Dok razmišljam o pesmi

 

Nekad je dovoljno samo da spomeneš ljubav
Pomislim, dok evociram jednu pesmu
Da ne sklizne u nepovrat
Kao da kažiprstom uznemiravam talog
Ne bih li probudila uspavane trunčice
Ispisujući želju
Jasna i blistava ostaje jedna misao:
Ona je danju radila u fabrici i na njivi
A noću je vezla i plela
Kao da nam ispusuje puteve
Utkivala u šare ljubav
Možda i nedosanjane snove o kojima se ćuti
I ne znam kako joj je uspevalo
Da ovlada klupkom proticanja vremena
Govorim joj da slažem stolnjake jedan na drugi
Da bi znala da nije bilo uzalud
Smeje mi se, odgovara da sam ko dete baš
Kao da ne zna, ona koja je predmetima darivala vrednost
Da je najlakše sakriti se u uspomene
Svaki put
Kad nemaš kud
Da tako sebi iscrtavam mapu.
Mozaik skrovišta.
Na njenu je adresu stigao paket
Koristi deminutive dok pred mene istresa bedni sadržaj
Kao da prosipa sjaj po predmetima.
Učim da ćutim i da lažem.
Jer ne želim da joj uskratim, možda poslednju mogućnost vere u ljudsku dobrotu.
Ako ipak ne primeti da joj je u rukama šarena laža.

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s