Mimoilaženja

Mi prolazimo
Jedni pored drugih jurimo
Nekad nemamo ni pozdrav

Izobličeni brzinom
Ličimo na dugačka čudovišta sjajnih očiju

Čak i lica saputnika blede i nestaju
Put ide sve dalje i dalje
Do neznanog cilja

Isprate nas ponekad suze-lažne ili ne
Tužna razmena pogleda na stanici

Poslednji zagrljaj je kao dodir leša
Ili neke ribe iz dubokih voda
Iz sveta hladnoće i beskrajne tmine

Kakva li je sreća prispeti
Ne biti više pustinjski koren na vetru
Doći u svet učvršćen svetlošću

Zasad, putujemo
A nasa lica bivaju mutna
U mimohodu

Stefan Brezar

Jednostavno sreća

Nekada

u svetu
U danu
Gde god kreneš
U obavezama
U vezama
U svemu što označavaju normalnim
U svemu što izjednačavaju sa životom
Tragaš za efektom kinder jajeta
Sreće trenutne
Slike naizgled obične
Koju skotrljaš kao čudni kamen
kao krhku školjku
U kutiju dragocenih sitnica
A ima dana u kojima na dar dobiješ sreću
Običnu, a neobičnu
Nenašminkanu
Neulepšanu
Nefilterisanu
Za potrebe slikanja
Za izazivanje divljenja
Za dokazivanje vrednosti
Za potvrđivanje identiteta
Sreću, koja se nije popela na pozornicu da prošapuće, da progovori il vikne, da se nasmeši, iskezi ili pokaže zube dok osiono tvrdi da je tu za opštedobro publike i sveta
Sreću, bez potrebe da sebe objašnjava i baš zato, vrednije od svih drugih ispeglanih i kostimiranih sreća da bude
Sačuvana.

Dijana Redžić

Mrtva kuća

Ta kuća je mrtva
Ne ukleta, ili prokleta – već mrtva
Njena senka je dugačka

Svetlost farova uzalud obasja polomljena okna
Mrak  je tu nepobjediv

Unutra, plazi se tama
Tu nema duha ni vampira
Tmina pritiska svaki kamen

Neka vrata nikud ne vode
Po prašnjavim sobama vijugaju nečitljive stope

U tmini, hoda mračni mesečar
On sanja duboke snove
U zemlji Mora, u Pustopoljini košmara

U mraku, ostaje mrtva kuća
Da čeka
I da
Sanja

Stefan Brezar

Četvrtodecembarski

Otkotrljao se još jedan četvrti u decembru.
Ni po čem poseban, osim po tome što je jedini označen kao moj, od svih dana u godini.
Provocira želju za nemogućom kontrolom zbog pretendovanja na posebnost, zbog želje da bude vedriji od ostalih dana.
I tako su se u tom danu oduvale dve trojke, bele boje, da ne tera baksuz.
I plakalo se, kao uz ponovno rađanje, kada bi nešto, zapravo svašta, počelo da izmiče kontroli.
Dan posle, setiću se svih onih datuma u decembru za koje su još uvek drugi, veliki, brinuli da budu moji.
Dok sam se prepuštala igri, lako.
Dan posle ću uspostaviti željenu harmoniju. U istoj odeći, na istom mestu, sa parfemom kao sačuvanim tragom jučerašnjeg dana.
Dan posle, shvatila sam, ili se podsetila,da naš dan zapravo ima reprizu i da nije kliše da je svaki naredni, još uvek naš. Zahvaljujući tom jednom obeleženom, na poklon smo dobili sve neobeležene, koje zapostavljamo.
Svaki je dan polje igre čija pravila otkrivamo, deo života kao zabave, kao sna.

,,Život na ovom svijetu je samo igra i zabava…“
Kur’ an

 

Dijana Redžić

Bekstvo

Rekao je: Nemoj ostati tu da plačeš, koliko god da je teško, umij se i izađi! Uradi još nešto lepo za sebe danas.

I tako sam se umila, zakopčala, stišala, sakrila crvene oči i izašla iz kuće.
Napolju sam pronašla odgovarajuću količinu tišine pomešanu sa slutnjom snega u vazduhu.
Disalo se lako. Šareni baloni upleteni u krošnju.
U kafiću gotovo nikog.
Samo muzika. Neuobičajena za to mesto. U skladu sa danom.
I nebo nad krovovima, uobičajeno za to mesto, čista svetlost, vilinski prah.
Osmeh konobarice, njeno pevušenje. Miris čaja. Drugačiji keksić.

Treba obrisati suze i izaći.
Pomeriti se i za sobom ostaviti sve erupcije.
Makar se takav izlet merio minutima.

Dijana Redžić