Smrt heroja

Kroz istoriju ljudskog pripovedanja, kako reče Borhes, provlači se nekoliko velikih priča.  O velikom čoveku koji pati za dobro svih, o opsednutom gradu osuđenom na propast, o potopu koji odnosi sve… a ja bih dodao još jednu – o velikom kralju – heroju koji biva poslat da uvede pravdu u vreme kada pravde nema.

On je više arhetip nego čovek, mada pati od mana koje imamo i mi – boji se, okleva a često mu je ta uloga nesnošljiv teret koji nerado nosi.

Ali ma koliko da mu je to bolno, on istrajava u ovome poslu.

Izvlači mač iz kamena, pobeđuje zmaja, stavlja na kocku sve – zarad drugih a njegova vladavina ostaje u sećanju, ako ne doba mira a onda barem doba pravde – najviše što se može u svetu ljudi.

Nekad mu je ime Artur, nekad Tezej, nekad Krak ili Stojša, ali već hiljadama godina on opstaje, kao uzvišeno svetlo u tami ovoga života – najveći vrh na koji se može uzverati pala ljudska priroda.

Nije zato ni čudo što je takav lik inspirisao i autore epske fantastike.

Tolkin je svojim čitaocima a i nastavljačima, ostavio u nasleđe jedan ideal, koji iako nije jasno izrečen ostao urezan u našu podsvest. Na dnu hobitske rupe, u šumama Lotrorijena, pa sve do Planine usuda u srcu Mordora, kao zvezda je sijalo uverenje da je bolji svet moguć i da se moralnih principa moramo držati… ma koliko da smo u iskušenju.

Bilbo oprašta Torinu koji ga je uvredio jednako lako kao što se odrekao najvećeg dela zmajeve riznice i odlazi nazad kući. Frodo Bagins oseća sažaljenje prema Golumu koji ga je izdao i Sarumanu koji je opustošio njegovu domovinu. Aragorn teši Boromira na samrti, štedi živote zlih ljudi, zavedenih Sauronovom senkom i oslobađa njegove robove.

Svi mi ljubitelji fantastike (a posebno pisci) izašli smo iz Hobitona i nesvesno, na ogrtaču smo poneli upravo to – ono neviđeno i neopisivo što je jedan drugi veliki pisac, Branko Ćopić u predgovoru ,,Bašte sljezove boje“ opisao ,,čuvali smo to o šta se lomio oklop tenkova, a čuvao ga ljudski dlan“, ma koliko da su naše priče bile u suštini mračne i sa malo nade.

Ma koliko da je teško, uvek smo znali da postoji neko, ko će uzeti čarobni mač, pokupiti prsten, staviti oklop na nejaka pleća i krenuti… makar ga to na kraju stajalo života.

Ipak, epska fantastika je dugo ostajala u senci, prezrena i ne toliko zanimljiva svetu koji nije više verovao u čuda.

Sve do pre osam godina, kada je jedna TV kuća odlučila da ekranizuje  epski serijal nazvan, od strane svog autora, poetično ,,Pesma leda i vatre“.

Bilo mi je tad drago sto je epska fantastika konacno prihvaćena i radovao sam se što se podigli na zmajevim krilima.

Sve do juče.

Uzlet se završio…  u pepelu jednog mrtvog grada.

Epska fantastika je gordo uzletela na zmajevim krilima i vratila se posle osam godina u isti onaj mulj iz kojeg smo pokušali da pobegnemo.

I u naše doba, imali smo priliku da vidimo kako gradovi gore zbog odluke krvožednih generala– zmajeva vatra ili Beli fosfor, sirijska Raka ili Kraljeva luka, rezultat je isti – jad i beda, carstvo za vrane lešinarke.

Ali mnogo bolnije je bilo gledati to u svetu u kojem smo se osećali sigurno… a najteže i najbolnije je videti da smo osim domovine iz mašte izgubili i nešto više.

Izgubili smo heroja.

U doba kada se sve vrednosti prevrednovaju nekad je najlakše misliti da nećemo izgubiti baš sve… zar ne ?

Ali na kraju – shvatili smo da smo zaista izgubili sve, čak i tu arhetipsku figuru heroja. Toliko smo navikli na nju, zapravo, da smo mislili da će uvek biti tu.

Današnji svet odavno je odbacio, ako nepotrebnu svaku ideologiju koja bi ga ograničavala i proklamovao kako je sada sve zasnovano na realnosti i razumu.

Ali se onda desilo nešto neobično.

Dugo smo kao deo ideologije imali poziv da budemo bolji nego sto jesmo i nekako, napredovali smo a čim smo priznali nemoć coveka i to proklamovali kao slobodu, počeli smo da se raspadamo. 

Dok je zvono zvonilo a bedni ljudi Kreljeve luke, mučeni ratovima, glađu, dugom zimom i tiranijom otvarali kapije nekome za koga se pričalo da je upravo figura koja donosi pravdu, svet je na trenutak poverovao da će u izmišljenom svetu koji toliko vole, neki red konačno izroniti iz godina haosa i smrti.

Ali heroja više nije bilo – samo ledene figure koja je kao staru kožu ostavila iza sve ono što je godinama mislila, radila i govorila – i mračne, htonske sile pokuljale su napolje, kada nije bilo nikakvog čojstva da ih drže zatočene.

Jednu civilizaciju možete prepoznati po tome kakva joj je kultura, kakvi mitovi je pokreću i ko su joj heroji.

Ma šta pričali, izgleda da je ipak sve u ideologiji, u mašti, u čudima – gvožđe rđa, kamen se mrvi, meso raspada … a ako iza toga ne stoji bar neki smisao- čovek gubi želju da stvara-i počinje da životari.
Jer-substrat je substrat ma koliko ga neko proglašavao za pravu stvar. Osjećate to instinktivno i od toga nema bekstva.

Ne znam da li će i kada svet biti sposoban da se opet i smeje i plače, da bude ljut ali i da prašta… ali ja krećem polako, kroz još topao pepeo, preko Maglenih planina, ka starom boravištu gospodina Bilba Baginsa, željan da opet naučim da verujem u čuda.

Jer što je rekao Pračet: Ljudi moraju da veruju u čuda da bi ih stvarali.

A ja bih dodao – moramo kultivisati sebe, verovati da možemo biti bolji, ne bi li zaista bili bolji.

Jer samo tada, jedan od nas će, ne tražeći to, dobiti magični mač i volju o koju će se razbiti svako šaputanje demona, junaštvo kralja Artura i čojstvo Marka Miljanova.

Ne pre.

Stefan Brezar

Smrt heroja

Kroz istoriju ljudskog pripovedanja, kako reče Borhes, provlači se nekoliko velikih priča.  O velikom čoveku koji pati za dobro svih, o opsednutom gradu osuđenom na propast, o potopu koji odnosi sve… a ja bih dodao još jednu – o velikom kralju – heroju koji biva poslat da uvede pravdu u vreme kada pravde nema.

On je više arhetip nego čovek, mada pati od mana koje imamo i mi – boji se, okleva a često mu je ta uloga nesnošljiv teret koji nerado nosi.

Ali ma koliko da mu je to bolno, on istrajava u ovome poslu.

Izvlači mač iz kamena, pobeđuje zmaja, stavlja na kocku sve – zarad drugih a njegova vladavina ostaje u sećanju, ako ne doba mira a onda barem doba pravde – najviše što se može u svetu ljudi.

Nekad mu je ime Artur, nekad Tezej, nekad Krak ili Stojša, ali već hiljadama godina on opstaje, kao uzvišeno svetlo u tami ovoga života – najveći vrh na koji se može uzverati pala ljudska priroda.

Nije zato ni čudo što je takav lik inspirisao i autore epske fantastike.

Tolkin je svojim čitaocima a i nastavljačima, ostavio u nasleđe jedan ideal, koji iako nije jasno izrečen ostao urezan u našu podsvest. Na dnu hobitske rupe, u šumama Lotrorijena, pa sve do Planine usuda u srcu Mordora, kao zvezda je sijalo uverenje da je bolji svet moguć i da se moralnih principa moramo držati… ma koliko da smo u iskušenju.

Bilbo oprašta Torinu koji ga je uvredio jednako lako kao što se odrekao najvećeg dela zmajeve riznice i odlazi nazad kući. Frodo Bagins oseća sažaljenje prema Golumu koji ga je izdao i Sarumanu koji je opustošio njegovu domovinu. Aragorn teši Boromira na samrti, štedi živote zlih ljudi, zavedenih Sauronovom senkom i oslobađa njegove robove.

Svi mi ljubitelji fantastike (a posebno pisci) izašli smo iz Hobitona i nesvesno, na ogrtaču smo poneli upravo to – ono neviđeno i neopisivo što je jedan drugi veliki pisac, Branko Ćopić u predgovoru ,,Bašte sljezove boje“ opisao ,,čuvali smo to o šta se lomio oklop tenkova, a čuvao ga ljudski dlan“, ma koliko da su naše priče bile u suštini mračne i sa malo nade.

Ma koliko da je teško, uvek smo znali da postoji neko, ko će uzeti čarobni mač, pokupiti prsten, staviti oklop na nejaka pleća i krenuti… makar ga to na kraju stajalo života.

Ipak, epska fantastika je dugo ostajala u senci, prezrena i ne toliko zanimljiva svetu koji nije više verovao u čuda.

Sve do pre osam godina, kada je jedna TV kuća odlučila da ekranizuje  epski serijal nazvan, od strane svog autora, poetično ,,Pesma leda i vatre“.

Bilo mi je tad drago sto je epska fantastika konacno prihvaćena i radovao sam se što se podigli na zmajevim krilima.

Sve do juče.

Uzlet se završio…  u pepelu jednog mrtvog grada.

Epska fantastika je gordo uzletela na zmajevim krilima i vratila se posle osam godina u isti onaj mulj iz kojeg smo pokušali da pobegnemo.

I u naše doba, imali smo priliku da vidimo kako gradovi gore zbog odluke krvožednih generala– zmajeva vatra ili Beli fosfor, sirijska Raka ili Kraljeva luka, rezultat je isti – jad i beda, carstvo za vrane lešinarke.

Ali mnogo bolnije je bilo gledati to u svetu u kojem smo se osećali sigurno… a najteže i najbolnije je videti da smo osim domovine iz mašte izgubili i nešto više.

Izgubili smo heroja.

U doba kada se sve vrednosti prevrednovaju nekad je najlakše misliti da nećemo izgubiti baš sve… zar ne ?

Ali na kraju – shvatili smo da smo zaista izgubili sve, čak i tu arhetipsku figuru heroja. Toliko smo navikli na nju, zapravo, da smo mislili da će uvek biti tu.

Današnji svet odavno je odbacio, ako nepotrebnu svaku ideologiju koja bi ga ograničavala i proklamovao kako je sada sve zasnovano na realnosti i razumu.

Ali se onda desilo nešto neobično.

Dugo smo kao deo ideologije imali poziv da budemo bolji nego sto jesmo i nekako, napredovali smo a čim smo priznali nemoć coveka i to proklamovali kao slobodu, počeli smo da se raspadamo. 

Dok je zvono zvonilo a bedni ljudi Kreljeve luke, mučeni ratovima, glađu, dugom zimom i tiranijom otvarali kapije nekome za koga se pričalo da je upravo figura koja donosi pravdu, svet je na trenutak poverovao da će u izmišljenom svetu koji toliko vole, neki red konačno izroniti iz godina haosa i smrti.

Ali heroja više nije bilo – samo ledene figure koja je kao staru kožu ostavila iza sve ono što je godinama mislila, radila i govorila – i mračne, htonske sile pokuljale su napolje, kada nije bilo nikakvog čojstva da ih drže zatočene.

Jednu civilizaciju možete prepoznati po tome kakva joj je kultura, kakvi mitovi je pokreću i ko su joj heroji.

Ma šta pričali, izgleda da je ipak sve u ideologiji, u mašti, u čudima – gvožđe rđa, kamen se mrvi, meso raspada … a ako iza toga ne stoji bar neki smisao- čovek gubi želju da stvara-i počinje da životari.
Jer-substrat je substrat ma koliko ga neko proglašavao za pravu stvar. Osjećate to instinktivno i od toga nema bekstva.

Ne znam da li će i kada svet biti sposoban da se opet i smeje i plače, da bude ljut ali i da prašta… ali ja krećem polako, kroz još topao pepeo, preko Maglenih planina, ka starom boravištu gospodina Bilba Baginsa, željan da opet naučim da verujem u čuda.

Jer što je rekao Pračet: Ljudi moraju da veruju u čuda da bi ih stvarali.

A ja bih dodao – moramo kultivisati sebe, verovati da možemo biti bolji, ne bi li zaista bili bolji.

Jer samo tada, jedan od nas će, ne tražeći to, dobiti magični mač i volju o koju će se razbiti svako šaputanje demona, junaštvo kralja Artura i čojstvo Marka Miljanova.

Ne pre.

Stefan Brezar