Zamena

Kada si na zameni u školi, ništa ti drugo ne treba za maltretiranje mnogoprozivanog ega. Zamena najčešće egzistira kao mitsko biće koje se sreće sa razgoračenim očima po hodnicima i fiksirajućim pogledima po hodnicima. Retki se usuđuju da joj se obrate. Čak i onda, ostaće to samo na pozdravima i ostatak vremena osećaće se kao nevidljivi posmatrač. Svejedno, Zamena je na to navikla. Dobro je dok je ne maltretiraju i dok joj se ne mešaju u posao pojačavajući joj osećanje nesigurnosti u želji da sve uradi ispravno.Zamena je metonimija svesti o prolaznosti, jer uči sebe da se ne navikava, da nigde nije kod kuće. Onog trenutka kada se opusti, nastupa nova smrt. Jedan život se završava. I koliko god se pripremala, bude iznenadno. Juče sam, deset minuta pred početak časa, saznala da više ne radim. Rekli su mi da se kolegenica vratila, da su je videli u školi. Izvinjavali mi se i direktor i sekretarka zbog svoje neobaveštenosti.Sekretarka je napominjala da se to tako ne radi i da to nije njihova praksa. Trebalo je da imam drugi čas popodne. Primila sam sve mirno. Kao da sam zbog toga došla u školu. Maltene, kao da sam se obradovala što za sebe imam lep, sunčan dan. A čitavo prepodne neželjene misli i porpratna sećanja potiskivala mi je utešna misao da je dobro što eto, još uvek radim. Pitala sam da li bih mogla da vidim kolegenicu kako bih joj prenela svoje utiske o učenicima. Koliko god se zadržim u školama, beležim svoja zapažanja kako bih učenike pokrenula da budu aktivni na času. Uvek se trudim da to prenesem kolegama, iako vidim da je to njima najčešće besmisleno i da ih obično smara. Svakako, ne cimam se ni ja da to uradim zbog njih, nego zato što nastojim da održim obećanje dato deci. Vrlo mi je važno da deca ne misle da sam lagala i manipulisala, pa makar ih više nikad ne videla. Direktor je rekao da mogu da sačekam kolegenicu i da će je pozvati. Ubrzo se pojavila žena u crnini, isplakanog lica, sela je prekoputa mene, sve vreme prevrćući naočare za sunce, stavljajući ih i skidajući. Kolegenici je preminuo muž i zbog toga je bila na bolovanju. Primećuje se da je dezorijentisana i da joj nije ni do čega. Verovatno je na lekovima za smirenje. Primetila sam da ima nečeg agresivnog u njenoj pojavi za šta nisam mogla da zaključim da li je posledica okolnosti ili ne. Bilo mi je neprijatno, očekivala sam da ćemo popričati neki drugi dan, mada bi neprijatnost ostala, ma koliko da se susret odložio. Izvinila sam se i napomenula da ne bih da je uznemiravam. Zatražila sam joj mejl da joj na njega pošaljem svoje spiskove. Bila je ljubazna, ali distancirana dok sam se ja trudila da ne zamuckujem. Zahvalila sam joj se i krenula niz pust hodnik. Iza svojih leđa čula sam kako neko, prilično glasno govori: ,,Obično to kažu, pa posle nikad ne pošalju…“ Nisam se okretala. Videla sam kako na drugi ulaz pristižu moji sada bivši učenici, čula sam kako jedni drugima odgovaraju da je sledeći čas stpski. Vrene je bilo sunčano i reka je blistala. Sve je ostalo isto. U smiraj dana ušla sam u stan, pa u kupatilo. Zatvorila vrata i počela da plačem iz sveg glasa. Život može da nikad ne počne. I da se završi.

Dijana Redžić