Na oknima mi je zavesa od kiše

Na oknima je mi zavesa od kiše, hladne martovske kiše koja podseća na novembar

Nije kiša kriva zato sto sam siv

U dubokoj zimi u meni je nekad bilo proleće.

 

Izmedju tame i svetla kolebam se.

Svetlo je toliko tiho a urlike Noći crna reka nosi, kao talase

 

Gde su prošle one godine, gde su trenuci sreće?

U kojem plićaku vremena sam ostao nasukan?

Vrane su sve veće i veće a kiša ne prestaje da pada

 

Za delikatnom lepotom ja žudim

To nije samo požuda to je i potreba

Za drugim mozgom

Drugom dušom

 

Iza spajanja tela ostaje umor

Iza spajanja duša momenat ispunjena

Celokupni Adam postoji

makar na sekund, makar na tren

 

Kiša pada ali ne večno

Ali kada se sklone zavese od kise

sa mog prozora

šta će videti soko?

 

U snu imam lik crnog majmuna

U ogledalu me sačekuje nepoznato, iskeženo lice

 

Šta ce biti na pozornici zivota kad se digne zavesa od kise?

Meni su dosadile prolazne uloge

Prolazne ljubavi

prolazni poslovi

prolazna prijateljstva

Čeznem za večnim u svetu gde se sve menja

 

Ako pogledaš u Alef

ti vidiš celinu

Ali ispod kojeg stepenista se nalazi sveti kamen?

 

Da li da prevrnem celi svet

svaki kamenčić na svim plažama sveta

zavirim u sve podrume

i nadam se da ću naći Istinu ispod jednog od njih, kao glistu?

 

Možda je ona negde tu

Sadržana u jednom licu

jednoj pesmi

jednom stihu

Negde

iza

zavese

od kiše

Stefan Brezar

drops of water
Photo by Spencer Selover on Pexels.com