Dok razmišljam o pesmi

 

Nekad je dovoljno samo da spomeneš ljubav
Pomislim, dok evociram jednu pesmu
Da ne sklizne u nepovrat
Kao da kažiprstom uznemiravam talog
Ne bih li probudila uspavane trunčice
Ispisujući želju
Jasna i blistava ostaje jedna misao:
Ona je danju radila u fabrici i na njivi
A noću je vezla i plela
Kao da nam ispusuje puteve
Utkivala u šare ljubav
Možda i nedosanjane snove o kojima se ćuti
I ne znam kako joj je uspevalo
Da ovlada klupkom proticanja vremena
Govorim joj da slažem stolnjake jedan na drugi
Da bi znala da nije bilo uzalud
Smeje mi se, odgovara da sam ko dete baš
Kao da ne zna, ona koja je predmetima darivala vrednost
Da je najlakše sakriti se u uspomene
Svaki put
Kad nemaš kud
Da tako sebi iscrtavam mapu.
Mozaik skrovišta.
Na njenu je adresu stigao paket
Koristi deminutive dok pred mene istresa bedni sadržaj
Kao da prosipa sjaj po predmetima.
Učim da ćutim i da lažem.
Jer ne želim da joj uskratim, možda poslednju mogućnost vere u ljudsku dobrotu.
Ako ipak ne primeti da joj je u rukama šarena laža.

Dijana Redžić

U ovaj kišni dan

green and red plants inside greenhouse
Photo by Brianna Martinez on Pexels.com

U ovaj kišni dan
Probudila me je jutarnja oluja
Na prozoru je stajala zavesa od kiše
U sivilu nije bilo svetlosti
Pričala si o bolu, o prokletstvu ploti, o tome kako je tesko biti žensko
Tvoj glas me je vodio van sivila
Iza žičane ograde rastu ruže posute kapima kiše
Delikatna Lepota, bliska a teško dostupna
Bila si moj zrak svetlosti u tmurnom jutru
Vazduh je bio težak, nosio je mirise daleke džungle, tamo sa dna Sveta
Na meni su tigrove pruge, nalik sam bujnoj vegetaciji na kojoj leže kapi kiše kao jato umornih ptica
O tvoj osmeh se lomi svakodnevnica
U ovaj kišni dan sto je trajao dugo, dugo
Ušla si iako si daleko
Udaljena grmljavina smiruje me
Zaboravio sam i na Krunisanu smrt
I na reči pesme iz sna
Moja ruka se pružila ka tvojoj kosi
U ovaj dugačak
kišni
dan
Stefan Brezar

Pesma vetra

95621573_2588140021505130_471731634102599680_n
 
Vetar je ovoga dana pevao mnoge pesme
U polju mladog žita, u krošnjama drveća, po krovovima gde čuče ptice
Ali samo jedna pesma dotakla mi je srce
 
Na jednom zidu, stoji niska školjki
I vetar je sa njima odsvirao najbolju od svih pesama ovoga dugog dana, oblaka punog
 
Bila je to pesma ljubavi ali pre svega bila je to pesma čežnje
Pesma koju razumeju samo usamljeni, daljinom razdvojeni
 
Daleko od mora i talasa, školjke su pevale svoju pesmu po taktu vetra
U njoj je bio žal za dubokom vodom
Za slobodom, koja je ostala negde daleko
 
Vetar duva gde hoće ali školjke ne mogu stići do dubokih voda, gde se crvene zrna korala
Ništa više no što ja mogu stići k tebi
 
U svetu uplašenom seni Krunisane smrti
Vetar je odsvirao pesmu čežnje
A hor školjki je pevao svoju pesmu
 
Školjke ne mogu otići
One su nošene snagom vetra
Ali u svakom od njihovih glasova postoji iskra sećanja na okean od koje se stvara plamen čežnje
 
Pridružujem i ja svoj glas tome horu
I neka li bi slobodni vetar, na putu ka slanom moru
Odneo ovu pesmu tebi
Samo
Tebi
Stefan Brezar

Na kraju ostaneš ti

person standing on rock formation
Photo by Mateusz Sau0142aciak on Pexels.com

Na kraju, na samom kraju ostaneš ti
Tu ne pomaže nikakvo ulepšavanje
U tunel ulazimo sami
Smeh prijatelja, topla majčina ruka, dodir ljubavnika – sve prođe
Pred Zlatni most dolazi jedna osoba
Plaši nas mukla tišina pa i od njene senke  drhtimo
Kada svi odu – ko nam ostaje?
Odeća postane klobuk krpa, skupe stvari samo beznačajne igračke
Nečije čestitke, pune lepih želja samo su froncle papira koje nosi vetar
Po bučnim sobama lebdi samoća
Na kraju puta stoji ogledalo
Na njemu se ogleda istina
Na kraju ostaneš ti
Učimo da pišemo, da mešamo boje, da izvkačimo note, da rukujemo mačem a da li nas iko uči
Da volimo sebe?
Ne samoljublju, koje prazno zveči
I koje zavisi od obožavanja drugih
Već ljubavi prema tom odrazu koji nas prati kao senka
Duboko dole, na površini bistre vode-šta se vidi?
U damarima srca, kakav odgovor nalazimo?
Na kraju, ostajemo sami sa sobom
U izolaciji, u svoja četiri zida
Otkrivaju se neprijatne istine
Možemo li naučiti plemenitu vestinu sebeljublja
Zbog drugih…
I najviše zbog sebe
Jer doći će dan
Kada ćemo
Možda po prvi put
Ostati sami
A naš odraz više neće biti nem
Doći će dan kada će u prtljagu
Biti samo jedna reč
Ti
Stefan Brezar