O ljubavi i smrti

 

Mojim su drugovima umirale majke

Na vetrovitim grobljima

Grlili bismo se nad šarenilom cveća

Ispod očiju im crno

Kao da zemlja ostavlja otiske

Po prvi put razumeli su sve

U zagrljaju osećala bih kako rastem

Ili bi se  to oni smanjivali

On me čeka u sobi u kojoj nema sunca

I ja mu govorim

Kako sam videla svoje drugove

Okupljene oko rake

Zadrkivanja pretvorena u muk

Strah me je bilo od išekivanja klišea

Neko je izgovorio, znala sam da hoće: A, jesmo našli mesto da se sretnemo…

Sutra ćemo sve zaboraviti

I kliše i misao o prolaznosti

Tišti kao košava

Do njega moje reči ne dopiru

Dodirom mi provocira ljubav u pokretima

Okrećem mu leđa

Još uvek mirišem na smrt

Zaražena nepodnošljivom tišinom

Dok ćuti zarobljen daljinama

Njega se ne tiču umiranja izvan sobe u kojoj nema sunca

On ne poznaje misao o smrti osim one iza koje mu je obećan raj

I zato žuri da obavi molitvu

Dok diže glavu sa tla, posmatram kako mu se u zenicama skuplja led.

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s