Senke

 

Napolju, priroda buja

Prolećne behare, neosetno, zamenjuje zelenilo leta

Mi smo tek senke na pločniku

 

Ogromni svet atak je na moja čula

U četiri zida osećam da kopnim

 

Naš korak je nesiguran, slabašan i plašljiv

Dok smo zaključani i pogledom tražimo senku konja na kojem jaše Smrt sa krunom i sami postajemo senke

Strah nas seči i upija

 

Noću pevaju slavuji

Danju, ulice su puste – okna ne pokazuju naš odraz

 

Čovek je tako beznadežno krhk

Dovoljno je odustvo ljubavi da ga ubije

Običan stisak ruke u nama pokreće sokove zivota-bez toga mi venemo

 

Drveće pozdravlja dolazak Proleća i slavi dugo Leto što dolazi

Ptice po instinktu grade gnezde-a gde smo mi?

 

Uplašeni, preplašeni, od smrti i života podjednako

Život je smrt i smrt je život, znaš li to?

Mi ćutimo i curimo u mrak, kap po kap

 

U ovaj divni, proletnji dan ja žudim da imam toliko vitalnosti kao drvo ispod koga sedim,

da sam slobodan kao oblak na plavome nebu i

da imam ljubavi kao gavran koji gradi gnezdo

 

A da me moja senka samo prati

Kada je dug

Letnji

Dan

Stefan Brezar

San o slobodi

Otvaram veliki prozor

Kroz njega je uletela jedna buba

Prvi gost posle mnogo dana

U daljini, Sunce dodiruje mlade listove

Sokovi kipe u žilama, vetar talasa krošnje

Buba je crvena kao prve trešnje

Vetar je bremenit mirisom proleća

Na plavom Nebu traje igra sokola

Po praznoj ulici hoda mačka

Sloboda je sazdana od svetlosti i mirisa

Napolju jaše Smrt sa krunom – ona jedino želi ljude

Ovo je predah za sve životinje – sve što leti, trči i puže

I u snu njena senka lebdi nad nama

Ali kao srž zdravog drveta unutar nas je san o slobodi

Sunce igra na mojoj koži

Udišem spoljni vazduh punim plućima

U daljini, negde tamo, nalaziš se ti

I kroz rešetke zatvora moze se dodirnuti sloboda

I u okuženom snu udahnuti svež vazduh

Umesto venca od vrbovog pruća sutra

Isplešcu reči nade, ljubavi i vere

I misliti na tebe

U meni kipe sokovi proleća

U meni živi zov slobode

On je i više od sna

Krošnje vrba me podsjećaju na tvoju kosu

Sunce se igra po olucima kao svetlost po mačevima – telo po navici zauzima stav

Buba odleće, u široki svet

Mozda ce otići na prozor nekog prijatelja

Mozda ce otići kod tebe

Neka ponese na svojim krilima reči ove pesme

U grimizu,

Nevidljivim slovima

Ispisana je pesma o slobodi i čežnji

Ali

ne

i

o

strahu

Stefan Brezar

Samo da ne

 

 

Dok smo čekali da počne film

Na dečijem  festivalu

Posluživali su sokove

I istresli kese najnovijeg čipsa

Jedna je žena viknula, kao da komanduje:

To džabe? Uzimaj!

Lica su nestala u masi

Riuke su se pomešale sa šarenilom kesa

Koje su nestajale ispod jakni, ispod kaputa, deformišući tela

Deca su ispijala sokove, iznova i iznova trčala do štanda

Prostor je pulsirao njihovim gutljajima

Imala sam deset  godina

I nisam razumela sav taj haos

Zar nisu svi kupili karte?

Zar nisu došli da gledaju film?

 

Na jednoj večeri u čast naše značajne književnice

Po ugledu na njene čajanke služile su se vanilice uz  čaj

Posmatrala sam ljude u elegantnoj odeći

kako gomilaju vanilice na papirne salvete

jednu, dve, tri pet

šećer im se lepi za prste dok im nestaju u zubima

izobličavajući im lica

imala sam skoro trideset godina

i nije mi bilo jasno kako ih nije stid

zar nisu došli u znak poštovanja?

zar nisu došli kako bi pričali o umetnosti,

nisu morali da plate karte za to.

 

Sada, dok kotrljamo torbu za pijac

i radujemo  se što smo pronašli brašno

bojim se samo

samo jednog

samo da ne postnemo jedni od ljudi

koji su posustali

koji su odustali

koji su se sasvim predali

samo da ne postanemo jedni od ljudi

koji su se prepustili

koji su dopustili

da ih neizlečivo zarazi strah.

Dijana Redžić

Kada sve ovo prođe

Kada sve ovo prođe, ništa se neće promeniti

Izmilicemo iz naših zatvora i zakoračiti u isti svet

Niko ga neće promeniti

Kada sve ovo prođe, zaboravićemo na sve-kao i uvek

Od gladi će i dalje plakati deca

U tišini će pucati srca

Kada sve ovo prođe, želećemo da sve bude kao pre

U kafanama ćemo i dalje lepiti pare na oznojena čela svirača

U bludu i alkoholu topićemo nečiste savesti

Kada sve ovo prođe, i dalje ćemo štovati Vrhovnu hulju

Sa zaleđinom od starog tatice, jahaćemo žute patkice  i kritikovati

Ali ne previše, jer možemo izgubiti i to što imamo-ko ima šta da izgubi.

Kad sve ovo prođe, zaboravićemo na mrtve

Kafići će opet biti puni, svet će živeti novi život

Ko će pamtiti starca koji se ugušio u sopstvenom šlajmu, hoće li se neko uopšte sećati  sveštenika koji se žrtvovao za neznanca, svojeg bližnjeg?

Kad sve ovo prođe, a proći će, početak svega biće nam samo jos jedan ,,važan“datum, čije pravo značenje će ostati u prošlosti.

Zaboravili smo Nanking, zaboravili Pribilovce, zaboravili Aušvic i Jasenovac

To je istorija i ko za to mari?

Kad sve ovo prodje i dalje će biti potrebno platiti račune, a novca neće biti

Teraće nas da radimo-bez ugovora, na crno

Ali bitno će biti što smo konačno izašli iz zatvora – slobodni da umremo od gladi

Kad sve ovo prodje, bogati će moći da piju makijato, siromasi da gladuju napolju

Buržuji će putovati u Rim, penzioneri će da odu do kontejnera

Neko će širiti vidike a neko će puzati između dve tačke čudovišne duži bede

Kad sve ovo prodje, zahvaljivaćemo se Bogu što je sve prošlo… i zaboraviti koliko smo se plašili žrtvovanog Jagnjeta koje je nudilo Spas u čaši.

Crkve, džamije i sinagoge otvoriće vrata… da možemo da lažemo Boga kako verujemo u njega, sada kada je Krunisana smrt otišla.

Kad sve ovo prodje, maltretiraćemo i dalje svoje bližnje

Zakidati im plate, ismevati ih i varati

I kad ovo prodje, dobrota ce ponovo biti smatrana slabošću

Kada ovo prodje, izmilićemo iz svojih zatvora , i ždrati i piti nad grobovima onih manje sretnih

Neki neće imati šta da slave i njihova tuga će da traje godinama, njihova patnja će se vući prazninom kao utvara

Kad sve ovo prodje, bićemo sretni što su nas pustili napolje a nećemo se obazirati na tamničara koji i dalje drži ključ.

Sloboda nije privremena-sloboda se mučno osvaja, ali šta o tome zna zatvorenik koji je izašao u šetnju?

Kada sve ovo prodje, kao i posle svake katastrofe, popravljaćemo ono sto je Smrt izgazila svojim kopitima

Kao mravi koji iznova popravljaju svoj mravinjak, navaliće ljudi

I neće nam pasti na pamet da stvorimo nesto novo – razmišljanje je nekad tako teško, zar ne?

Kada sve prodje, Sokratu ce i dalje davati kokutu, za Hrista se krst sprema, na proroke se dižu kamenice

Istina ce nestati u vrevi stada

Fiziološke potrebe ce potisnuti potrebe duše, ponovo

Kad sve ovo prodje, ništa se neće promeniti

Ostaće sve isto

Da li ste sretni?

Dal’ je to

sloboda

O

kojoj

Su

pevali

sužnji?

Stefan Brezar

Žuti pas

Čitavo jedno usamljeničko leto
Hranili smo tata i ja
Žutog psa tužnih očiju
Nije imao rep
Žuti pas tužnih očiju
kao da je izrastao iz sunčeve svetlosti
Strpljivo bi ležao na betonu dok mu istresam sadržaje kesica i konzervi
Nekada bi hteo samo da se mazi
i ne bi mario za hranu
Pokušavao bi da mahne repom koji nema
Oči su mu ostajale jednako tužne
Bila sam uverena tada da radim nešto veliko, nešto dobro
Zato što hranim žutog psa tužnih očiju
Nikada mu nismo dali ime, zvali smo ga jednostavno ,,kuca“
Kao da mu time čuvamo slobodu
Kao da tako hranimo sve napuštene pse
A ne jednog, žutog psa tužnih očiju, izraslog iz sunčeve svetlosti.
Leto je bilo naporno i dugo
Onako kako naporna i duga mogu biti leta u Beogradu
Kada u gradu nema nikog
Kada u gradu nemaš nikog
Jedno od onih leta u kojima se kupam na improvizovanim plažama, zamenama za more
Sama, jer drugi strahuju od uticaja prljavih voda na kožu
Jedno od onih leta okrvavljenih naglim pljuskom od kojeg ne štiti kišobran
Dok ti korake išara zemlja pretvorena u blato
Jedno od onih leta
Čije sumrake dočekujem posmatrajući kako se u mozaik paukove mreže lovi reka
sa splava na Savi.
U tom se letu pojavio žuti pas tužnih očiju
I nestao
Kao da je namirisao dolazak jeseni
Dok sam ga uzalud tražila po kraju
Naprežući se da maštam
Kao kad sam bila devojčica
Da se vratio sunčevim putem.
Sada, kad vreme je prošlo
Sečanje na leto boje zalasci i nekoliko izlazaka, kratka zaljubljenost i brodovi koji presecaju reku pred mrak.
Ali, sa patetikom ili bez, zaključujem da ništa od toga ne bi imalo smisla
da nije bilo žutog psa tužnih očiju
kaplje svetlosti otkinute od sunčevih zraka.

Dijana Redžić

Dug put u ništa

Na kraju, ne ostaje ništa

Nismo više isti ljudi

Iza nas vreme uporno briše otiske stopala

Stare fotografije čuvaju sećanje na prohujale dane

Zamrznuti trenuci vremena koji će i sami nestati

Iza mene možda ostane nešto – poneka pesma, zapis ili roman

Ali istinsko sećanje nestaće

U biografiji na koricama uzalud će se tražiti čovek

Zlo i dobro, hrabrost i kukavičluk, sve to ide u isti vir

U trbuhu vremena razlaže se stvarnost

Tsalal je uvek gladan

Lav nemirno spava u tmini

Čeljusti melju, u snu, nikad ne prestaju

Bio sam naivan, nekada davno

Zar čoveka može razložiti jedan plač?

Pustiti znači zaboraviti, zaboraviti znači uništiti

Pregaziće nas kao plitak potok

Nemilostive stope biće i same zgažene ali šta mari?

U ništavilu ništa neće biti bitno, u crnilu se razbijaju sve maske

Iza nas ostaju samo fragmenti

Smrt se ne da pobediti

Život može sprati i slana voda, kao neki virus.

Dug je put na kraj Noći

Junaci napune grobove

Nekad sam se bojao dugačkog sna, bez kraja

I još više života u kojem se ne postigne ništa

Sada, ko mari?

Prihvatam da ću nestati iz svega pa i iz tvojeg mozga

Pod dugom senkom ja koračam

Ostavljam iza sebe fragmente, mrvice hleba u mračnoj šumi vremena

Ne okrećem se da oteram vrane

Dobro i zlo, pozobaće sve

Na mojim plećima su vekovi

Moja senka je dugačka

Ne tražim više razumevanje

Kada umor stigne želiš samo san

Dug je

put

u

Ništa

Stefan Brezar

Photo by Kei Scampa on Pexels.com

Ljudi koji se prepoznaju po očima

Postoje ti ljudi, mogu se prepoznati po očima

i ne umem da objasnim kako

Da li  su im iz očiju iscurele želje

Umesto njih se nastanila zebnja?

Bojim se da jednom ne postanem jedna od onih ljudi koji se prepoznaju po očima

Na starim fotografijama nekima od njih oči su drugačije

Nekada nisu bili ljudi koji se prepoznaju po očima

Gde je nestao sav taj sjaj?

Ili je sve to bila samo šminka

Maska za društvo

Za one koji brinu

Za one koji ne brinu

Za one koji ne žele da brinu

Ljudima koji se prepoznaju po očima

kada se smeju pogled  ostaje zamrznut

Naizgled  sve je  u redu

Ali, svi ti ljudi kao da strpljivo marširaju dok čekaju poziv za skok u ništavilo

Bojim se da ne postanem deo te vojske,

I možda zato radim besmislene stvari

Pišem kad niko ne čita

Prevodim pesme sa jezika koji svi razumeju

Možda zato vrištim dok drugi ćute

I o onome o čemu bih mogla  da ćutim

Možda se zato i fotografišem

Da sprečim da postanem jedna onih od ljudi koji se prepoznaju po očima

Da se uverim da još uvek nisam jedna onih od ljudi koji se prepoznaju po očima

punim magle

praznim od sna

Dijana Redžić