SENKE

Naše je detinjstvo živelo sa senkama…
Kao da je stalno bilo okruženo nedostatkom svetlosti
Izvijali bismo dlanove i posmatrali oblike u odrazu na zidovima
Naši bi dlanovi postajali krila
Po podu smo slagali domine i šahovske figure
I posmatrali kako se plamen sveće lomi po uglovima sobe
Usled nedostatkam svetlosti prostor bi osvajala tišina
Kao da smo se plašili da će nas do kraja savladati
Reči smo slagali u igre, vodeći računa o svakom slovu.
Vrteli bismo stranice požutelih knjiga, lektire odrasle dece.

Na svetlosti uobičajeni zvuci, pomešani sa tišinom oduzimali bi nam dah i maglili pogled halucinacijom,

kao da smo čuvali sećanje na buduća vremena,

ona u kojima smo tamnim zavesama i roletnama karnevalski čuvali dragocene mrve svetlosti da ne iscure kroz prozor,

ona u kojima se obrisala granica između stvarnosti i more za nas ( a more nikad ne traju prekratko za nekog kome zamenjuju san).

Ipak, u toj budućnosti mi smo još uvek deca koja odluškuju onaj isti zvuk kako u vladavini tišine prigušeno nestaje u vrtlogu neba, pa se pretvara u prasak, iznova i iznova. U toj smo mori mi još uvek deca koja se bore da pobede smrt ispisujući priču o sebi grafitnom olovkom na stranicama malih blokova pod sjajem baterijske lampe u podrumima.
U nekoj novoj javi, čini se, završeno je naše detinjstvo. Možda kad smo, neoprezni i umorni, sklopili dlanove i spustili ruke.

Možda kad smo poverovali da smo nemoćni da pobedimo mrak i umesto da oblikujemo krila, pa makar i u odrazu, ugasili se u senke…

Dijana Redžić