U magli

 

Oko nas je otelotvorena laž
Vidljivi oblik neizrecive zlobe
Carevo Golo dupe u nas prdi

Dve je godine otkako sam napustio taj posao
Sećam se tihih žena koje su se smeškale
I koje nisu rekle ni reč kad je trebalo – da li Vaše netalasanje pročišćava vazduh?

Lica robova skrivaju se šalovima, neki starac sipljivo kašlje
Ima nas manje od sedam miliona
Njegove usne se svejedno cakle

U vazduhu vise novogodišnja svetla, kao mutne utvare
Prošle su sve nove godine
Ni u čestitke više ne verujemo

,,Treba šisati ovce“-rekla je
U svetu budala, rastu nam vučiji zubi

Stiskam u ruci poklon, za tebe
Pitam se, gde li će nas odvesti put u magli

Avala je izgledala kao ostrvce u moru otrova
Radosno sam išao u selo, dok je oko mene po drveću padalo inje

Čak i vukovi se danas pokoravaju
Čak i vukovi ce crknuti u ovom prokletom cirkusu, boreći se za dah

U snu je sjajio Zlatni Prag
Na stanici je stajao olupani češki tramvaj i dimio se

U smogu i magli  živimo

U smogu i magli se gušimo
Mi utopljene
Rasčovečene
Duše

Stefan Brezar

TREN

Može li usamljenost značiti da nedostaješ sebi
dok si usnula

u osećanju nemoći kao u lepljivoj čauri
iznemogla od pitanja, od tišina
za novi pokret

Iluzija lica kroz maglu suza u usne im ušivam utehu

Ruke su dve da obrazuju štit
Kutijica dragocenosti preobražena u mozaik blista u ostacima dana
Iskre se na dlanu mešaju sa kapljicama crvene
Od ništavila čuvam ostatke, u zagrljaju drugog mraka
Svedočanstvo celine

U išćekivanju jednog 

jutra, novog i čistog
u kojem probuđena ptica otresa sivu sa krila
I prepoznaje šarenilo
U nebeskom odrazu
Pred novi let…

Dijana Redžić

Melanholija

U samoodbrani
Gušim tišinu u psovku
Magla je obrisala grad
Dan je i ni sa jednog prozora ne gori svetlo
Bez putokazi u beloj smrti
Samo poneki krik
Izranjaju krila
Kao po kazni
Nastavljam
Koračanje u krug
Pred izbeglištvo u nevidljivo
Koliki je kofer dovoljan
Da se spakuju igračke
Mapa za uspomene kojih nema
Žmurim pred nestajanjem prizora
U strahu od istine

Dijana Redžić

Pod Samotnim Mesecom

Horizont je sada pust
U autobusu sam sam, u ruci mi beskorisno leži otvorena knjiga
Iznad uvele trave sjaji Samotni Mesec

Jos jedna godina se završila, druga rađa prve dane
Život se kupa u avetinjskom sjaju zaostalih božićnih svetala

Uskoro ću opet morati da krenem dalje
Još od grada saraja ja neprestano idem dalje
Umoran sam, strašno umoran

Toliko sam velik, toliko čvrst – a trebao mi je zagrljaj
Sidro u toj crnoj, hladnoj noći

Njegov pogled je staklast, uperen u svetove koje ja ne mogu da vidim
U njima se cere obličija goblina
A puštaju ga, ravnodušno, da propada

Tvoje telo je nemirna ptica u kavezu mog zagrljaja
Pogled kojim me posmatraš, krišom, kad ne gledam, lomi me u hiljadu parčića

Deda se silno boji smrti
Bolesno srce mu slabo kuca
Usamljenost se uselila u njegovu sobu, hiljadu puta ponavlja uspomene, u strahu da ih ne zaboravi

U snovima, susrećem se sa čudovištima – mole za pomoć, mnoga su bila ljudi
Ali kako pomoći kada sam sitan pod Mesecom a senka mi je na ravnici sve duža?

Ne mariš za moju poeziju niti za ono sto pokušavam da kažem, tražeći reći
Da krenem preko ravnice, tamo gde se senke roje- da li bi osetila olakšanje ?

Ispod ovog Meseca Samoće lenjo se provlači jos jedan hladan dan, bez snega
Deda će jednog dana umreti, on će nastaviti da srlja u propast, a ti ćes otići, daleko, daleko…

Stranica ispred mene bela je kao zaleđeni krik koji guši u grlu
Uskoro cu opet otići, bez ideje gđe ću posle toga
Ništa više nije izvesno

Autobus me dovodi kuci
Koračam polako dok mi se senka duži
Pod
Samotnim
Mesecom

Stefan Brezar

Laura

Video sam te samo na trenutak
Bila si tračak crvenila u sivom svetu
Uzalud se trudim da zaboravim – viđeno ne može više da bude skriveno tminom

Prošlo je dovoljno vremena
Srce me više onako snažno ne boli

Postala si arhetip, muza i slatka potreba
Simbol prohujalog vremena
Jedino dobro te zle godine

U meni još živi iskra nekadašnje vatre
Tvoj lik je sada crvenkosa Anima

Da znam rime, pisao bih sonet
Treba ti bolji pesnik
Ali imaš mene

Između nas stoji crna kapija
Ali ona nije samo komad metala već beskrajan ponor kosmosa

U ovoj zimi ti si duša proleća
U svetu bez boje ti si ruža iz Arguila
U Avinjonu, bila bi Laura

Jedan Tolkinov junak reče da ga neće smiriti niti jedna šuma pošto je čuo krik galeba
Pučine nas sve zovu-ali malo ko odgovori na njihov zov

Dok na nas pada duga senka goblina
Tvoja pojava nije i ne može biti utvara
Već poziv na buđenje

Ti me zoveš da se vratim sebi
Najavljuješ proleće dok zima počinje
Bez snova, život ne vredi

Sve ostalo
je laž

Laura…

Mera ne-običnosti

Pri određivanju mere neobičnosti
U Društvu za zaštitu Umetnosti
U trenu iskazivanju ocene kao presude
Slučajna prolaznica
Glasom
Dokonog posmatrača sa izrazitom sklonošću za zapažanje detalja
Progovorila bi
Bez traženja dopuštenja
Iznenadivši se sopstvenim glasom
Uverena da je nema
…
Da sam barem počela na vreme da se drogiram
Ili da govorim o mekim ženskim telima
Da se, tu i tamo, u mraku sobe grebuckam po koži
Tek da vidim kako se to krvari
Možda bih tada spoznala meru neobičnosti
Jer jedino tako moguće je biti umetnik
A drugačije, čini se, nisi ni živ
Ili barem nisi zaposlen
jer umetnost je, u 21. veku, kažu, jedan od poslova
Ako ne mogu o krvi, da barem umem nešto saopštiti o znoju
Biti jedan od velikomučenika
Koji stradaju od vlastitih seksualnih želja
Dok traje noć
Ali umetnost ne poznaje vreme osim karnevalskog

Umetnost se ne hrani žitaricama i ne poji mlekom
Umetnost se ne trezni, ne poznaje san bez tableta za spavanje
Možda bi, umesto predgovora trebalo priložiti potvrdu o neuračunljivosti
A na promociju pozvati svog psihoterapeuta
Umesto izraza zahvalnosti dati popis antidepresiva
Ili makar neku mantru
Možda bi trebalo naglasiti da su izbljuvane traume stvarne i proživljene
i da pripadaju osobi koja se nikako ne bi mogla označiti normalnom
Ali,slučajna prolaznica
sa izrazitom osetljivošću za detalje
ipak bi radije
Da može
Rizikujući da bude jednaka dečaku u filmu o predsedniku
Da joj detektuju romantizam (kad ne umeju šta drugo)
Opisala
Jednu Ciganku čija je dojka bila ukrašena usnama male Gordane
ispred nje dlanovi običnih ljudi tonu u šarenilo nad blatom
Kao da rasteruju maglu
Jednog Ciganina dok prstima prevrće sitiniš
doziva dete
,,Smoki“ govori, kao da mu poklanja čitav svet
I pijačnu prenašminkanu ludu, koja rečima trguje
I jednu staricu što piše na presavijenoj papirnoj maramici
U krilu
Dok prizori izranjaju iz sivila
Svetlost očiju joj upija bore
( zaboravila je, verovatno, da je penzionisana, pa uzela pero sa klina)
Da može, uloviti njihovu običnost…
Slučajna prolaznica sa izrazitom sklonošću zapažanja detalja
Bez straha od rime, dodala bi, za kraj
Kao bespotrebni zaključak
Da umetnost ni pred čim ne strepi
Umetnost ne ume da trpi.
Iz svega naizgled običnog
Ona ostaje to što jeste
Time što
Neobično crpi.

 

Dijana Redžić