Park ( U nedelju)

Kao da sam zaboravila kako grad izgleda u sunčanu nedelju…
Nekad smo ga, u nedostatku bilo čega drugog, pokoravali koracima.
Ipak, promakli su nam neki parkovi.
Jedan od njih otkrila sam dok sam plakala u njemu.
U sunčanu nedelju on je poput pozornice koja čeka da bude strpljivo osmotrena, pa da dopusti da likovi zaigraju na njoj.
– Izvinite, je l Vam nije problem da nas slikate, tu, pored česme.
Ona nosi kratku ljubičastu haljinu i maramu protkanu sjajnim nitima. Ispod haljine vire punačke noge, osmeh otkriva zub koji je promenio boju, ali ti detalji ne kvare njenu simpatičnost. Debeljuškasti čovek sa brkovima i proređenom kosom čeka je pored česme. Mogla bih ga zamisliti kako pravi igračke ili priča bajke u nekom dečjem filmu. Ona ga upozorava da su torbe ostavili na klupi. Staju jedno pored drugog i prebacuju ruke preko leđa u poluzagrljaj. Ona gleda u oko kamere, on se smeši i gleda u nju, dok ga ne opomene. Pravim četiri fotografije. Vraćaju se na klupu, pričaju nešto i smeju se, kao školarci. Ne razmišljam o tome ko su, niti u kakvoj su vezi. Umesto toga, u tom skrivenom parku, kao da primećujem obnavljanje svega u večitom vrtlogu preobražaja, dok neko ko se vraća u grad za sobom polako vuče kofer presecajući stazu između klupa.
Pred mene na trotinetu proklizi mala devojčica. Lice joj potamnelo, usta musava od čokolade izvijaju se u smešak. Za njom ide krupna žena ćiji se pogled oblikovan mešavinom familijarne nežnosti i stidljivosti i razumevanju u neizgovorenom, susretne sa mojim. Devojčica ima ružičaste sjajne cipelice i raskošnu suknjicu u igri iscepanu po rubovima. Pada, ustaje, dodiruje drvo, ne prestaje da se smeši. Svesna da je posmatram svakim svojim pokretom izvodi mi malu predstavu. Žena seda pored mene. Okrećem lice ka njoj i uspevam da ulovim pogled odlutao u uznemirenost. Odjednom mi izgledaju kao stranci, čini mi se da ne govorimo istim jezikom i da se uzalud obraćam devojčici. Majka izgovara: Te- Ta či-ta, značenja reči jedva dopiru do mene. Biće da sam ja ta koja je neoprezno skliznula u tišinu…
Negde u daljini izbeglice love zrake, navikli na sunce.
Polako ustajem i i imam osećaj da ih sve ostavljam u nepomičnosti, posute prašinom svetlosti.
U takvom parku, koji se otkriva dok u njemu plačeš, verujem da je, pre nego ma gde drugde, skriven neuništiv komadić duše ovog grada.

Toga su jutra mladi SNS -ovci obučeni u belo čistili drugi park, onaj u kojem stanujem.  Posmatrali su ih razdragani starci. Oko belih čistača skakutao je profesionalni fotograf. Za njima je ostalo mnogo prljavštine, vidljive i nevidljive.

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: