Iščekujući trideset drugu…

točak

Do tridesete sam obožavao rođendane.

Iako mi svaki nije bio najbolji, opet sam,  sa ,nestprpljenjem, isčekivao taj dan. Kao i Nova godina i Božić, rođendan je dan kada su na stolu jela koja jedete svaki put, kada čujete dobro poznate pesme, kada se sve odvija po nekom ustaljenom rasporedu…

Ali opet, voleo sam taj dan sa jednostavnom radošću, možda zato što je bio tako isti, iz godine u godinu… ali i zato što je to bio i ostao moj dan.

Svake godine, ispuštao sam u svemir svoje želje i slušao čestitke prijatelja koje su se, kao jato šarenih ptica pridruživale u letu mojim težnjama i sanjarijama, visoko, van sfera ovog sveta.

Sanjali smo, tada, zajedno, jednu drugačiju budućnost…

A onda je stigla trideseta.

Nisam ni primetio kako se nešto promenilo, kada sam, kako je Dante napisao, stigao do pola životnog puta.

Ne, ništa se toliko značajno nije desilo ali sam osetio, duboko u sebi da se nešto tanano, promenilo.

Kada u toku Miljoskog leta osetite prvi trag svežine u vazduhu, ili kada tokom zime prvi put osetite topao povetarac – i više ne možete ignorisati veliki prevrat koji nastupa.

Dok iščekujem da moja trideset prva godina iscuri do kraja, shvatam to još bolje nego pre dve godine.

Tokom celog ovog dugačkog dana, imao sam neobično osećanje kojem nisam mogao da se otmem.

Da je reka vremena potekla drugačije i odnela me na sasvim nepoznate obale.

Da sedim, na neznanom žalu, na koji nisam sanjao da ću doći, odsečen od svega što je bilo i… da ne znam kuda dalje.

Sanjao sam neke druge snove i u njima nosio drugačije maske ali sve te visoke nade, sve te želje prijatelja… nisu se ostvarile.

Uradio sam neke stvari za koje nisam verovao da su moguće. Video mesta o kojima sam čeznuo, dođivljavao trenutke koje ću uvek imati pohranjene u riznici moga uma…. ali bolno sam svestan da toliko toga nisam uradio.

Reka života teče, u daljini, skrivenoj lakom izmaglicom, lrpršavom ali neprozirnom i neprobojnom kao bedem od dijamanata iz one arapske legende koju sam davno pročitao.

Treba ploviti, treba plivati, treba se kretati… bez ikakve nade da će nas reka odvesti baš tamo gde želimo…

Ali ja oklevam, barem u ovom trenutku.

Nemam više onaj stari optimizam i samo par velikih snova ostalo je uz mene, toliko sraslih da više nisu ni snovi već gotovo opipljiva stvarnost…

Plašim se, neću tajiti to.

A opet, to nije onaj nekadašnji strah.

Osećam prijatnost od susreta sa novim.

A opet, to nije ono oduševljenje kakvo su imali veliki istraživači.

Sedim, na ovom žalu, na kom je napisano je 6.6.2019 i koji se polako kruni i spremam se da ponovo zaplivam.

Ali ne još.

Čekam novi dan.

Novi okret točka.

Novi talas vremena.

Novi rođendan.

Stefan Brezar