Vrtlog

Sve se je vrtelo oko reči

Kao da su tražile savršeni krug

U postponoćnom:

,,Znaš li da ja tebe gotivim

I tvoj besni način pisanja

I to što me zoveš Duh?“

Sve se vrtelo oko reči

I onda kad su zakopavane

U vlastitim zabludama

U saplitanjima pri bežanjima

U krvarenjima pristajanja

Odustajanja

Prestajanja

Izazivanja

Sve se vrtelo oko reči

U ponavljanjima:,, Treba da pišeš

Ja hoću da ti pišeš, to je ono što najbolje znaš

Tvoje su reči skoro pa poezija…“

Ne razumeš

Ne treba mi tutor

Besna sam(a)

Ne razumeš

Možda oboje živimo u strahu da budemo shvaćeni

Pa smo se igrali žmurke

Ili to samo ja, sama ja žmurim

Ne razumeš

Da možda mi je muka da od svega pravim poeziju

Da rastežem asocijacije u traganju za mrvama

za savršenim kolažom svakodnevnice

Da ništa ne propustim da napišem dok krpim ništavilo

dok dlanovima prebiram po prašini

dosadilo mi je da budim zaboravljene igre detinjstva

Da popisujem zalihe otpadaka

I kao sakupljač kojem ništa drugo ne preostaje,

vršim popis.

Umorna sam od povlačenja figura po šahovskoj tabli

Dok slutim izmicanje rešenja u sledećem koraku.

U potrazi za vremenskim diskonuitetima

Odsecam suvišne pokrete

Iskrivljivanja lica

Hoće li ostati samo smenjivanje buke, besa i tišne?

Nikada nije bilo gladi za aplauzima

savremenosti koja prezire metaforu

Koja traži jednostavnost

Nikada nismo umeli da budemo jednostavni

Ovakvi

Savijeni do pupka

Do vratolomljenja u hermetičnost

Možda je bolje da ćutiš

Dok ne umoriš vrisak

U početku beše poezija

Tuđa

njome otkrivaš kako je to kada pucaš sebi u nogu

Sve se je vrtelo oko reči

Kao da su tražile savršen krug

Kojeg nema.

Dijana Redžić

Igračke slomljenog srca

road walking cute young
Photo by Pixabay on Pexels.com
Rekla mi je, ravnim glasom, kako joj partner zamera što spava sa plišanim igračkama u krevetu. Malo kasnije, dok su iznad nas lebdela zimska svetla, sa suzama koje su plesale ples tuge u tonu njenog glasa, dodala je kako mora da nesto grli-makar to ne bilo živo i makar joj ne uzvratilo zagrljaj.
A odmah zatim je dodala, kako je on smatra nezrelom.
,, Odrasli ljudi nemaju potrebu za grljenjem“
Nedugo pre, čuo sam, od meni drage osobe kako spava sa ogromnim plišanim medvedom-zato što mora nekog grliti.
Čovek koga poštujem i smatram uzorom, dok rukuje mačem, drhti u sebi od bola-u tim pokretima, toj gospodstvenoj veštini, on nalazi utehu.
Na jednoj klupi u parku, sedi usamljeni starac i pije. Kada ne pije, plače.
Živimo u društvu koje prezire slabost, bilo koje vrste.
Iako se broj profesionalnih branilaca prava i slabih umnožava – ljudi nikad nisu bili očajniji i usamljeniji
Ako imate sreće , naći će se neko pred kim možete biti slaba osoba. Da izvučete krik iz najdubljeg bunara, da plačete ko malo dete (kojeg nikad ne prerastemo, makar ga obukli u mišiće i opasne fraze)
A nekad, nekad nemate nikog koji će ,kao što kako rekoše momci iz Six Pack ,,imati ideju šta da vam šapne kad naviru suze“
.
Onda su tu substrati, mnogo njih-čitave legije
Nekad igračke. Nekad osobe koje ćemo upoznati to veče u klubu.
Nekad piće u staklenoj boci. Nekad neki prah koji ćemo platiti krvlju.
Biti jak ne znači odsustvo tuge ili potrebe za nekim i nečim a samostalnost nije odsustvo drugog.
Monah u pećini žarko zeli Boga,
Stvar je u tome da neko jak, ima, pre svega mogućnost da bira.
Učeći nas da nam je neko, bilo ko potreban, uče nas da prihvatamo bilo šta, po bilo koju cenu.
Po nepisanom pravilu-upašćemo u ruke nekog ko će nam oduzeti i ono malo snage što je imamo, pravdajući to našim pristankom… a mi cemo tad posezati za igračkama slomljenog srca
Niste nezreli i niste slabi.
Plešite tango na kiši, mačujte, jedite burek i gledajte Marvelove filmove, iznajmite Sony i igrajte igrice (iako imate preko 40), slikajte, pravite fotografije, molite se Bogu koliko god puta želite i postite, ili nemojte da to činite , gađajte se grudvamo sa klincima u parku…
Ali zapamtite još nešto.
Kada dodje trenutak kada morate da napravite ,,odrastao izbor” ne zaboravite ko ste vi zaista-kad niko ne gleda ili kada ste okruženi prijateljima.
Nije vazno da li ta osoba ima naizgled ista interesovanja-odgovorite na prosto pitanje-da li on i ona imaju ono što meni treba?
Da li vi, kao slobodna osoba, birate drugu slobodnu osobu?
Da li možete da njom ili njim podelite mastan burek, ili im napišete sonet ili da se smejete i grudvate u parku… i da li vas taj neko može poljubiti, strasno i zagrliti tako jako da vam plišane igračke neće trebati… osim kao ukras.
Put lične slobode nije lak… ali se nadam, iskreno, da ce ovaj tekst dopreti do bar nekog kome ce ove reči makar dati putokaz.
Putokaz je moj, put je vaš.
Stefan Brezar