vreme bili tinjedžeri, tako da lutku nije mogla uzeti od svoje dece. Pošto su morali negde da žure, iskokala mi je kokice na brzinu i pružila mi ogromnu kesu, da imam dok se igram napolju.
Kada sam Barbiku donela kući, dugo sam posmatrala njeno lice kao da se pitam šta bih sa njom. Naposletku sam joj obukla najlepšu haljinu i smestila je na krevet, u jedinu spavaću sobu u kućici. Drugarice su sa zgražavanjem posmatrale moju lutku i pitale me zašto je čuvam, ali ja sam objašnjavala kako je ona majka ostalih, da je jako, jako stara i zato tako izgleda. I dan danas ta Barbika leži u kutiji sa sačuvanim igračkama, Mala sirena i ostale,,prave“ odavno su naselile kućice tuđih devojčica.
Ma koliko se činilo da našu igru utiču ljudi i stvari, samo smo mi ti koji je određujemo.

Dijana Redžić

Naša starost

Naša se starost merila veličinom sna
Ovladavanjem veštinom da iščitavamo značenja utisnuta u oblike svakodnevnice
Trenucima provedenim u sricanju, od svetiljki do nadgrobnih spomenika.
Od pustinja do mora
Od slobodnog leta do brava i ključeva.
Naša se starost merila vremenom koje se prostiralo oko nas
Hrabrošću da napustimo kuću u kojoj se nastanila jesen
Da nam se pogled izbistri kapima kiše kako bismo mogli da se prepoznamo u daljinama.
Da ostanemo mirni kada nas opkoli senovito drveće
Da se provučemo ispod krošnji i zaplovimo rekom koja razgrće noć
Da nad našim ramenima zatrepere nevidljiva krila leptira
Da iščekujemo večito sutra kao jedino vreme našeg života
Da se hranimo mesečinom i postajemo senke
koje osluškuju glasove iz sna onog drugog
Da za njih u raskoš oblačimo praznu kolevku
Dok im pevamo naopaku uspavanku
Stariju od nas samih

Dijana Redžić