Svetionik

Najpre je bila čipka

Od nje haljina crne boje

Ličila bi na venčanicu

Da je bela

I cipele sa posutim trešnjama

Tek onda Ona

Iza tamnih naočara jedva joj vidim lice

Neuhvatljivo zaustavljanje pogleda

Previše bleda

Mrva svetlosti u crnom

Na trotoaru

Osvrćem se

Dugo

Hoće li se korak slomiti

U deliću sekunde

Glas se u meni hrani Džokerovim smehom

Kako si umela da hodaš?

Bez svetla?

Pod ovim nebom kao da klizi…

Mudra je sova rekla da se svako guši tamo gde ne pripada

Lako i neprimetno

Gubi sposobnost da diše

Ispreturane reči postaju merilo naših misli

Sekunde gutaju minute

Tako je sebično

Tako je oholo

Razvlačiti sve u pesmu

Zavaravati se

Tražiti opravdanja

Izražavati žaljenje

Istresati talog slika na papir

Zbog osećanja života

U jednom trenu

Dijana Redžić

Ništa za staviti na Facebook

Mesta na koja putujemo

Kupljena kola ili stan

Novi posao

Promene sa kojima ništa nije isto

Dete ( kao smisao života)

Zbirka poezije ili proze ( kao kompenzacija)

Aplauz drugome ( kao investicija)

Smeštanje svega u budućnost

Mrsko mi praviti selfi

Ništa za staviti na Facebook

Jesmo li živeli?

Jesmo?!?

Okopavam ruže

Pre kiše

Posle kiše

Vredi to što si naučila- govori majka moje majke

Pomislim

Ruže cvetaju na groblju

Preziru ili slave život

Estetika tužnog.

Dijana Redžić

Sada

Slučajni saputnici

Neko bi rekao prijatelji

Obukli odela ozbiljnosti

Tragaju za rečju

Koja pravda lakrdiju

Otkrivaju (nam) smisao

Sva ta ponavljanja

Postalo je dosadno

Trčati bez hodanja

Čupati se do najboljeg izdanja

Misli li iko na brdu za razmišljanje

Lovi li oblake

Neke misli

Dok posmatram

Mrlju od kafe na stolnjaku pod prozorom

Pred oluju

Zamaskiranu ružičastom tog jutra

Zaokrugljuje se

Do duge

Do sunca koje tone u novu noć

Hoćeš da odeš negde

Do Kine

Do Argentine

Kida se još jedna nit

Kao magla paučine…

Dijana Redžić

Pesme kakve nedostaju

Život nedostaje pesmama

Životu nedostaju pesme

Bez pretencioznih krvarenja

Namernih otisaka

Isplaniranih odmerenih razotkrivanja

Rasle u zaboravu

U mraku

Kao trag saznanja o nastanku kosmosa

Postale

Svedočanstvo slučajnosti samoće

Među bojama

Pod lišćem

U skrivenim baštama

Život nedostaje pesmama

Životu nedostaju pesme

Da nas ćutanjem pitaju

Umemo li da verujemo

U moć stvaranja.

Dijana Redžić

Dok ćutim, dok čekam

Nekad sam želela da pišem pesme

Koje slave život, Boga i ljude

Da nisu zaražene depresijom

Slučajno ili ne

Nekim oblikom tuge

Nikada nisam želela

Da iz ušuškanosti

Lamentiram nad zlom

Razočarano i nadasve ozbiljno.

Po ulicama zavičaja lutaju psi

Promenljiva galerija u kafiću kod autobuske

Smeh umesto laveža

Bez interesovanja posmatram izbrisana lica

Ne znam kada idem, a kada se vraćam

Ne znam kuda idem, kuda se vraćam

Ne znam kada idem, kuda se vraćam

,,Pada kiša, nema autobusa“

Prazne reči

Tako si voljen, tako si podoban

Dok izgovaraš prazne reči

Preosetljiva si, rekli su

Misli na more

Mrvice čokolade među zubima

Jedina droga

Fale mi cigarete

Alergična sam

Hoću da osećam

Zašto me ne raduje ni jedna misao?

U životu me drže životi bližnjih

Dobro je dok nema straha

Još uvek opipavam po mraku da slučajno ne nagazim strah

krije se po ćoškovima soba u kojima spavam

Kad ostanem sama, oplakaću nedostatak sebičnosti, kao smrt.

Dijana Redžić

O savremenim poetskim tendencijama

Nauči me, o nauči me kako da budem pesnik

Kruniši me, proglasi me pesnikom

Objasni mi po čemu sam izuzetan

Ako to već nisam shvatio i sam

Objasni drugima po čemu sam izuzetan

Tebi će verovati na reč

Nauči me da budem pesnik

I ja ću tebe slaviti

Ponavljati kako si izuzetan

Koristiti oznake koje počinju velikim slovom

Umesto tvoga imena

Od Kralja do Mudraca

Bićeš sve što se može biti

Za mene

I za druge buduće pesnike

Koji još uvek nisu shvatili po čemu su izuzetni

Ili to nisu shvatili drugi

Nauči nas da budemo pesnici

Pre svega, platićemo koliko god da tražiš.

Dijana Redžič