Lična apokalipsa

Drhtavica mi se prikrala mučki, kao zmija u travi
Očnjaci ledene guje zarili su mi se u butinu a otrov mi je stigao i do poslednjeg nerva
Usred hladnog sveta bio sam sam

Avetinjski jahači jezde u mestu, širom našeg pustog grada
Njihova svetlost ne donosi toplotu
Pukao je jedan pečat

Ispod pokorice dobrog deteta krije se loš čovek
Sedeo je na toj stolici, nakaza ogrnuta tudjom kožom
Ili je sve vreme to bio on?

Iza stakla, demon je šaputao
Slutim, u mnogo čemu je u pravu

Na mojim plećima patnja je celog sveta
Deo toga sveta sam i ja
U tišini, jedva čujno, pukao je novi pečat

Čekam ljigavi odgovor, još jednu otrcanu frazu
Da se čovek bolje oseti, da barem pred sobom ne ispadne gad
Ali Zver se ne da maskirati

U daljini plače jedno dete
Toliko puta je dobijalo batine da mu je teško da pruži ruku
Pucanje pečata je kao slamanje Sveta

Ona propada u tišini a tisinu ispunjava samo zvuk prstiju na tastaturi
U društvu ona je sama
Pijemo iz iste čase žuči

Izađi napolje, kaže mi, dok se svet trese
Shvatam i da se ja bojim

U vazduhu vise nečitljivi znaci
Nepoznati jezik para mi uši
Hoću li na kraju prepoznati lica kamenih anđela?

Menjam se, sam, bez tebe
Krvavi dlan užasno boli

Majka ga je napustila kao malog. Ubrzo je otišao i otac.
Deda, kaže, da će ga oterati
Za mene nema budućnosti , nastavniče.

Šta želiš, pita me demon? Mislis da te štiti to malo stakla?
Njegove reči paraju srce
Moram biti drugačiji, ali neću da budem on

Umesto lica on ima orla
Zovem ga Abadon iako se drugačije zove
Njegov glas briše moj strah iako su lekcije ponekad bolne

Hoću da kazem da te volim, da mi trebaš kao parče vrućog hleba, kao gutljaj vina, kao bombona puna likera
Ne zameri što mi nedostaje reci

On jaše, na irvasu
Ne verujem mu, jedan je od jahača
Na trgu, podižu božićni grad – miris piljevine jedini je stvaran u tom lažnom sjaju

Sutra počinje post
Na svet pada tišina koju malo ko čuje

Pečat je pukao bezglasno
Devojčica je izašla napolje, u besu
Tek poneko je poželeo da dohvati Mjesec

Apokalipsa ne znači kraj već početak
Ali svako rodjenje dolazi kroz bol

San će da izleči sve, kaže ona
San, za kojim tako žudim
Ali sam nikad budniji

Dom je svetleo u zimskoj tišini
Ja ne mogu da sada dam poslednji sud
Svakome danu njegova zla je dosta

Stefan Brezar

Pred suton

Razjapljena čeljust umesto poljupca
U njoj se zacrneli oštri tuđi glasovi
sjedinjeni urlici
svih zveri kotrljanih vetrom po kamenom gradu
sudarali smo se sa njima u traganju za izgubljenim putevima
u čežnji za paletama lišća
Fasade su ostale tihe
Uznemirene tvojim zaleđenim besom

Došunjao si joj se na prstima
Navikloj na plač
Zaodenutoj u moru
To nije bila noć u kojoj je budiš

Predgrađe su ušivena ostrva, zemlja otrgnuta od grada
Iz sigurnosti, iza prozora, zamišljam, gledaju nevidljivi ljudi
Kao da nikog nema
Samo puste ogromne kuće, ograde obrasle u cveće
I lavež pasa
Tišina začinjena retkim cvrkutom zadrhti
Sa bandera me posmatraju oči
Na fotografijama, uz znak
uz ime prezime godine
reči…
začuđeni il nesvesni
mrtvi u trenu
paučina cveća

U daljini ostaje buka školskog dvorišta
Šareni baloni na jednoj niti lelujaju
odupiru se čvrsto stegnutoj pesnici
Zaklonjena jedinim soliterom razliva se ružičasta mrlja,
visoko ispred

Čuvamo krhki san
kao mirišljavi sapun koji smo mrvili polako dok nije nestao u prahu
kao poluispijenu svetlost fenjera u ulici posutoj maglom
Držimo čvrsto nit koja se lagano njiše na vetru
Kao u vremenu u kojem nismo strahovali od buke
od neopreznog daha koji bi rasprnuo balon
u šarene patrljke
poput mehura sapunice
U vremenu kojem je jedina istina bio let

Nisi je probudio
Iz more
Iz plača
A za ovaj san ti je bila potrebna budna.

Dijana Redžić

Iščekujući dan

Izlazim, dok je napolju još mrak
Koračam, okružen golubijom polutamom
Ulice su puste – nevidljiva senka me prati, u tišini

Dodir vetra dodir je morskog čudovišta – hladan i beskrajno tuđ
Samo jakna deli me od ledenog sveta u kome, osećam, nema milosti za mene

Ove noći nisam sanjao
Bio sam samo kamen koji tone u duboku, crnu vodu
Pored mene, snevala je praznina i imala njen oblik

Lišće na zemlji trulo je – više ne možeš da trčiš kroz njega
Na vetru, gole grane drveća nalik su tvojim rasutim vlasima

Iznad mene, lebdi senka gavrana

Autobus je prazna ljuštura u kojoj sede ljudi-automati

Okrećem stranice, u tišini

Bežiš,o draga, u mestu, trčiš a ne pomeraš se,na nebu si a nogama dodirujes zemlju
Ja prinosim za tebe svetlost, u tišini
Ali može li sveća prizvati dan?

Čekam na Kapiji Jutra
Topole se dižu da pozdrave slabašnu svetlost

Čeka me dugi put

Tamo, gde se rađa Jutro

 

Kada bih pisala o takozvanom preživljavanju

 

U polumračnoj sobi sedim naspram njegove majke. Ona primećuje da mnogo pušim . Govori mi da moram da počnem da jedem. Pepeljara na stolu je puna. Njegov mi mačak skače oko nogu i umiljkava se. Njegova mi majka govori da je ona sitna, sitna, još mršavija od mene- kao da je to nešto nemoguće. Omaklo joj se da je slatka. I da joj tepa ,,Maco“. Možda zato što je nenavikla na imena kakvo je njeno. Kafa je odande, kaže. Bila je neoprezna i nije to primetila. No, u tim sam danima navikla na iznenađenja. U plastičnoj kesi (pazila sam da ne bude crna) stežem skup predmeta koji su mu pripadali. Njegova majka ih ređa na sto. Uzima raščupanog medvedića, a ostale sitnice vraća u kesu. Kaže mi da mogu sa njima da radim šta god hoću, da ih on ne želi natrag (kao da je reč o neprocenljivom blagu). Nudi mi da izaberem parfem. Drugi je za nju, iskreno i sramežljivo izgovara. Tako je to sa porodicama koje dobijemo. Nikada nisu sasvim naše. Ni ja ne bih mogla drugačije da sam na njenom mestu. Komšiluk me ispitivački posmatra. Gomilaju se sećanja bez vrednosti ( jesu li sva (p)ostala takva?). Stiže mi poruka: Nisi valjda bacila sve ( u obližnji kontejner)? Nisam, ne brinite, odgovaram. U ćošku svoje male sobe, iza ormana, ostavljam plastičnu kesu sa njegovim stvarima. Zaviriću kad budem spremna. Kad budem znala kuda s tim. Kada sve (p)ostane tuđe. Stojim pored otvorenog prozora i ispuštam dimove u januarsko nebo. Nikad vedrije. Dani su hladni i sunčani, i ta mi kombinacija na čudan način prija.Iskušavam izdržljivost. Nosim široki teget džemper, osećam se kao da sam prozirna, da se izjednačavam sa dimom i nestajem na putu ka oblacima. Iznova i iznova. Dok se bol, neobjašnjiva, gotovo fizička, ne stiša. Zidovi sobe upijaju maglu. Stvari se oblikuju mirisom duvana. Kada neko uđe, stežem cigaretu u dlan. Smejemo se mnogo. Zaprepašćena sam tolikim smehom. Ima nečeg grotesknog u njemu. Tešim se da je neophodan za oslobađanje. Loše spavam. Posmatram kako grad tiho gori u mraku. Budim se. Rasterujem ostatke sna. Svlačim široki teget džemper na V, prisvojen od tate i oblačim haljine. Šminkam se i odlazim na razgovore za posao. U zgrade od stakla koje izgledaju kao da će se slomiti u svakom trenu. U kuće ispred kojih se suši veš, gde mi se štikla zaglavljuje u blatu, otežavajući bekstvo. U kancelarije u kojima mi pokazuju nameštaj, kao dokaz da su ozbiljni, u sobama koje ostaju gluve uprkos mikrofonima. U grlu zaglavljene njegove reči- Ti si idealna kandidatkinja za butik, reči od besa, od nemoći ,izgovorene onda kada nisam želela da krenem sa njim. Sa novim korakom uveravam se da sam slobodna, pa makar mi sve izgledalo kao loše oponašanje života. Nisam zakačila konce i zaplesala u tuđoj melodiji, bez svoje volje pomerajući stopala. Oduprla sam se, i posle svih ubrzanja kucanje srca se vratilo svom ravnomernom ritmu. Povremeno zatreperi. Dišem iako boli, dišem. I pravim mnogo fotografija tih dana. Podešavam svetlost. Lovim izraze lica u ogledalu. Kao da želim da se uverim u postojanost svog odraza. Kao da ispitujem ima li vidljivih ožiljaka, da li su tragovi uspomena, sa ostacima sna ostali zatrpani u uglovima očiju. Uz fotografije reči. Nizane nasumično. Krećem se još uvek, krhko, kao senka. U nadi da preživljavanje neće značiti da je čitav život ostao u onom pre…

Pokusaj
Slikom
Slomljenu
Sebe
Sastaviti…

Dijana Redžić

Brendovi

 

-Hahah, vidi malog dizelaša!
U tom času sam objašnjavao priloge na tabli ali me je ta rečenica naterala da se okrenem.
U prvom planu mi je lice dečaka iz prve klupe. Na obrazima mu je rumenilo a u očima želja da ne bude tu.
-O čemu se radi? – pitam glasno.
Najpre je zavladala tišina a onda se javlja onaj koji je malopre izgovorio onu rečenicu. Debeli, bučni decak u majici sa drečavim natpisom koji sedi u srednjem redu.
-Nastavniče, pogledajte mu majicu. Na njoj piše Dizel.
Dečak u prvoj klupi, koji mi je, onako sitan i kovrdžave kose, od prvog dana ličio na mladog Froda Baginsa, na to crveni još vise.

Na sebi, vidim, ima sivu majicu, koja je videla mnogo godina. Logo brenda se jedva vidi.
Debeli decak na sebi, vidim ima Super Dry majicu.
Glanc novu.
-Ja nikad ne bih dala 6000 za majicu-kovrdžavog dečaka brani njegova drugarica. Kao neki.
-Nastavniče, Dizel niko nema- nastavlja debeli decak. Super dry sad svi kupuju.
-Sve budale-govori jetko devojčica devojcica.
Prestajem sa predavanjem priloga i sledećih desetak minuta pokušavam da im objasnim da majice i brendovi ne čine čoveka.

U jednom trenu shvatam da moje reči nemaju efekta.
Oči dečaka u prvoj klupi i dalje su pune onog osećanja koje se vidi u ocima svakog siromašnog deteta-stradanje bez krivice, zbog proste činjenice da smo rodjeni u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.
Debeli decak, u svojoj skupoj majici, samozadovoljan je.
Ni njega ne dotiču moje reci.
U zbornici, dugo sedim nad svojom kafom.
Mešam kašikicom crnu tekućinu i razmišljam o opsednutosti današnje dece onim stvarima koje nazivaju brendiranim.
Kada sam ušao u odeljenje, prvi put, prvo što su moji novi učenici zapazili bila je moja odeća.
Drugo po redu-obuća a onda su bacili pogled i na moj sat, mobilni , čak i na svesku koju sam nosio.
Ne obraćam mnogo pažnju na ime i logo, već pratim svoj osećaj za lepo i praktično ali u svetu dece sva ta imena i natpisi, govore o nama mnogo vise što možemo da zamislimo-naročito o našem materijalnom stanju.
Kada sam one lude 94-ta ušao u školu, bilo je drugačije.
Ili nije?
Nosili smo sta god su nasi roditelji mogli da nam priušte, često stvari koje su pripadale nekom rodjaku ili starijem bratu i sestri.
Onda su se pojavile najke.
Providnih djonova, glomazne i drečavih boja, koštale su basnoslovnih sto maraka… ali je kako je 94-ta prelazila u 95-tu, sve više dece dobijalo te patike.
Nemanje istih nosilo je izvesnu stigmu… koja se ne da lako objasniti. Čak ni klinac u Super dry majici ne bi to mogao da razume. Te ružne patike bile su znak da ste izašli iz one odvratne bede koja nas je sve pritiskala i živite normalno.
Sa pojavom tih patika, pojavili su se i klinci koji su ih otimali i vlasnici najki živeli su u neprestanom strahu od otimača, koji bi vas ne samo naterali da odete kući bosonogi već i počastili šamarima.
Jednog dana, ispred škole me je sacekala jedna takva grupa.
Bili su stariji i gledali me onako kako hijene posmatraju svoj plen.
Moj strah prešao je u osećaj srama kada sam video kako gledaju moje patike. Nosio sam tad očeve stare starke i lokalne bandite i sam pogled na njih nije činio sretnim.
-Mali-pitao me je lik u sredini-tvoji nemaju da ti kupe bolje patike?
Te reči su mi bile bolnije od šamara. Pustili su me da odem, bez reči ali dugo nisam mogao da se smirim. Za mene-to je bilo poniženje a ni slutio nisam da me je tadašnje siromaštvo spasilo od gotovo sigurnih batina.
Par godina kasnije, tetka mi je iz Kanade donela najke… ali tada vec nisam želeo da ih nosim.

Bile su mi ružne.
Voleo bih da u ovo vreme, kada na svemu stoji cena mogu da pružim prave reči tim mladim ljudima.
Da im ispričam kako je to imati i u jednoj noći izgubiti sve… i onda ne patiti ni za odećom ni za igračkama već za licem oca koga niste videli godinama.
O osećaju kada imate naizgled sve… a nedostaje vam ono malo što nema cenu.
O danima kada sam bio sit i mažen i pažen a u kojima sam u oblacima i pesku video samo jedno lice… koje me je ispunjavalo bolom.
Mogao bih… ali ne nalazim prave reči koje se ne bi pretvorile u pridike.
Život će ih naučiti.
I nije mi drago zbog toga.
Zasladili smo im bajke, stvorili čitave industrije da ih zabavljaju, dali prava… ali ono ključno, nismo im dali i ne možemo im dati.
Ne možemo ih zaštiti od života, prokletog, promenljivog zivota, koji uzima sto prohte… i koji ce ih naučiti (ili neće) da je tužan pogled u očima druga jednak zapaljenoj Troji a da su naše omiljene majice samo buduće krpe ispod ulaznih vrata.

Stefan Brezar

Umesto CV ija, preddepresivna iliti pred trideset treći

Uskoro ću imati trideset i tri godine
Rodila se
dovoljno ranije da sebi iskomplikujem život izborom grada rođenja
U Leskovcu, južna Srbija
Onaj dijalekat koji grozno imitiraju, tako da više nije smešno
Završila sam srednju medicinsku i sa prvom praksom odustala od medicine zauvek
U tim godinama lako se navuče kostim uloge za budućnost , još lakše se promeni
Čekanje je njihova privilegija
Završila sam Filološki fakultet i nikada nisam pomislila da sam tu slučajno
O(p)staješ tamo gde osećaš da pripadaš
Uprkos sistemu
Pomalo zahvaljujući svojim iluzijama (ili uverenjima)
Napisala sam master rad, prvi na tu temu, pionirski poduhvat, rekli su
I još neke prve radove
Koji su ostali negde u tami
I to više nije važno
Nikada nisam umela da se nametnem,
Nilkada nisam verovala da sam po nečemu bolja od drugih
U diplomi mi piše profesor
Ali neću više da govorim da to jesam
Jer ne predajem ni u jednoj školi
Neću ni da navodim da je to trenutno
Jednom sam se izigravala novinara i verovala da to jesam
Na mestu na kojem je zakletva u Boga jednaka psovki
Tada sam još uvek verovala u štošta
Neću da govorim da sam radila godinama
Jer nisam
Radila sam mesecima u godinama
I to je to
Sama sam drala đonove cipela
Ali niko mi nije kriv
Za moju nesnađenost
Neću da prećutkujem da sam nekog poznavala
Niti da se pravim da poznajem one koji me ne poznaju
Da li sam timski igrač zavisi od tima u kojem sam
Ne umem da lajkujem, da lavujem
Ni da se pravim da sve to ne radim
Nema me ni na jednom zajedničkom blogu
Ne umem da preterujem, osim kad sam sentimentalna
Ne umem da se družim iz takozvanog interesa
Niti da prepoznajem one koji bi mi mogli biti od koristi
Nije mi okej oguglati, navići se, naći opravdanje
pa ni kroz tešku filozofiju
Neću da se sakrijem iza laži koje ulepšavaju
Juče sam nekom kog tek upoznajem pričala o tome kako prosjačim poslove po školama
I nije bolelo
Juče mi je rečeno da sam živela u svetu ideala i da sam se onda sudarila sa stvarnošću
I to je boleo, iako zvuči kao kliše, iako ne znam da li je istina i da li sam poražena.
Uskoro ću imati trideset i tri godine
U diplomi mi piše profesor
Uspela sam da se udam (moš misliti)
Rodila sam se u Leskovcu, malo pre vremena
To je jedino sigurno,
Ostalo nije važno

Dijana Redžić

Grč

 

 

U mene se odnedavno uselio grč
Onaj osećaj što druguje sa slutnjom
Napada kada zaboravim na njega

Noćas mi je radio mozak-stotine misli, beskrajni tok, što je tekao iz mene u kosmos
A želeo sam da ne razmišljam.

Osetio sam zadovoljstvo sobom, redak trenutak u moru sumnji
Ali ga je presekao grč

U stomaku, slutnja ljuto boli
Podseća na neki drugi put-kada je sve bilo drugačije a opet isto

Vetar je duvao cele te duge noći
U snu sam čuo bestjelesni smeh
Jutro je mirisalo na smog i raspadnuto lišće

Iščekivanje ubija bolje no metak
Zašto li ne mogu rasti u miru, zašto li mi  seku grane
Zašto li svaki put gorim, do samog korena?

Život neće stati, život nadje put-ali kakav život i kakav put?

Iz pepela raste čudni život
Oblici što prate nepoznate pute

Pokret nije pokret ako ga koči grč
Život nije život ako ga muči slutnja

Ali zasto pristajemo, uporno, na grč ?

Stefan Brezar