Dva minuta do sna

Lebdim u tišini.

Plutam na noćnoj plimi.

Samo su dva minuta do ponoći, samo još malo, do sna.

Ali sna nema.

Isčekivao sam jedan  poziv, slušao priče o toplini.

Upućivao molitve u tišini.

Ponavljao uporno jedno ime, koje više nije ime već simbol.

Samo su još dva minuta do sna ali meni se ne spava.

Iz druge sobe dopiru glasovi.

Zatvaram uši da ne čujem, ali u krivinama mojih ušiju čujem nesavladivi eho.

Pobegao bih, ali ne mogu da bežim.

Nema prečice za spas.

Tonem u jastuk, u čaršaf, ogrćem se i molim za san, koji ne dolazi.

Prošla je ponovo pored mene, više ne ni čovek, već simbol, živo sećanje na ono izgubljeno leto, na krho drvo koje više ne cveta.

Daleka munja je kao Drvo sveta, razgranata na crnom nebu.

Na horizontu gori tek po neko svetlo. Pusta zemlja pritiska mi nerve.

Svet zahteva heroje… sa krunama i mačevima, svete i svetle…

Ja nisam heroj. Meni izmiče malo ljudske sreće.

Ja ne mogu da okončam taj razgovor koji slušam već trideset godina.

Ležim, na samo dva minuta od sna.

Crveno, volim te crveno.

Tiho je, bez vetra.

Hoću li ikad pustiti koren u svetu koji se neprestano kreće?

Čujem glas daljine, varljiv, varljiv…

Moram poć… ali osećam kako me pritiska sva pustoš zemlje.

Postoji slika dva krvava čoveka. Srećni su, pošto su uništili hiljadu svetova – nedostižni svakoj kazni, srećni u zlu.

Bezbroj je mrtvih koji žele život. Bezbroj živih koji zaslužuju smrt.

A ja im to ne mogu dati.

Limeni pajaci se ponovo igraju rata, ljigavi osmesi lebde na okrutnim usnama.

Na ulicama razornog grada ostala je duša nekog koga sam znao – zemlja je primila samo ljušturu, ne i čoveka, onog novembarskog dana.

Ali nikog nije briga za to.

Sve će to narod pozlatiti.

Krevet ne nudi utehu, čak ni tu…

Na dva minuta do sna.

Stefan Brezar

Samo još jedno možda

Možda bi moglo spasiti, ali to je ipak samo još jedno možda
Jednako krhko kao i svaka iluzija
Jednako nemoćno da odgovori na pitanje da li je stvarnost ono što sami stvaraju
Ili je najveća moć navikavati se na vreme na patnju
Možda bi moglo spasiti, ali to je ipak samo još jedno možda
I ne zna se da li bi to bilo spasenje za jedno, a kamoli za dvoje
Koji nisu proroci
I neće preobraziti svemir
Možda bi moglo spasiti, jedno ili oboje
Ali možda bi bilo samo nova epidemija običnosti, ni po čemu različita od prošle
U kojoj bi jedno, ili oboje, čeznuli za reanimacijom
Hipertrofirajući izgovoreno sanjarijama
Možda bi učinilo da jutra postanu tiša
I da ne osviću sa istom usamljenošću
U potrazi za rečima koje bi je odagnale
U strahu od besmisla
Možda bi učinilo da se pod njihovim koracima u grumenje pretvore planine tišina
I da se zrna peščanog sata ravnomerno razliju pod suncem
Do bezvremenosti
Da se utišaju starci sa druge strane okna koji veruju da znaju šta tišti jedno ili oboje
Dok spavaju i dok su budni
Možda bi učinilo da se prepoznaju u ogledalu,
Pa da im pokreti postanu laki
I da reke zadrhte razumljivo
Pre prvog treperenja drveća.
Možda, jedno u nizu, preraslo u broj, ispisuje izmišljenu priču o spasenju po zidovima koji zaklanjaju nebo.

Dijana Redžić

Sublimat jedne večeri

Najveća ljubav, koja prolazi, srećna, bez reči.

Lažna novčanica na putu, crvena ko i farbana riđa kosa.

Uspeh, za koji nije rečeno ni hvala, veliki bal bez Pepeljuge.
Snovi o sreći, varljivi kao dim na noćnom vetru.
Kako je teško ne biti ničiji, kako je strašno ne naći svoje ime u nečijem srcu.

Ne videti svoje ime na listu hartije teže je nego izgubiti veliku bitku-ne imati ni sitnu utehu uspeha u svetu u kom se samo uspeh računa.
Jutro, koje nije promenilo ništa-pijana noć posle koje je ostala tišina. 

Teško je hodati a ne pasti ali ima neke lepote u padu. 

Jer pad ne prestaje, padu nema kraja. 

Na kapiji Edena stoji i dalje crveni Anđeo – i ne oseća ga kao otadžbinu. 

Izgubili smo jedan grad, pun orijentalne čežnje. Gubimo i drugi-onaj sa sedam reka, drvoredima i starim kućama sa kojih su nas gledala kamena lica anđela.

Odisej se nije mogao vratiti kući dok ne nađe ljude koji nikad nisu videli more- ja se kući mogu vratiti tek kada prestane vreme. 

Jedan mali gest dobrote, koji uvek fali, pravi razliku između zivota i smrti. 

Trule knjige, trule i ljudi. 

Na kraju-posle plamena ostaje samo pepeo. 

I ništa.

Stefan Brezar