Oružje

Ćutali smo i posmatrali nepreglednu reku, po kojoj su lako klizile dve crne kapljice, nezainteresovane za lepet belih krila i šarenilo perja. Gutala sam reči, zadržavajući ih u grlu čekala sam da ih tišina preobrazi u nešto smisleno, da učine da zaplovimo lako, kao te dve crne mrlje nemirnom vodom. I gušile su me, nepreobražene u grlu. Ogrnula sam se u šareno, ne toliko zbog vetra koji je uzburkao vode, koliko zbog želje da samu sebe zavaram, s onom lakoćom sa kojom se zavarava svet. Dovoljno je zaodenuti se u šarenilo, dovoljan je jedan sačuvani klik. U površnosti, tumačenja su uvek očekivana. U šarenoj školjci, iza tamnih naočara iluzija, tuđa, prisvojena, lice maže bojama idealnog Ja darujući toplotu i sigurnost. Sa druge strane reke mame nas male kuće. Dok se drugi spremno zaleću sa oružjem u rukama, ostajem da stojim. Osećam ukočenost, ne strah. Nemogućnost da se pomerim, da odreagujem. U nedostatku reči, pomislim da nam je pogled predugo bio zakovan za oštricu oružja uperenog u nas. Volela bih da skupimo snagu i zaletimo se, da gađamo u grudi. Da ne strahujemo od toga da li ćemo se rasuti po zemlji. Zgrčena, sanjam široka slobodna polja i dom koji me čeka, okrećem se u praznom prostoru osvajajući ga savršenim krugom. Uteha je da se svaki krevet pretvara u postelju snova. Sve mi se više čini da su nas bajke lagale- prinčevi nisu oni koji bude, već oni koji čuvaju naš san.

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s