Triesdve (svačimizazvano)

 

Ona ima
Ujede od komaraca
Upalu srednjeg uha, ožiljke, opekotine
Podočnjake
I neprospavanu proplakanu noć
Pedesetodinarsku Desigual haljinu (kupovina kao iluzija izbavljenja, neko bi zaključio)
S crtežima, slovima i brojevima

Kao tragovima
Iz inata obučenu
Poklon iz Tunisa -minđuše
I osmeh koji menja sve.
Ona ima
Prijatelja koji zbog iznenadne veselosti ne misli da na drogama je.
Ona kupuje čuvarkuću, kad već nema kuću
odmor umesto mora

Ona (još uvek) grli plišane igračke

Umesto kućnih ljubimaca
Ona ima
Hotel Moskvu ispred
Klince koji se ljube,
Devojčicu sa mašnicama u kosi i slatkišima među prstima pored
I Grad iz inata Beo
Svud oko nje

I ne zna
šta je sutra
Ali, ( barem) se ne boji da ima trideset
A, (više) ni ne želi da ima trideset
Ona ima triesdve

Dijana Redžić

 

Neuništivi?!

Nesigurni
Da li nas je ubila reč
Odmerene jačine
Ili ona neoprezno izgovorena
Ili tišine
U kojima smo bili svedoci
Vlastitog umiranja
Mrvljenja sećanja
Raspali smo se u iskazima da nas ima previše
Da smo bili suvišni
I ostali začuđeni prizorima vaskrsenja
Novog sastavljanja
Usvajanja vida
Disanja
Ubiranja misli
Pa tako vaskrsli
Ne znamo
Je li nas strah
Od novih smrti
Ili toga da smo, možda, ipak
Neuništivi.

Dijana Redžić

Iščekujući trideset drugu…

Do tridesete sam obožavao rođendane.

Iako mi svaki nije bio najbolji, opet sam,  sa ,nestprpljenjem, isčekivao taj dan. Kao i Nova godina i Božić, rođendan je dan kada su na stolu jela koja jedete svaki put, kada čujete dobro poznate pesme, kada se sve odvija po nekom ustaljenom rasporedu…

Ali opet, voleo sam taj dan sa jednostavnom radošću, možda zato što je bio tako isti, iz godine u godinu… ali i zato što je to bio i ostao moj dan.

Svake godine, ispuštao sam u svemir svoje želje i slušao čestitke prijatelja koje su se, kao jato šarenih ptica pridruživale u letu mojim težnjama i sanjarijama, visoko, van sfera ovog sveta.

Sanjali smo, tada, zajedno, jednu drugačiju budućnost…

A onda je stigla trideseta.

Nisam ni primetio kako se nešto promenilo, kada sam, kako je Dante napisao, stigao do pola životnog puta.

Ne, ništa se toliko značajno nije desilo ali sam osetio, duboko u sebi da se nešto tanano, promenilo.

Kada u toku Miljoskog leta osetite prvi trag svežine u vazduhu, ili kada tokom zime prvi put osetite topao povetarac – i više ne možete ignorisati veliki prevrat koji nastupa.

Dok iščekujem da moja trideset prva godina iscuri do kraja, shvatam to još bolje nego pre dve godine.

Tokom celog ovog dugačkog dana, imao sam neobično osećanje kojem nisam mogao da se otmem.

Da je reka vremena potekla drugačije i odnela me na sasvim nepoznate obale.

Da sedim, na neznanom žalu, na koji nisam sanjao da ću doći, odsečen od svega što je bilo i… da ne znam kuda dalje.

Sanjao sam neke druge snove i u njima nosio drugačije maske ali sve te visoke nade, sve te želje prijatelja… nisu se ostvarile.

Uradio sam neke stvari za koje nisam verovao da su moguće. Video mesta o kojima sam čeznuo, dođivljavao trenutke koje ću uvek imati pohranjene u riznici moga uma…. ali bolno sam svestan da toliko toga nisam uradio.

Reka života teče, u daljini, skrivenoj lakom izmaglicom, lrpršavom ali neprozirnom i neprobojnom kao bedem od dijamanata iz one arapske legende koju sam davno pročitao.

Treba ploviti, treba plivati, treba se kretati… bez ikakve nade da će nas reka odvesti baš tamo gde želimo…

Ali ja oklevam, barem u ovom trenutku.

Nemam više onaj stari optimizam i samo par velikih snova ostalo je uz mene, toliko sraslih da više nisu ni snovi već gotovo opipljiva stvarnost…

Plašim se, neću tajiti to.

A opet, to nije onaj nekadašnji strah.

Osećam prijatnost od susreta sa novim.

A opet, to nije ono oduševljenje kakvo su imali veliki istraživači.

Sedim, na ovom žalu, na kom je napisano je 6.6.2019 i koji se polako kruni i spremam se da ponovo zaplivam.

Ali ne još.

Čekam novi dan.

Novi okret točka.

Novi talas vremena.

Novi rođendan.

Stefan Brezar

 

Park ( U nedelju)

Kao da sam zaboravila kako grad izgleda u sunčanu nedelju…
Nekad smo ga, u nedostatku bilo čega drugog, pokoravali koracima.
Ipak, promakli su nam neki parkovi.
Jedan od njih otkrila sam dok sam plakala u njemu.
U sunčanu nedelju on je poput pozornice koja čeka da bude strpljivo osmotrena, pa da dopusti da likovi zaigraju na njoj.
– Izvinite, je l Vam nije problem da nas slikate, tu, pored česme.
Ona nosi kratku ljubičastu haljinu i maramu protkanu sjajnim nitima. Ispod haljine vire punačke noge, osmeh otkriva zub koji je promenio boju, ali ti detalji ne kvare njenu simpatičnost. Debeljuškasti čovek sa brkovima i proređenom kosom čeka je pored česme. Mogla bih ga zamisliti kako pravi igračke ili priča bajke u nekom dečjem filmu. Ona ga upozorava da su torbe ostavili na klupi. Staju jedno pored drugog i prebacuju ruke preko leđa u poluzagrljaj. Ona gleda u oko kamere, on se smeši i gleda u nju, dok ga ne opomene. Pravim četiri fotografije. Vraćaju se na klupu, pričaju nešto i smeju se, kao školarci. Ne razmišljam o tome ko su, niti u kakvoj su vezi. Umesto toga, u tom skrivenom parku, kao da primećujem obnavljanje svega u večitom vrtlogu preobražaja, dok neko ko se vraća u grad za sobom polako vuče kofer presecajući stazu između klupa.
Pred mene na trotinetu proklizi mala devojčica. Lice joj potamnelo, usta musava od čokolade izvijaju se u smešak. Za njom ide krupna žena ćiji se pogled oblikovan mešavinom familijarne nežnosti i stidljivosti i razumevanju u neizgovorenom, susretne sa mojim. Devojčica ima ružičaste sjajne cipelice i raskošnu suknjicu u igri iscepanu po rubovima. Pada, ustaje, dodiruje drvo, ne prestaje da se smeši. Svesna da je posmatram svakim svojim pokretom izvodi mi malu predstavu. Žena seda pored mene. Okrećem lice ka njoj i uspevam da ulovim pogled odlutao u uznemirenost. Odjednom mi izgledaju kao stranci, čini mi se da ne govorimo istim jezikom i da se uzalud obraćam devojčici. Majka izgovara: Te- Ta či-ta, značenja reči jedva dopiru do mene. Biće da sam ja ta koja je neoprezno skliznula u tišinu…
Negde u daljini izbeglice love zrake, navikli na sunce.
Polako ustajem i i imam osećaj da ih sve ostavljam u nepomičnosti, posute prašinom svetlosti.
U takvom parku, koji se otkriva dok u njemu plačeš, verujem da je, pre nego ma gde drugde, skriven neuništiv komadić duše ovog grada.
…
Toga su jutra mladi SNS -ovci obučeni u belo čistili drugi park, onaj u kojem stanujem.  Posmatrali su ih razdragani starci. Oko belih čistača skakutao je profesionalni fotograf. Za njima je ostalo mnogo prljavštine, vidljive i nevidljive.

Dijana Redžić

SENKE

Naše je detinjstvo živelo sa senkama…
Kao da je stalno bilo okruženo nedostatkom svetlosti
Izvijali bismo dlanove i posmatrali oblike u odrazu na zidovima
Naši bi dlanovi postajali krila
Po podu smo slagali domine i šahovske figure
I posmatrali kako se plamen sveće lomi po uglovima sobe
Usled nedostatkam svetlosti prostor bi osvajala tišina
Kao da smo se plašili da će nas do kraja savladati
Reči smo slagali u igre, vodeći računa o svakom slovu.
Vrteli bismo stranice požutelih knjiga, lektire odrasle dece.

Na svetlosti uobičajeni zvuci, pomešani sa tišinom oduzimali bi nam dah i maglili pogled halucinacijom,

kao da smo čuvali sećanje na buduća vremena,

ona u kojima smo tamnim zavesama i roletnama karnevalski čuvali dragocene mrve svetlosti da ne iscure kroz prozor,

ona u kojima se obrisala granica između stvarnosti i more za nas ( a more nikad ne traju prekratko za nekog kome zamenjuju san).

Ipak, u toj budućnosti mi smo još uvek deca koja odluškuju onaj isti zvuk kako u vladavini tišine prigušeno nestaje u vrtlogu neba, pa se pretvara u prasak, iznova i iznova. U toj smo mori mi još uvek deca koja se bore da pobede smrt ispisujući priču o sebi grafitnom olovkom na stranicama malih blokova pod sjajem baterijske lampe u podrumima.
U nekoj novoj javi, čini se, završeno je naše detinjstvo. Možda kad smo, neoprezni i umorni, sklopili dlanove i spustili ruke.

Možda kad smo poverovali da smo nemoćni da pobedimo mrak i umesto da oblikujemo krila, pa makar i u odrazu, ugasili se u senke…

Dijana Redžić