Ponedeljak je i neki su se odvukli na posao
A ja se odvlačim u policiju
Po uverenje o nekažnjavanju
U novom mesecu
Za konkurisanje na već popunjena mesta
Dok
Govoriš mi: Zamisli umreš u ovakvoj Srbiji…
Nismo li već mrtvi?
Nepomične aveti u iluziji kretanja
Zavaravamo se postavljanjem dijagnoza
Nevidljivi za druge
Tragamo za ogledalom
U kojem ćemo potvrditi svoj lik
U iluziji kretanja
Pisala bih pesmu, ali mi je mrsko.
Dijana Redžić
Neretko bi se pojavljivali, kao da izrastu iznenadno posle kiše, oko staza koje vode do parkova među soliterima,na autobuskim stajalištima, u blizini keja, bolnice, tržnog centra. Po jedan, po dva, po tri. Najčešće ne više. Kao da igraju žmurke. Kada bi se umešali među druge prodavce ostajali bi prepoznatljivi po licima koja izgledaju kao da se tope, kao da su ostala zamrznuta u trenu kretanja ka zemlji. Kao da su danima plakali, ispitivački bi posmatrali one koji prilaze tezgama improvizovanim na zemlji- jedan pažljivo rašireni čaršav ili najlon, a po njemu rasuti delovi izbledelog mozaika. Čija je to prošlost? Kako se bira ono što se odbacuje? Da li su to tuđi neželjeni pokloni? Da li je vreme nagrizlo vrednost predmeta? Da li su, prosto, žmureći rasuti sadržaji kofera, bez mogućnosti da se premišlja i okleva.Osećaj najpribližniji stidu javjao bi se dok bismo prilaziti tim improvizovanim tezgama i vrhovima prstiju skidali prašinu sa predmeta kojima ne znamo značaj. Pogledi skamenjenih likova upijali bi nam se u lice. Ostajalo bi pitanje da li prisvajamo deo nečije prošlosti. Lakše je bilo odustati, okrenuti leđa i potražiti nasmejane tamnopute prodavce koji žviždući istresaj robu. Predmete koje bi i sami razaznavali po prvi put iz mase. Ti posrednici prošlosti nepoznatih ni sami nisu poznavali vrednost stvari. A možda bi se ipak nekad, trebalo zaustaviti i po cenu skamenjivanja lica, osloboditi svog prtljaga, žmureći istresti sadržaje kofera, dati ih u bescenje, i otići očišćen i olakšan.
Dijana Redžić
U snovima sam često tamo
Kroz kapiju od belokosti svako veče prolazi moja duša
I moje stope lako prekorače prag
Vidim ga, svog u tornjevima i kipovima
Ispunjenog zvukom časovnika
U meni su tuga, seta i bes.
Moj grad je ranjen, moj grad polako nestaje
Smrt drveća, ljudi i kuća.
Ti, pak, blještiš, večito drevan
U snu, tvoji zidovi isijavaju tajnu, odgonetnuti tajnu tvojih ulica je najviša od svih gnoza
Na tavanima nemrtvim snom spavaju golemi, u nekropolisima buja čudan život, osenčen senkom
Čak i tvoja tama ima u sebi draž, ona ne pritiska nesnosnim bolom
Grof Orlov mi se saosećajno smeška
Znam da sanjam i da ću se uskoro probuditi
ali svejedno, ja lutam tim ulicama.
Dostojanstvo je prodato za hiljadu dinara
,,Teško ćeš dobiti posao“
Pričaju ponovo o ratu
U stomaku mi je grč, jedan drugi san, slutim, završiće se brzo
Znam svakog gargojla na tvojoj katedrali
Ser Entoni Hopkins šeta u masi, neuznemiren
Slobodan sam
Kada se probudim, bojim se da ne poludim
U snu, ja pričam na tuđem jeziku, koji prepoznajem kao svoj
Na nepcu mi je ukus crnog piva
Na mirnoj reci plove labudovi
Vratilu su Pobednika, ali pobeda nema više
Sa zidova me posmatraju uplakana lica anđela
Na javi čeznem za onim što je prošlo, za onim što nikad nije bilo
Tamo sam slobodan – da lutam, razmišljam, da živim
I zato ću rado preći taj prag i zakoračiti na tvoje ulice
Dušu nam ne može zarobiti niko
Sve ostalo je laž
Stefan Brezar
Ja sam žena sa psihoterapije
I to je ono što sam na poklon dobila od najboljeg od svih svetova
Ili sam odgovorna ja sama
Zato sada možda učim da budem drugačija
O vlastitom trošku
Da skinem zatamljene ili ružičaste naočare
I progledam
Moja psihoterapeutkinja je mlađa od mene ili mojih godina
Uvek mi se obraća sa ,,Vi“
I odgovara mi sve to
Bitno je da nije muškarac, jer ko zna kako bi se to odrazilo
Imati muškarca koji strpljivo sluša, sat vremena, pa makar i za novac,
Moja psihoterapeutkinja se ne ljuti kada nemam vremena
I kada se ne viđamo redovno, odmahne rukom i kaže- Vi ste ti koji odlučujete.
Pita me šta mislim o lekovima, a ja joj odgovaram da ne verujem u magične tablete koje veštački donose mir
Da mi je potreban neko da me drži za ruku dok silazim u svoje tamnice
Dok istresam neizgovorene reči
Neko da me ponovo nauči da plačem kada mi se plače
Da sljuštim kože u koje sam srasla i oslobodim se
Upozoravam je da ponekad zalutam u priči
A ona mi kaže da će mi tada postaviti putokaze
Moja psihoterapeutkinja mi govori: ,,Bravo“ svaki put kada se suprotstavim strahu
Daje mi domaće zadatke na koje tražim odgovor
Ponekad upotrebi reč ,,govno “ za ljude
Nekad joj šapnem da će mi biti neprijatno, najneprijatnije
Ali da moram da govorim
Ona klima glavom i odgovara da je to u redu, da treba pričati
Kada zaključim da grešim ili da sam u pravu
Kaže mi : Bili ste super
I ja odlazim lakša za izgovoreno
Ispraća me sa: Molim Vas, brinite o sebi, jedite,trenirajte obavezno, spavajte, molim Vas, volite sebe.
I ja to ponavljam kao zapovest: jedite, spavajte, trenirajte
volite sebe, volite sebe
Postoje zablude o kojima još ćutim
Izmiču i sakriju se po ćoškovima
Zaigraćemo jednom žmurke
Ispričaću i to
Tada ću, valjda, biti izlečena.
Dijana Redžić
Kroz ovaj grad
Iz vlastite rane nezgrapan narastao
Nekad pokoravan koracima
ne prepoznajući znakove
Od umora i besa
sve više lutam
da li se u prostor pretvorilo vreme?
u osvrtanjima
nestaju ulice
u nevidljivo skliznu lica
u neprimetnost prizor reke otiče
Tamne ruke za sitnitnu kupuju voće
Dok u promicanju osluškujemo
tuđe jezike
tražeči razlog za strah
okrivljujemo strance
što smo (p)ostali gluvi i nemi
Dijana Redžić
Čitave noći duvao je vetar
U trperavom svetlu naše senke bile su kratke
Između nas i hladnoće nije stajalo nista osim jednog okna
Hodam kroz pustoš – kada se oluja smiri, ostaju samo krhotine jednog velikog besa
Mraz je dotakao svaku baru-pod đonovima led krcka kao nekad, u detinjstvu
Sanjani poljubac je došao nenadano
U mraku, bili smo jedno drugom jedini spas od zime
Sanjali smo uporno, grozničave snove, sve do jutra
Razbijao sam dugo led da bih prineo za tebe žrtvu svetlosti
Kroz prozor ka Istoku sijalo je nepobedivo jutro
Negde u Persiji, i dalje gore svete vatre
Lice sveštenika bilo je blagonaklono
Na drugom mestu me je sačekalo novo lice
Nenadani susret, pričamo o književnosti i Šekspiru
Za nju je Darko rekao da bi joj pevao serenade
Pričamo o budućnosti koju valja stvoriti
Vetra nema više
Beli oblaci lenjo lebde na nebu
Javljaš mi da je sve u redu
Toplo pecivo u maloj pekari
Prsti koji mirišu na vosak
I tvoj miris, maleni deo tebe, koji ostaje tu, na mojoj kragni
Čeka me povratak kući
Budućnost valja stvoriti
Ali smo tu oluju, te duge studene noći
Prošli
Zajedno
Stefan Brezar
S tugom, hipertrofirani, otresamo
Ostatke kućice od slatkiša
Skidamo paučinaste niti sna
Uz put
U reci spava mrtvi pas
Mrtvo oko ostalo zaglavljeno u mulju
Sa strahom izbegavamo
Nepomičnost pogleda utisnutih u kamen
Kao da se u njima ogledamo
Da li tako, mrvu po mrvu
Umire naše detinjstvo?
Još jedan dom ostaje u bespuću
U čežnji za novim prolećem
Još uvek nismo otišli
Do one tačke
Iz koje se možemo vratiti sebi
U krug…
Dijana Redžić
UMESTO ĆUTANJA 