O Koroni i drugim boljkama

scientist holding petri dishes
Photo by Anna Shvets on Pexels.com

Po Dunavu su plovili crni labudovi, crvenih kljunova, na nebu su lebdeli dugački, teški oblaci koji su postajali sve sivlji i sivlji.

Sedeli smo na jedinoj slobodnoj klupi i posmatrali reku. 

Neko vreme nismo razgovarali.

Zatvoreni u našim sobama, u našim životima, radovali smo se prilici da budemo tu, kraj velike vode koja nas je lečila toliko puta.

Razgovor koji smo pokrenuli posle tišine ticao se nove bolesti koja je lebdela okolo, kao avet… ali ubrzo, ta tema je bila iscrpljena.

Dok je vetar duvao sa reke, po talasima plovile patke smaragdnih glava a u daljini Sunce igralo po krovovima sojenica gde se vodio jedan drugačiji život mi smo pričali o našim životima.

Ponekad dođe trenutak kada čitav svet zastane… ili zastane za nas. 

Kada shvatite da je sve što ste mislili da je sigurno samo laž. Kada vidite, jasno, bez pomoću bilo čijih očiju da ste se predugo zadržali na jednom mestu… a da nije lako otići.

Kada je svaki savet izlišan i da vas može spasiti samo delanje.

Negde sam pročitao da su generacije rođene oko pada Zida prve koje su iskusile nešto što ni jedna generacija pre njih nije – da su mahom siromašnije od svojih roditelja. U doba sveopšteg gomilanja bogastva i napredka, mlad čovek se muči da obezbedi ono što su ljudi koji ga najviše kritikuju uspevali da ostvare bez velike muke.

Kako javljaju medji, u  svetu se na klinikama masovno umire i strah pustoši sve gradove. Po sablasno pustim ulicama lebde senke ptica.

Ćaba stoji samo i crna na belom trgu. Na dnu gordih fontana oksidišu stari novčići i ništa ne uznemirava njihovu površinu.

Čak i u Vitlejemu, gde je Hrist rođen neko upravo boluje.

Ljudi se boje da je došao kraj.

Ali čega?

Ubeđivali su nas da smo nesposobni. Previše slabi, neprilagodljivi. Da kako zračiš tako i privlačiš. Da moramo usmeriti naše misli ka uspehu i da je naša empatija ništavna, iluzija sanjara.

Novac se trošio na luksuz, deca su prosila po ulicama a starci umirali od gladi za toplom reči.

I danas, dok sedim na obali jedne velike reke neko umire od želje za jednom kapi vode.

Neko sanja o jednoj korici hleba.

Ali možda i više od korice hleba i gutljaja vode mi patimo za smislom.

NIje lako shvatiti šta je to smisao.

On je danas retka roba koju traži toliko mnogo ljudi i armija psihologa i verskih vodja je tu da vam pomogne da ga nadjete.

On nije (samo) bogatstvo niti se krije u siromaštvu. On nije čista sreća niti gorka tuga.

Donu Lauru ubila je kuga – ali Petrarka je našao u sebi snage da peva o njoj do kraja života.

Moj pradeda je prešao Albaniju i vratio se da obradjuje zemlju u rodnom selu.

Dante je video kako Beatriče odlazi u grob ali je nastavio da peva.

Svaka njena reč, slivala se u muziku koja me je umirivala.

A video sam toliko mnogo ljudi kojima to nešto fali.

Pod senkom goblina mi živimo. U doba nesigurnosti kojoj nema kraja. Jurimo neuhvatljivi smisao koji nam izmiče jer ga povezujemo sa bogatstvom kojeg nema za sve ili se zadovoljavamo sa bedom koja se izdaje za siromaštvo.

Pomislio sam kako nema ničeg tako čudesnog kao što je perje te patke.

Kako bih voleo da budem u toj kući na vodi, pastelne boje i posmatram reku sa širokog drvenog trema po čijem krovu je igralo Sunce.

Vetar se pojačao, nagoveštavajući oluju.

Ogrnula se šarenom maramom, ličeći na neku od Iranki. Ja sam zakopčao svoju jaknu.

Da, svet se raspadao po d udarom bolesti, rata i gladi.

Ali ne svet u svojoj celini.

Na vodi su plovile ptice, na nebu su lebdeli oblaci a Sunce je obasjavlo sve – možda je tako bilo i pre deset hiljada godina.

Društvo koje smo izgradili dovedeno je u pitanje… ali pre svega, odjednom, dovodi se u pitanje sve ono što smatramo za našim.

Sve laži, sve prevare, sve zvučne ceremonije, svi odnosi.

Kada ostanemo sami u sobi, ko smo zaista mi?

I gde je smisao u trenutku kada smo sami pred ogledalom?

Pod dugom senkom goblina, u podnožiju okrunjene smrti… smemo li priznati da nemamo ono što želimo?

Da se plašimo?

Smemo li priznati da smo bolesni od te boljke?

I jo bitnije – smemo li posegnuti za smislom?

Stefan Brezar