Dok razmišljam o pesmi

 

Nekad je dovoljno samo da spomeneš ljubav
Pomislim, dok evociram jednu pesmu
Da ne sklizne u nepovrat
Kao da kažiprstom uznemiravam talog
Ne bih li probudila uspavane trunčice
Ispisujući želju
Jasna i blistava ostaje jedna misao:
Ona je danju radila u fabrici i na njivi
A noću je vezla i plela
Kao da nam ispusuje puteve
Utkivala u šare ljubav
Možda i nedosanjane snove o kojima se ćuti
I ne znam kako joj je uspevalo
Da ovlada klupkom proticanja vremena
Govorim joj da slažem stolnjake jedan na drugi
Da bi znala da nije bilo uzalud
Smeje mi se, odgovara da sam ko dete baš
Kao da ne zna, ona koja je predmetima darivala vrednost
Da je najlakše sakriti se u uspomene
Svaki put
Kad nemaš kud
Da tako sebi iscrtavam mapu.
Mozaik skrovišta.
Na njenu je adresu stigao paket
Koristi deminutive dok pred mene istresa bedni sadržaj
Kao da prosipa sjaj po predmetima.
Učim da ćutim i da lažem.
Jer ne želim da joj uskratim, možda poslednju mogućnost vere u ljudsku dobrotu.
Ako ipak ne primeti da joj je u rukama šarena laža.

Dijana Redžić

U ovaj kišni dan

Photo by Brianna Martinez on Pexels.com

U ovaj kišni dan

Probudila me je jutarnja oluja

Na prozoru je stajala zavesa od kiše

U sivilu nije bilo svetlosti

Pričala si o bolu, o prokletstvu ploti, o tome kako je tesko biti žensko

Tvoj glas me je vodio van sivila

Iza žičane ograde rastu ruže posute kapima kiše

Delikatna Lepota, bliska a teško dostupna

Bila si moj zrak svetlosti u tmurnom jutru

Vazduh je bio težak, nosio je mirise daleke džungle, tamo sa dna Sveta

Na meni su tigrove pruge, nalik sam bujnoj vegetaciji na kojoj leže kapi kiše kao jato umornih ptica

O tvoj osmeh se lomi svakodnevnica

U ovaj kišni dan sto je trajao dugo, dugo

Ušla si iako si daleko

Udaljena grmljavina smiruje me

Zaboravio sam i na Krunisanu smrt

I na reči pesme iz sna

Moja ruka se pružila ka tvojoj kosi

U ovaj dugačak

kišni

dan

Stefan Brezar

Pesma vetra

 

Vetar je ovoga dana pevao mnoge pesme

U polju mladog žita, u krošnjama drveća, po krovovima gde čuče ptice

Ali samo jedna pesma dotakla mi je srce

 

Na jednom zidu, stoji niska školjki

I vetar je sa njima odsvirao najbolju od svih pesama ovoga dugog dana, oblaka punog

 

Bila je to pesma ljubavi ali pre svega bila je to pesma čežnje

Pesma koju razumeju samo usamljeni, daljinom razdvojeni

 

Daleko od mora i talasa, školjke su pevale svoju pesmu po taktu vetra

U njoj je bio žal za dubokom vodom

Za slobodom, koja je ostala negde daleko

 

Vetar duva gde hoće ali školjke ne mogu stići do dubokih voda, gde se crvene zrna korala

Ništa više no što ja mogu stići k tebi

 

U svetu uplašenom seni Krunisane smrti

Vetar je odsvirao pesmu čežnje

A hor školjki je pevao svoju pesmu

 

Školjke ne mogu otići

One su nošene snagom vetra

Ali u svakom od njihovih glasova postoji iskra sećanja na okean od koje se stvara plamen čežnje

 

Pridružujem i ja svoj glas tome horu

I neka li bi slobodni vetar, na putu ka slanom moru

Odneo ovu pesmu tebi

Samo

Tebi

Stefan Brezar

Na kraju ostaneš ti

Photo by Mateusz Sau0142aciak on Pexels.com

Na kraju, na samom kraju ostaneš ti

Tu ne pomaže nikakvo ulepšavanje

U tunel ulazimo sami

Smeh prijatelja, topla majčina ruka, dodir ljubavnika – sve prođe

Pred Zlatni most dolazi jedna osoba

Plaši nas mukla tišina pa i od njene senke  drhtimo

Kada svi odu – ko nam ostaje?

Odeća postane klobuk krpa, skupe stvari samo beznačajne igračke

Nečije čestitke, pune lepih želja samo su froncle papira koje nosi vetar

Po bučnim sobama lebdi samoća

Na kraju puta stoji ogledalo

Na njemu se ogleda istina

Na kraju ostaneš ti

Učimo da pišemo, da mešamo boje, da izvkačimo note, da rukujemo mačem a da li nas iko uči

Da volimo sebe?

Ne samoljublju, koje prazno zveči

I koje zavisi od obožavanja drugih

Već ljubavi prema tom odrazu koji nas prati kao senka

Duboko dole, na površini bistre vode-šta se vidi?

U damarima srca, kakav odgovor nalazimo?

Na kraju, ostajemo sami sa sobom

U izolaciji, u svoja četiri zida

Otkrivaju se neprijatne istine

Možemo li naučiti plemenitu vestinu sebeljublja

Zbog drugih…

I najviše zbog sebe

Jer doći će dan

Kada ćemo

Možda po prvi put

Ostati sami

A naš odraz više neće biti nem

Doći će dan kada će u prtljagu

Biti samo jedna reč

Ti

Stefan Brezar