– Pazi na ovog – šapnuo mi je moj nadređeni. Ovaj je došao da krade.
Prelistavao sam jednu knjigu kada mi je skrenuta pažnja na jednog kupca koji je upravo tad prilazio štandu.
Sigurno ste viđali takve ljude. Sirotinja se za njih zalepila odavno i postala deo njih, u toj meri da se ne zna gde se završava beda a gde počinje čovek.
Pogurena leđa, prsluk od vune isprane boje, košulja koja je nekad možda bila vojna i maslinasta koža, toliko ispucala od silnog protoka vremena da se čini da je neko rastegao kožu stare cokule preko lobanje.
Kretao se polako, sve dok nije došao do mog dela štanda.
Moj zadatak bio je da prodajem literaturu koja je imala ograničen broj konzumenata – dolazili bi mi profesori, sveštenici, lingvisti i filozofi i dugo bi gledali pre nego što bi kupili neko od skupih knjiga koje su bile izložene.
Ovaj čovek nije bio ništa od toga a pažnju su mu privukle dve knjige koje su se bavile večitom enigmom života posle smrti.
Pobožno, kao da uzima naforu, starac je uzeo jednu pa drugu knjigu i polako okretao stranice. Nije žurio, i mogao sam da osetim koliko se moj nadređeni unervozio. Na svakom sajmu, određen broj knjiga bi nestajao a odrpani posetioci, sa svojom starom odećom i velikim torbama, bili su prirodni krivci.
Konačno, starac je uzeo obe knjige u ruku i prišao mi.
– Molim Vas, mladiću kupio bih ove dve knjige.
Uputio mi je osmeh koji je njegovo prastaro lice učinilo lepim – sitne bore na licu ličile su na pukotine u kori sveže ispečenog hleba a njegove braon oči, zaiskrile su nečim što se moglo nazvati samo mladošću duha.
– Kako plaćate? – upitao sam ga.
On je zavukao ruku, duboko u svoj prsluk i potom odatle izvukao crvenu knjižicu JNA.
Polako, otvorio ju je.
Na početnoj strani video sam sliku nekog mladog momka, frizure kao u Elvisa, čiji me je osmeh naveo na očigledan zaključak – čovek ispred mene, bio je nekad mlad, i po tadašnjoj modi, imao frizuru kao Kralj.
Pitao sam se koja je pritoka života odvela tog nasmejanog mladog vojnika u ovom pravcu. No, nisam mogao dugo da razmišljam.
U sredini vojne isprave, bila je mala koverta, na kojoj je stajalo:
Za sajam.
Starac je izvadio dve hiljade dinara i pružio mi ih.
-To su divne knjige. Dugo sam štedeo za njih.
Pružio mi ih je mirnom rukom a ja sam mu vratio kusur drhtavom.
Starac mi se još jednom osmehnuo a onda krenuo nazad ka reci ljudi koja je tekla.
Nadređeni se našao pored mene.
– Koliko te je zavrnuo?
Trebalo mi je vremena da odgovorim.
– Nije. Dao je dovoljno novca.
-Ima tu nešto.
– Nema.
– Daj da vidim taj novac.
Gledao je dugo novčanice ali na kraju je odustao i promrmljavši nešto, otišao.
Novi kupci su došli odmah potom ali do kraja dana nisam mogao da zaboravim tog starca.
Pričao sam sa episkopima, sa zlatnim krstovima, političarima u armani odelima, profesorima univerziteta… ali slika tog pogurenog, starog čoveka, lica izboranog vremenom igrala mi je u umu, svetla kao i u tom trenutku kada su se naši putevi ukrstili.
Mladi roker, koji je oduševljavao Badijem Holijem i Elvisom, šiban sudbinom, postao je neko ko svoju materijalnu bedu nosi kao puž svoju kućicu.
Ali opet, svetlost trenutka našeg susreta će goreti u meni dugo, dugo.
Duboko u sebi, verujem, da su najveći lopovi ne ti starci sa svojim prljavim torbama, već neki od sjajnih figura, koje prolaze kroz život okružene oreolom uspeha i samopouzdanja a koji ne vrede ni kao prst ovoga starca.
Siromašan, on je ipak sačuvao svoju dušu i sjaj u oku.
Neko ima unuke koje vodi u šetnju, neko se brine o starom psu, neko ide u crkvu – on je voleo da čita i od svojih usta odvajao za knjige, koje su mu se činile kao kapije jednog sveta u kome nema bola ni nesreće.
Baš ta mala iskra, često nas drži u životu i predstavlja zalogu nekog budućeg, boljeg života.
Video sam toliko mnogo ljudi, mnogo bogatijih od starog kupca knjiga, kako se prepuštaju nesreći i mrtvih duša nastavljaju da bitišu, sve dok smrt ne bi požnjela ostatak čoveka.
Stefan Brezar
UMESTO ĆUTANJA 