Ogledala

Govorili su da ako gledamo išta osim njih

Postajmo sebični

A ne valja biti sebičan jer sebični nisu voljeni

Kidali smo od sebe svaku želju

U strahu

da ne budemo sebični

jer sebični nisu voljeni.

Govorili su nam ko smo

Umesto gledanja u ogledala

Slušali smo njihove reči

I, kako nismo mogli ništa drugo, pretvarali se u svaku od njih

Njihove reči zavezale su naše dlanove i smotale naše pokrete.

Njihove reči saplele su naše jezike

u muk.

Kada im je igra dosadila, okrenuli su nam leđa

I rekli, kao da zapovedaju: Gledaj sebe

I mi smo tražili sebe po prostoru

Ogledalo je bilo prazno.

Dijana Redžić

Pesma o usamljenosti

Koja je najlepša pesma o usamljenosti?
U njoj bi verovatno bilo kiše
I silueta devojke na prozoru
I sve bi bilo crno- belo
Verovatno bi bio Nik Kejvov ili glas Leonarda Koena
spominjale bi se daljine ili pisma
Koja je najlepša pesma o usamljenosti?
Kakva bi je muzika zamenila
Pokušavam da se setim
Da isprovociram suze, valjda
Ili sam previše umorna
Od sebe
Od nedostajanja
Od tišine
Od pokreta bez smisla
I praznih reči

Dijana Redžić

Praznine

Snovi su ostali prazni

I proleće je bez nas

Crne ptice lete slobodno

Da postoji reč, beznačajna, koju možemo kotrljati,

Posmatrati kako se sa našim koracima uvećava

Kao grudva snega

Da postoji reč, beznačajna

Pa da joj zalepimo prkosni osmeh

Iza fotografija skrivena lica koja ne znaju za bore

Uspomene nas grizu,

Otkidaju se i osamostaljuju

Stvarnost je za one koji ne umeju bolje od toga,

za ušuškane u zaborav koji su izgubili moć stvaranja

Ne obrisavši razlike, svet se ogolio u maskenbal

Starci šapuću sa igračkama

Prave recepte za reči od tišine

Ostali smo sami sa svojim ogledalima

Preplašeni iskrivljenim slikama

Hodamo po staklu i krvarimo

dok se ogledamo u mozaiku među pukotinama.

 

Dijana Redžić

Na obali Fisona

Često se setim te noći, koja se desila pre šest meseci.

Šest života, koji su se odigravali u okviru šest noći koje su prošle brzo, ostavljajući nam samo deliće sna po buđenju.

Sada si me podsetila.

Zatvaram oči i vidim jasno, pogledom unutrašnjeg oka.

Sedimo, iznad duboke crne vode na kojoj se belasaju labudovi. U daljini je samo crnilo, duboke Noći bez kraja .

Na ivici smo sveta.

Kažu da je Dunav jedna od četiri rajske reke koje su činile među Edenu i da se nekad zvao Fison.

Pitam se jesu li praotac Adam i pramajka Eva nekad sedeli na ovoj istoj obali i zurili ka Raju koji su izgubili? Moreni čežnjom za domom, uplašeni crvenog anđela, sa plamenim mačem koji se vijao tamo amo?

Pitala si me, večeras, jesam li čitao ,,Lovca u žitu“?

,,Klinac se pitao kuda odu patkice kad se jezero zaledi. Kroz ceo roman se pita.

Tako i ovi labudovi… Gde su sad? Vidiš li ih s te tvoje kule u Galenici?’’

U visini su šuštale zvezde.

Na toj vlažnoj steni, oboje u crnom, bili smo deo Noći koja nas je okruživala… a opet, bili smo stranci u tom širokom svetu, putnici u Noći.

Noć nema kraja.

Na Tasosu, u Pragu, na obalama Peloponeza, u Istanbulu, Solunu ili negde na širokom, slanom moru.

Ne znam jesi li ikad razmišljala o tome – da je čovek večiti potukač i stranac na ovoj zemlji.

Kuda idu patke kada mraz dođe?

One jednostavno odlete, negde na jug. Video sam više puta njihova jata kako odlaze, jedno po jedno, u zemlje u koje sam mogao otići samo u snu.

Gde je naša otadžbina? Gde ćemo mi odleteti kada mraz dođe i vode se zalede?

Kao klinac, bojao sam se vode i bio je potreban jedan paganski ritual da bi se oslobodio straha. Strah je, po rečima moje babe, prešao u mali komadić olova, nalik vodi punoj velikih talasa, oštrih  kresta.

Često sam dolazio na obale te reke koju sada Dunavom zovu.

Neki drugi mladić ju je pre dve hiljade godina možda znao kao Danu, majku bogova – vilenjaka.

Nekad sam tu dolazio noću.

U većini slučajeva sam.

Tada si ti bila tu.

Ne znam možeš li da shvatiš koliko je čudno raditi neke stvari u društvu. Koliko je nestvarno ne biti sam u noći i diviti se u društvu, u tišini, labudovima dok vetar miluje topole… a ne biti istovremeno potčinjen tuđem mozgu?

Pakao su drugi, Raj smo mi.

Pričao sam o Paviću, ali mogao sam pričati o bilo čemu.

Mišići, napeti od trčanja, opuštali su se, lagano.

Duž mojih nerava, niz moju kičmu teklo je blaženstvo.

Poslednja toplota umirućeg leta sudarala se sa hladnoćom nastupajuće zime i milovala mi kožu, kao nevidljivi prsti voljene žene.

Oblačio sam se nekad u crno. Svaki dan, ali moja boja je zelena.

Duboka zelena u šumi bukvi, u leto.

Svetlo zelena voda koju seku vesla.

Smaragdna boja ostrva vila i svetaca.

Kao jed zelena voda jedne reke u kojoj se bojim da plivam a na kojoj je jedan paša sagradio veliki, kameniti most.

Svetlo zelena boja biljki koje hrle ka Suncu, željne da daju plod.

Gde su se sakrili labudovi?

Verujem da su i dalje tamo, na crnoj reci, na međi edemskoj.

A gde smo mi?

Sa ove visine ja gledam ka tebi.

Ni jedan labud nije imao takva krila kao što ih ima misao.

Ni jedan talas reke nije napisao na pesku pesme čežnje kao što ih ja pišem.

Sećanje na baršun tvoje kože još živi na jagodicama mojih prstiju.

,,Kaži im da se vrate.’’

Oni nikad nisu odlazili.

Oni su tamo, na crnim talasima, kao beli cvetovi lotosa.

U ,,Odiseji’’ jedači lotosa zaboravljali bi sve zlo i svaku muku kada bi okusili samo zalogaj te hrane koju su im bogovi dali.

Oni nas čekaju.

Ubraćemo te plodove i podeliti ih, zajedno.

Zaboravićemo na pauke i vode, na izdajstva i izgnanstva i dane koje su pojeli skakavci.

Zaboravićemo na Krunisanu Smrt.

Taj put ću te zagrliti i dozvoliti sebi da osetim  miris tvoje kose a moja ruka tražiže stare puteve na tvojoj koži.

Bićemo sretni, koliko mogu biti sretni izgnanici iz Edena sa ove strane života.

Na obali Fisona, ješćemo slatki lotos i diviti se labudovima a patke će se, iznad nas vraćati kući.

Stefan Brezar

 

australia black and white cold dark
Photo by Kat Jayne on Pexels.com

Fragmenti

– O, Bože, je l to već tri?
– Zar ti ne raniš sutra?
– Verujem da ti je pitanje retoričko..
– CCC…
-Nego, poslušaj ovo, ali kad staviš slušalice i legneš, ne pre. Jesi legla?
– Jesam.
Slagala je. Sedela je za radnim stolom, tako da je stolicu okrenula ka prozoru, s desne strane. Telo joj je bilo savijeno u luk, stopala podignuta na radijator, posmatrala je kako se grad gasi u tragu svetlosti. Sa slušačica je najpre zagolicalo tiho pucketanje. Zamenila ga je melodija. Zelena tačkica je nepomično opstajala i davala joj je osećaj čudne sigurnosti, gotovo da je mogla da oseti njegovo prisustvo. Svetlost ekrana upijala je mrak sobe, tamu koja je zavladala gradom, čije je treperenje posmatrala čitavu noć, gotovo da je mogla da oseti kako pulsira. Zamišljala bi lica koja se kreću sa druge strane svih tih prozora, onih koje je okno njenog uokvirivalo i svih onih koja su mu izmicala. Zamišljala je kako isto tako trepere prozori u njegovom gradu i iza jednog od njih je i on. Zamišljala bi izgled solitera i kej i reku. Nekada bi je svi ti ljudi bez lica podsećali na insekte. Tamo negde napolju ostajao je čitav jedan život i njen i njegov. Sve ono što označavaju stvarnošću. I sve bi to, pred svetlošću ekrana istovremeno postajalo vredno i bezvredno. Činilo bi joj se da čitav svoj život upravo tu stavlja na pozornicu, kao da je postajala svesnija svakog napravljenog koraka, kao da je postajala svesnija i Boga, ma koliko se to činilo besmislenim. Bivala je svesnija da diše, svesnija svakog svog kretanja. Bila je tu, prisutna i nije imalo razloga za očajavanje. Sve ono što je ostajalo u konturama stvarnosti, njene i njegove, zgrade, ulice, reke, prostor, udaljenost među njim, sve bi se poništavalo, jer nikad, kao tu i tada, nisu tako raskošno rasipali život u fragmentima, spontano sastavljajući mozaik. Kao da su u brisanju granica prostora i vremena na prstima doticali večnost i iznova umirali pre smrti.
Ustala je, zapalila cigaretu. Prislonila je laktove na ivicu prozora. Zelena tačkica je namignula. Plava boja se krijumčarila među zvezde. Laku noć ili dobro jutro. Grad je još jednom trepnuo, poslednji put pred novu zoru. Za njim je namignulo i sazvežđe cigarete. Fragmenti života rasuli su se u dimu.

Dijana Redžić

Snegovi

,,Izadjimo napolje, pada sneg “ kaze  drevna japanska pesma
Oko mene je beskrajna samoća
U belini umiru ruže
Stare fotografije liče na slike iz nekog drugog zivota
Lice malog dječaka, na obali mora ne mogu da povežem sa svojim
Gde su nestali svi ti nasmejani ljudi?
Behar je izgubljen u snegu
Po našim kratkim životima padaju pahulje
Televizor unosi paniku, prikazuju nam betonske hale i ljude u uniformama
U vejavici to ne znači ništa
Sijaj kao Aleks” kaže reklama
U mojoj duši od toga je još hladnije
Lažna je bila tvoja crvena kosa, lažan osmeh na usnama
Kada sam šetao te duge zime, iza mene je ostajao samo moj trag
Sneg ne pada da pomori svet
U Belini zver ne moze da ostane neprimjetna
Ružni tragovi rastu kao gljive
Raskrstimo sa iluzijama. Sada. Odmah
Izadjimo, kao stari zen majstor i gledajmo sneg
On pokriva prošlost
On pokriva sadašnjost
Kroz njega treba krčiti put za budućnost
Neka Sunca su lažna
Neke energije nisu dobre za nas
U ljutoj nevolji mi rastemo
I ružu i ljiljan pokriva smet
Preživeti mraz mogu samo jaki
Umire samo onaj ko prihvati poraz
Ne verujte ni sopstvenom mozgu
Izadjite i pogledajte u pahulje
Njihova igra se igra bezbroj godina, one su ravnodušne prema plimama istorije
Izadjite i posmatrajte
Čak i ako se bojite Smrti sa krunom
Unutar vaših zidova
Unutar vaših soba
Unutar vas samih
Takodje pada sneg
On nešto pokazuje
Svima
Nama
Stefan Brezar

photo of red tulip flower on snow
Photo by Amber Lamoreaux on Pexels.com

Melanholija

Bojim se slutnje da će se pojaviti sa mrakom,

ušetati lako,

preseći poslednje tragove dana,

priviti se uz mene dok zatvaram oči,

našarati mi među trepavice mesta na kojima sam nekad bila, domove sigurnosti,

ljude sa kojima nikada više neću biti,

nekadašnje senke čije prisustvo ostaje utisnuto na zidovima bez svetlosti,

grad dok treperi u noći kao mapu maštanja,

čekanja vozova koji nikada nisu došli,

koji više ne dolaze,

sa rancem punim snova za uzaludno tumaranje,

uvek na istom rastojanju, nemoćni da pređu granice, zavarani strahom,

sa pogledom koji lovi slike dok promiču, smenjivanja godišnjih doba,

kao da je prvi,

kao da je poslednji put,

sa govorenjem na tuđim jezicima,

dok se iz očiju stranaca srču kapljice dalekih prostranstava

kao himere.

U trenucima nepažnje,

opijenosti

njen se zagrljaj pretvara u nepodnošljivi stisak

u samrtničko hroptanje

Ona osvaja u nepomičnosti

Meni je zato potrebno da koračam

i širim ruke kako bih obuhvatila sve što među dlanove može stati

da se zabavim do zaborava

i lako odšunjam u san

pre nego,

naizgled nenametljivo,

pred mene istupi melanholija

kao otkucaj srca koji se oseti jače od ostalih.

Dijana Redžić

Slikovni rezultat za pinterest melancholy

Ex Ponto

Izgnanici smo u sopstvenom gradu
Razdvojeni distancom koju smo nekad mogli preći
Kad god poželimo
Nedaleko odavde teče reka na čijim obalama je sedeo Ovidije
Tamo je i dalje ona vlažna stena, koja se nadnosi nad talase,na kojima labudovi stoje, kao behar po drveću
Sa vrha ove kule samoće ja gledam u svim pravcima
Na Sever – ka njegovim ravnicama i Zlatnom gradu, u koji ovog proleća neću ići
Na Zapad – ka ostrvu svetaca i vila, koga vidim u snovima
Ka Istoku – ka Majci gradova, čiji slatkiši su mi se topili u ustima
Ka Jugu – ka onom malom selu čije šume i brda mi se sad čine kao izgubljeni Eden
I najviše – ka tebi.
Bojimo se dolaska novog života – i ti i ja
Seti se, da je život uvek vezan za rizik
Tu lekciju moramo naučiti – prolazni, borimo se za beskrajno
Nedostaju mi moji prijatelji
Nedostaju mi i ljudi čiji prezir sam osećao na plećima
Takmaci, protivnici – bez njih, razumem ne bih nikad rastao
Zveket mačeva bruji u mojem uhu, u krivinama mojih ušnih školjki
Osećao sam se sigurno, kad bih čuo glas Gavrana, osećao snagu iako je Orao imao bolne lekcije a Leptir zajedlive komentare
Sanjam lica mojih učenika
Ni do njih ne mogu više doći
Neki od njih su imali širom otvorene oči – i znao sam da radim dobar posao, da neće pamtiti možda ime stilske figura ili zadatak iz gramatike ali da će pamtiti brigu i priliku da nešto kažu
Sanajm i tebe, gotovo svake noći
Moja ruka se pružila, ka čuperku tvoje kose i naišla na zid od stakla
Prevrćem onu razglednicu bezbroj puta i tumačim napisane reči
Ulice su tako prazne
Drveće cveta, ali sad shvatam, ne za nas
Priroda živi svoj život, krajnje individualan
U svoje četiri zida zatvoren ja srećem najviše sebe
Lice u ogledalu traži neke odgovore, tiho
Lice u snu grubo me podseća, da moram neštoi reći
Smrt sa krunom luta svetom
Kažu da se krije u poljubcu, u dodiru ruke, u dahu
I da je izbavljenje, u samoći
Možda je potrebno, da zastanemo i da se zamislimo
Baš ovde, na obali Ponta, potpuno sami
Žao mi je zbog svog onog gunđanja
Kajem se zbog lenjosti, robovanja navici
Kajem se što svaki trenutak nisam uzeo u usta, kao orijentalni slatkiš i pustio da se otopi u ustima
Najviše se ipak kajem, zbog svega što se sad smatra smrtonosim a što nisam cenio dovoljno
Dodir ruke, poljubac čak i obično rukovanje sada su vredni poput zlata, neuhvatljivi kao oblaci koji lebde iznad reke
Pakao… jesu drugi, Raj smo svi mi zajedno.
Kada Smrt odjaše natrag u Prazninu
I kada se izgnanstvo okonča
Neću ništa reći
Reči će izgubiti smisao, potršene u danima samoće
Dodirnuti, poljubiti, zagrliti,
Biće stihovi nove poezije
Pada Noć na obale reke
Labudovi su beli u mraku
Uskoro će policijski čas i povlačim se lagano u svoju ćeliju
Prvog dana proleća, ipak ja sam sretan
Negde si u daljini
Negde sam u svetu
I to mi je
sada
dosta.
Stefan Brezar

shallow focus photo of swan on body of water
Photo by Dave Toro on Pexels.com

Prstenovi

round silver colored pocket watch
Photo by J.S. Klingemann on Pexels.com

Život je ponovo iskovao jedan prsten
Još jedan u železnoj košulji vremena
Još jednom na početku sam

Noć je mirisala na groznicu i strah
Hladna noć u kojoj se avetinjski belasao behar, varljivi simbol lažnog proleća

U laži mi živimo, laž dišemo, od laži mi umiremo
U kavezu, hrčak veruje da prelazi dugačak put

Uvek je isto – uspeh, ljubav i nada da će konačno, biti bolje
Hladna metalna površina tada postane sečivo
Hodam po žiletu, brušenim mojim tabanima

Između nas je mračna noć koja nas razdvaja
U tami sablasno miriše hiljadu cvetova

Čekić oblikuje prsten a ne prst onog ko ga nosi
Zmija grize svoj rep, iznova i iznova
Po maču sada pada rđa, po masci broj 11 tišina skakuće

Sanjao sam ponovo Zlatni grad, i kako prelazim njegov prag
Tamo smo oboje i ne, nismo sami – dvostruki život tu nas prati

Poraz, neuspeh i smrt čekaju na kraju, svaki put
O, kako čeznem da napustim ovaj prsten od čelika
Da zaista potrčim velikim ravnicama Severa

Okružen sam ljudima a nikad nisam osećao ovakvu samoću
Prsten se stegao u preuzak krug

Ako me Smrt poštedi, moja draga, još ovaj put
Moraću živeti drugačije
Posve drugačije

Život kuje naš prsten čekićem straha, navike i lenjosti
Trčati u mestu je gore nego samo stajati ali nam to niko ne govori

Tamo negde je Zlatni grad
Tamo negde su ravnice Severa
Tamo negde, u noći si ti

Blizu…

Van
čeličnih
zidova
prstena

Stefan Brezar

Oružje

Ćutali smo i posmatrali nepreglednu reku, po kojoj su lako klizile dve crne kapljice, nezainteresovane za lepet belih krila i šarenilo perja. Gutala sam reči, zadržavajući ih u grlu čekala sam da ih tišina preobrazi u nešto smisleno, da učine da zaplovimo lako, kao te dve crne mrlje nemirnom vodom. I gušile su me, nepreobražene u grlu. Ogrnula sam se u šareno, ne toliko zbog vetra koji je uzburkao vode, koliko zbog želje da samu sebe zavaram, s onom lakoćom sa kojom se zavarava svet. Dovoljno je zaodenuti se u šarenilo, dovoljan je jedan sačuvani klik. U površnosti, tumačenja su uvek očekivana. U šarenoj školjci, iza tamnih naočara iluzija, tuđa, prisvojena, lice maže bojama idealnog Ja darujući toplotu i sigurnost. Sa druge strane reke mame nas male kuće. Dok se drugi spremno zaleću sa oružjem u rukama, ostajem da stojim. Osećam ukočenost, ne strah. Nemogućnost da se pomerim, da odreagujem. U nedostatku reči, pomislim da nam je pogled predugo bio zakovan za oštricu oružja uperenog u nas. Volela bih da skupimo snagu i zaletimo se, da gađamo u grudi. Da ne strahujemo od toga da li ćemo se rasuti po zemlji. Zgrčena, sanjam široka slobodna polja i dom koji me čeka, okrećem se u praznom prostoru osvajajući ga savršenim krugom. Uteha je da se svaki krevet pretvara u postelju snova. Sve mi se više čini da su nas bajke lagale- prinčevi nisu oni koji bude, već oni koji čuvaju naš san.

Dijana Redžić