Smrt učitelja

Na kraju, mislimo o početku

Sećam se, onih predugih dana posle smrti detinjstva

Kada je široki svet uronio u sebe

Pamtim, da je bilo hladno i da je vladala tišina

I da sam bio sam

Jedini glasovi dolazili su iz knjiga

A kasnije, iz ekrana, kada je bilo struje

Remirez se tada zvao

Opaljen Suncem, u crvenoj košulji

Naučio me je da snaga ne mora ići sa okrutnošću

Da se neprijatelju suprostavimo sa osmehom na licu

Moja ruka je tada poželela mač

Bio je posle Zmaj koji je dao pola srca da bi spasio jednog dečaka

I celo da spasi kraljevstvo

I koji je postao sazvezdje

Nisu sve suze zle, rekao je Gandalf u Sivim lukama, ali sam plakao tad

Zajedno smo otišli u potragu za gralom

Iz kakve posude je pio Božiji sin?

Avantura nadahnjuje jutro našeg života

Iz prostakluka, iz surovih reči i sirovog ponašanja

Spasio me je g Bond

Gospodstvena muževnost koja sija – biti džentlmen je najvažnije na svetu

Odgonetnuti ime Ruže

Zaroniti duboko u tradiciju

Učitelj tada nije nosio mač, već samo britak um

Poslednji film

Nositi usud do kraja

Ostareli heroj shvatio je da je došao kraj

i da mora predati baklju novom heroju

Posle toga, učitelj se povukao u tišinu

U privatnost

Da prebira po uspomenama

Mene je život vodio dalje

Učio sam ruku maču

Jurio avanturu

Odgonetao ime ruže

Pokušavao da budem džentlmen …

i shvatio da je to posao za ceo život-boriti se sa divljakom u sebi

Sada sam čuo da je učitelj umro

Prošao je kroz hiljade lažnih smrti

Na kraju Učitelj je zaista umro

Šta reći na samome kraju a ne podsjetiti se početka?

Kako reći velike reči a ne pustiti suzu?

Najbolji učitelji imaju bezbroj učenika

Najbolji učitelji ne mogu da popamte njihova imena

Ali ono sto su učili-ne zaboravlja se

Veliki čovek je kao hrast

I ne znajući on stvara šumu oko sebe

Na kraju od drveta ostane panj

U šumi iščezlo drvo zauvek živi

Duboko verujem da nema smrti

Ako naučite nečiju ruku maču

Ako povedete u avanturu

Ako darujete nekom Zmajevo srce

Ako pokažete put džentlmena

Smrt tada gubi smisao

Ona postaje privremeni san tela

A vaša suština odlazi da postane jos jedna zvezda na nebu

Još jedno sazvezdje

Učitelj je umro

Učenje

je

večno

Stefan Brezar

S druge strane sna

S druge strane sna

,,Ali – kuda se jaki od zime sklanjaju,
kad dođe? Ljubav kad sine – kamo okreću lica?“

Abdulah Sidran

Tamo, gde je Eduard Sam, dok ponavlja, ,,ja jesam“ i nestaje u ravnici

Ušuškavam te,

bezbrižnog

od kukavičluka

od svega što jesi

i onog što nikad nisi bio

Rečima koje ne šaljem

Razlivaju se, neizgovorene

Kao kapi kiše po prozoru

S novom jeseni

U kojoj nestaje vreme koje to nije

Ti znaš zašto od neizgovorenog ne postaje pesma

Ovo su dani u kojima Laure jedu burek

U kojima govore da ljubavi nikad nije ni bilo

I da smo zbog samoobmane razočarani

Ovo je vreme bez vremena

U tesnom kostimu svakodnevnice

Prokrijumčarim par trenutaka pred san

U kojima nanovo krunišem lude

I brišem suze pajacima

neizgovoreno se maskira

u reči,

u slike,

Novi karneval u mojoj svesti

Do jutra će sve biti zaboravljeno

Tešim se

Uznemireno rušim znakove pitanja

Kao raspeća

I brišem zvezdu na dlanu

Treptaj oka postaje merna jedinica za vreme

Od jedne do druge jeseni

Opet će umreti zelena

I neću se imati gde sakriti

Možda jednom

Zasustave se dva slova

I za njima dokotrljaju dve crne grudve ništavila

I ispod njih podjednako ništavne reči

 i otkriju se tragovi nenapravljenih koraka

I sve okrzunte  samoće koje su  (p)ostale usamljenosti

Iz opuštenih dlanova

 ispadne uspomena na dodire koji se slute

Sa linije sudbine

Kao pahulje pretvorene u suze

 skliznu sve nemaštine

I možda se vrate odbegli leptiri i ptice

Otkrivajući tajnu leta

Tad

ćutke

sa prestola

posmatraj…

Dijana Redžić

Džez

Džez

Stan je u prizemlju okružen mnoštvom zvukova uzročnika nesigurnosti

Utišala sam muziku i otvorila prozor

Život drveća zakorači u sobu

Saglasan sa tišinom koju nastojim da sačuvam

Dok uznemireno osluškujem nepoznati hod

Tamo odakle dolazim tuđi koraci ostaju daleko ispod mene

Tamo kroz prozor posmatram krovove koje je jedna oluja sljuštila

I ptice nanizane na žice za kablovsku

Od jedne do druge zgrade

Tamo odakle dolazim pogledom grlim nebo

Tragajući za utehom

Za opravdanjem

Za objašnjenjem

ležim na podu i fotografišem

Savladavam usamljenost dok oblaci nestaju pod mojim prstima

Udaljenost tuđeg hoda stvara iluziju nepovredivosti tišine

 Remećenu samo jutarnjom melodijom

Raspršenom u ružičasto

Ili sivo

Sa odmicanjem dana.

Ovde, gde sam sada osluškujem one koji odlaze svakog jutra

Jednolični ritam njihovih koraka dok ostajem iza zatvorenih vrata

Pokušavajući da predosetim težinu hladnoće

Starac iznad  lupa čekićem, tačan ko sat ispustiće vrisak i otpevati Tamo daleko

Proticanje trenutaka razotkriće

 svakodnevnicu

Bednu i blagoslovenu…

Dok sve ne prekine rezak zvuk zvona;

,,Odavno nismo slušali džez“

Dijana Redžić

Dva puta sam videla Čarlsa Simića ( O tome kako smo studirali književnost, deo prvi)

Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan 
I tada sam otišla…
možda jedini put
jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene
Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela
I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“
A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi
Jer to je tako lako
 Uistinu sam malo toga znala
osim da se 
i od smetlišta se može napraviti carstvo
A carstvo se može pretvoriti u smetlište
Sve je ionako karneval
I svi smo pajaci
Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao, 
kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu
koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom
Čarls mu je napisao pesmu-utehu 
 tada sam mogla da zaplačem
 to sam zapamtila
i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije
Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi.
Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe
I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu
govorili smo da gleda u pogrešnom smeru
 bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna
 kao da je večito padala kiša
 kao da smo večito bili gladni
svega
Jeli smo smokve
I kroasane
I male krofne kakvih više nema
 ispijali smo kvas iz konzervi 
nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo.
 žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo
I slušali muziku sa mog cd plejera
 kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici
Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla
Odvukla sam nas kod psihologa
Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči
 povraćali smo ih na sve načine
I onda kada nikome nije bilo ugodno
 osećali da smo čistiji svaki put
Na novoj kiši
Bez kišobrana
 nažvrljan na papiru došao je kraj
A za svaki se veruje da je novi početak
Da bi se izbrisala nostalgija
Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom
Bila sam preumorna i previše raščupana
U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica
preko velike vode
I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj
 tako se lako mrak nadvije nad čoveka
Lukavija su od svega krila crnih ptica
 Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči
I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…

Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju
Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto
da me podseti koliko prezirem proticanje vremena
i (s)umiranje u svakom danu.

Dijana Redžić

Dirke

Dirke

Moja majka je rekla: Potrošila sam cijelo bogatstvo na tvoje satove klavira

Ali na mom ćeš sprovodu odbiti svirati

                Athena Farrokhzad

Dirke su bele i crne

Da bi se  melodija rimovala sa životom

Sa patetikom

Sa klišeima

Nisam imala klavir

I nikada nisam naučila da sviram

Pevam o cvetu boje sunca  pred komisijom podzorivog pogleda

mori me nejasno osećanje izjednačavanja kraja i početka

I slutnja da je traganje za utehom varka

Pitaju me- zašto kasniš

A ja ćutim o melodiji crnih dirki

Kakva se svira na pogrebima

Nevoljno gazim po blatu

Po belim dirkama sviraju uzorni đaci

Čekaju ih majke, dušebrižnice

Ogovaraju tuđu decu po hodnicima

 Crvenokosa profesorka smrdi na cigarete i uvek nosi crnu odeću

Koluta očima

Govori mi da moram imati klavir

U meni melodija postaje sve tiša

Nestaje za cvetom

Crne dirke su tu da prsti skliznu po njima

U tišinu

koju sam potisnula u zaborav

…

Govorili su da sam smrt ispratila ćutanjem

Postoji zanemelost koja se ne može prevesti.

Dijana Redžić

Da, ja se plašim svojih bora

Da, ja se plašim svojih bora

Da, ja se plašim svojih bora

I ne, taj moj strah nema veze ni sa čijim zahtevima

Pa ne mora biti ničija tema

Za novo ubiranje aplauza

Ni na druge moje strahove niko nije stavio zabranu

Brigom i zapitanošću odakle mi

Vrištanjem i šamaranjem kako su bespotrebni i kako nemam pravo da se bojim

Kao da moj strah baš njih povređuje

Uznemirava

Vređa

Tako hrabre i nedodirljive

Dok naglašavaju da niko nema prava da se plaši svojih borai ni kada je sam

ne sme da drži u skrivenoj ladici

u mraku

među nepotrebnim sitnicama

izmešan sa drugim strahovima

strah od bora

Da, ja se plašim svojih bora

Tek nazirem gde bi mogle da se nađu

jedva primetnih linijica koje će iskriviti moje lice  do neprepoznatljivosti

Bojim se da bi se ko zna šta još uz lice moglo iskriviti

Postati  groteska

Bojim se da bi se sve što vredi sa tim krivudanjem moglo pretvortiti u sećanja

U potvrdu nekadašnjeg života

Da, ja se plašim svojih bora

Zbog toga stavljam prirodne maske od bezbroj sastojaka

I nerviram se kada preskočim dan

Srećom, nisam neko važan

Da moram gostovati u kakvoj  emisiji u kojoj govorim da straha nema

Pa svi pripremljeno izvijaju usne u osmeh

a publika dobije znak za aplauz

Srećom, neću napisati ni jednu utešnu knjigu koja slavi život

Jer, ja se bojim svojih bora

Možda ili sigurno da sam Tanja Bošković ne bih se plašila

Ali, nad borama je plakala i Simon de Bovoar

Pa možda ipak  ne treba da me bude stid

Ovaj moj strah ne vređa i ne uznemirava nikog

I niko ne treba da ga pretresa

On je samo sitni džeparoš

Spram svih ostalih strahova

Ne treba da dajete savete u imperativu

Ni da mi se zahvaljujete

Ni da molite

Odbijam da mu se sudi.

Ovaj strah ću zadržati!

Dijana Redžić

Čežnja

U maju,  čežnja se izjednačava sa mirisom lipa

Sa izbegavanjem uznemirujućeg dodira pogleda i fasada

Sa sećanjima koja doplove niotkud kao svest o otkinutim zrnima peščanika

Vreme grize mrtvo koračanje kroz grad

Iza nekog prozora nalaze se ljudi koje predugo ne viđaš

Koje bi možda nekad i nazvao

Osećaš njihovo prisustvo

Pokušavaš da otkotrljaš neizgovorenu reč u tišinu

Svete se gradovi koji su (p)ostali tuđi

 Svaki šapuće iluziju da je jednom bio dom

Krevelje se neproživljeni životi

Označiti sve to nostalgijom bilo bi previše jednostavno…

Dijana Redžić

Kao deca

 Kao deca

Kao deca
Bili smo posmatrači oluja koje seju krovove po zemlji
Od kiša
Skrivali smo se
pritiskajući dlanovima zatvorena vrata
lica zagnjurenih u jastuke
ostajali smo
na tamnoj strani
u senci
čvrsto stezali očne kapke da ne upiju otkrića dnevne svetlosti
Kao deca
Nismo znali
Da se domovi pretvaraju u prašinu pod suncem
pod netaknutnim krovovima
bez ijedne kapi kiše.

Dijana Redžić

Bezdomni usamljenici

Bezdomni usamljenici prose
reči
poglede
misli
uče
kako da od otpadaka napave uspomene
mrve
sreću
Bezdomni usamljenici nesvesno traže dom
u ramovima bez fotrografija
u predmetima dobijenim u nasleđe
u igračkama ostavljenim pored kontejnera
i odeći koju su prerasli
Bezdomni usamljenici sakriju se među nečije dlanove
I veruju da su konačno kod kuće
jer ne znaju da ruke koje grle
jednako nežno znaju da oduzmu dah.

Dijana Redžić

Kugla

Po diktatu tražimo način da opravdamo postojanje
pa nastojimo reanimirati ideje isprva osuđene na eutanaziju
bez toga nemamo pravo na sopstvene misli,
dokazuju
osim ako ih prećutimo
bez toga mi se ne računamo (postaje li se tako neuračunljv?)
umetnuo se otkinuti delić vremena pretočen u sećanje u kojem klizim kroz grad izdvajajući pogledom lica iz mase, loveći njihova treptanja i način na koji dišu (ni po čem poseban zbir trenutaka osim po tome što se život upijao u svojoj jednostavnosti, bio dovoljan, a smrt prihvatljiva).

Jurišali smo sve dok se nismo približili vetrenjačama, svaki put.
Oslabljeni, mirili smo se sa treskom o zemlju i gubitkom viteških obeležja.

Veštačko disanje idejama prvobitno osuđenim na eutanaziju mora imati pravilan ritam.

Učim da imenujem demone u nadi da ću ih tako osloboditi, da će postati tuđi kao dim koji udišemo.

Mi smo deo mase, a opet …
Može li se meditirati dok se umesto sveće posmatra sjajna kugla kako se vrti u krug?

Boje se razlivaju po njenim staklićima. Ostajemo iskričavi deo mozaika.

Trebalo bi da mi, zbog toga, bude svejedno.

Dijana Redžić