– Do you speak English?
Naš razgovor je započeo tako, sa tim tipskim pitanjem koji u naše vreme označava razliku između razumevanja i komunikacije i… tišine.
Bila je sitna, sa šarenim šeširom velikog oboda i naočarima za vid kakve je popularisao lik Hari Potera, stidljiva kao mnoge Azijatkinje koje sam sretao. Jedva se odvažila da mi priđe a razlog nisam shvatio odmah.
Ispred sebe je držala veliki telefon i pokazivala nešto.
– Zašto ne radi ? – uspeo sam da je razumem.
Telefon je, koliko sam video, radio… ali je tu bilo nešto što očigledno nije štimalo. Njeno lice je bilo uznemireno i zato sam pogledao malo bolje na ekran.
Na trenutak sam pomislio da je u pitanju neka prevara, ali sam odbacio takvu misao i potrudio se da shvatim u čemu je srž problema.
Uzalud.
Kada je shvatila da ne razumem, pokazala je prstom na oznaku za wifi signal… a onda na nalepnicu koja je govorila da u vozilu postoji wifi i da je besplatan.
– U autobusu ima signala? Zašto onda ne mogu da pristupim internetu?
Postoji ono osećanje koje se često označava jednim krajnje bezličnim izrazom – transfer blama. Ne volim ga ali mi se dešava sve češće i češće, da se osetim upravo tako.
– Signal postoji… ali, vidiš, to nije pravi signal. Prestani da koristiš taj signal i prebaci se na onaj sa telefona.
Gledala me je kao što bi verovatno gledala i neko biće sa druge planete koje pokušava da komunicira sa njom.
– Ali… tu piše… ponovila je.
Umesto nje sam prekinuo vezu sa wifi signalom u autobusu.
Pogledala je u telefon i ponovo u mene.
I dalje joj ništa nije bilo jasno ali je promrmljala nešto što je trebao da bude izraz zahvalnosti.
Rekla je i da je iz Koreje i da je ovde na proputovanju… a onda je izašla na sledećoj stanici.
Pomislio sam koliko je svaki komad teatra apsurda nemoćan da se nosi sa stvarnošću u kojoj živim.
Na horizontu sam video obrise novog naselja, glamuroznog i bujnog, a u kojem su noćni čuvari noću palili svetla.
Pomislio sam o tome kako je najpopularniji program rijaliti koji nosi ime po obliku udruživanja ljudi, toliko drevnom da niko ne zna kada je stvoren, a gde su vladali najveći nemoral i razdor.
Razmišljao sam i o policiji koja pomaže kriminalcima da otme stan ženi bolesnoj od raka a koji je neko prodao mimi njenog znanja i pritom joj lomi ruku dok brani ono što je po svakom pravu njeno.
O mnogima koji rade a da nikad ne vide platu.
O glamuroznim projektima kojima nikog nema da im se divi.
O rekama koje završavaju u cevima.
Odavno više ne pokušavam da razumem. Apsurd se ovde živi, on se dešava i on se razvija, van volje bilo koga od nas.
Ponekad… ponekad se pojavi neko, kao ta Koreanka, koji nam postave pitanje zašto je car go a mi obožavamo njegovu golotinju.
Ali ovoj maloj gošći iz daleka, izgubljenoj u nepostojećem wifi signalu ne mogu da dam odgovor… Čak i da znam njen jezik, nedostajale bi mi prave reči.
Kako rečima opisati život koji živimo?
Mnogi od nas stvorili su svoje male svetove u kojima živimo.
Fotografišemo, bavimo se mačevanjem, pišemo blogove, gajimo kukuruz, pecamo… ali ima i onih koji otvorenih usta ulaze u tu reku i nogama se otiskuju ka dnu.
Platon je pre više od dve hiljade godina pisao o zatočenicima u pećini koji ne mogu da poveruju da napolju postoji nešto što nije senka i obmana… a mada sam video svet, makar i na kratko i meni ponekad dođe da posumnjam u to, pod uticajem sredine.
Ne mogu, ma koliko se trudio, da se pomirim sa carevom golotinjom… niti mogu da verujem u nalepnicu koja mi govori da interneta ima… ali za razliku od Koreanke ja ne mogu da tek tad odem, da se vratim kući i svojim prijateljima pričam kako postoji grad koji se protivi našem zdravom razumu.
Sve se to dešava ovde i sad, u mojoj zemlji.
Najgore su stvari koje ne možemo da vidimo. Koje zvanično ne postoje a opet su tu, večito gladne.
Wifija nema… ali me njegova nepostojeća težina pritiska, sve više i više.
Stefan Brezar
UMESTO ĆUTANJA 