Smrt stanuje sa nama

 

smrt

U rano jutro, odlazim, praćen Suncem.

Sjaj na lišću čini da zaboravim , ali mrtvi vrabac na pločniku me podseća da Smrt stanuje sa nama.

U kamenoj šumi lako je zaboraviti, dok slušaš orgulje tišine, ali na zgarištu jedne istorije shvatiš da Smrt stanuje sa nama.

Onaj dan, kada ti je kosa gorela na svetlosti vitraža, a u modrom oku se komešalo plitko more, učinio je da zaboravim da Smrt stanuje sa nama.

Dugi poljubac onda, onog letnjeg jutra, miris tvoje kose, lahor koji nosi behar, letnji dan u Atini, oh, tad je lako zaboraviti da Smrt stanuje sa nama.

Ali kad stojiš na obodu rake a na kovčegu je bajata ruža, kada piješ da zaboraviš umrlog druga (a kasnije i onog živog, što u zagušljivom bifeu zlokobno ćuti), kada znaš da usnula kornjača zauvek u kutiji spava-tad je lako setiti se da Smrt stanuje sa nama.

Nije bitno da li je anđeo smrti ili beskrajno Ništa što se svuda kezi, ona je tu i stanuje sa nama.

Ne, nema straha, moja Draga.

Možda me teši što oboje hodamo, svakog dana, onamo gde svaki čovek ide, svaka biljka, svaka zvezda na nebu.

Ne plaši me Smrt, koja samnom leže i ustaje – plaši me samo to, da plešem  potpuno sam iznad velike Tajne.

Najviše plaši mogućnost da ću otići u Raj ili Ništa sam –  a da me do tamo neće pratiti tvoja stopa, tvoj osmeh i tvoj san.

Stefan Brezar