Dug put u ništa

Na kraju, ne ostaje ništa
Nismo više isti ljudi
Iza nas vreme uporno briše otiske stopala
Stare fotografije čuvaju sećanje na prohujale dane
Zamrznuti trenuci vremena koji će i sami nestati
Iza mene možda ostane nešto – poneka pesma, zapis ili roman
Ali istinsko sećanje nestaće
U biografiji na koricama uzalud će se tražiti čovek
Zlo i dobro, hrabrost i kukavičluk, sve to ide u isti vir
U trbuhu vremena razlaže se stvarnost
Tsalal je uvek gladan
Lav nemirno spava u tmini
Čeljusti melju, u snu, nikad ne prestaju
Bio sam naivan, nekada davno
Zar čoveka može razložiti jedan plač?
Pustiti znači zaboraviti, zaboraviti znači uništiti
Pregaziće nas kao plitak potok
Nemilostive stope biće i same zgažene ali šta mari?
U ništavilu ništa neće biti bitno, u crnilu se razbijaju sve maske
Iza nas ostaju samo fragmenti
Smrt se ne da pobediti
Život može sprati i slana voda, kao neki virus.
Dug je put na kraj Noći
Junaci napune grobove
Nekad sam se bojao dugačkog sna, bez kraja
I još više života u kojem se ne postigne ništa
Sada, ko mari?
Prihvatam da ću nestati iz svega pa i iz tvojeg mozga
Pod dugom senkom ja koračam
Ostavljam iza sebe fragmente, mrvice hleba u mračnoj šumi vremena
Ne okrećem se da oteram vrane
Dobro i zlo, pozobaće sve
Na mojim plećima su vekovi
Moja senka je dugačka
Ne tražim više razumevanje
Kada umor stigne želiš samo san
Dug je
put
u
Ništa
Stefan Brezar
an open red flush door
Photo by Kei Scampa on Pexels.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s