Svetionik

Najpre je bila čipka

Od nje haljina crne boje

Ličila bi na venčanicu

Da je bela

I cipele sa posutim trešnjama

Tek onda Ona

Iza tamnih naočara jedva joj vidim lice

Neuhvatljivo zaustavljanje pogleda

Previše bleda

Mrva svetlosti u crnom

Na trotoaru

Osvrćem se

Dugo

Hoće li se korak slomiti

U deliću sekunde

Glas se u meni hrani Džokerovim smehom

Kako si umela da hodaš?

Bez svetla?

Pod ovim nebom kao da klizi…

Mudra je sova rekla da se svako guši tamo gde ne pripada

Lako i neprimetno

Gubi sposobnost da diše

Ispreturane reči postaju merilo naših misli

Sekunde gutaju minute

Tako je sebično

Tako je oholo

Razvlačiti sve u pesmu

Zavaravati se

Tražiti opravdanja

Izražavati žaljenje

Istresati talog slika na papir

Zbog osećanja života

U jednom trenu

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s