Kao deca

 Kao deca

Kao deca
Bili smo posmatrači oluja koje seju krovove po zemlji
Od kiša
Skrivali smo se
pritiskajući dlanovima zatvorena vrata
lica zagnjurenih u jastuke
ostajali smo
na tamnoj strani
u senci
čvrsto stezali očne kapke da ne upiju otkrića dnevne svetlosti
Kao deca
Nismo znali
Da se domovi pretvaraju u prašinu pod suncem
pod netaknutnim krovovima
bez ijedne kapi kiše.

Dijana Redžić

Bezdomni usamljenici

Bezdomni usamljenici prose
reči
poglede
misli
uče
kako da od otpadaka napave uspomene
mrve
sreću
Bezdomni usamljenici nesvesno traže dom
u ramovima bez fotrografija
u predmetima dobijenim u nasleđe
u igračkama ostavljenim pored kontejnera
i odeći koju su prerasli
Bezdomni usamljenici sakriju se među nečije dlanove
I veruju da su konačno kod kuće
jer ne znaju da ruke koje grle
jednako nežno znaju da oduzmu dah.

Dijana Redžić

Kugla

Po diktatu tražimo način da opravdamo postojanje
pa nastojimo reanimirati ideje isprva osuđene na eutanaziju
bez toga nemamo pravo na sopstvene misli,
dokazuju
osim ako ih prećutimo
bez toga mi se ne računamo (postaje li se tako neuračunljv?)
umetnuo se otkinuti delić vremena pretočen u sećanje u kojem klizim kroz grad izdvajajući pogledom lica iz mase, loveći njihova treptanja i način na koji dišu (ni po čem poseban zbir trenutaka osim po tome što se život upijao u svojoj jednostavnosti, bio dovoljan, a smrt prihvatljiva).

Jurišali smo sve dok se nismo približili vetrenjačama, svaki put.
Oslabljeni, mirili smo se sa treskom o zemlju i gubitkom viteških obeležja.

Veštačko disanje idejama prvobitno osuđenim na eutanaziju mora imati pravilan ritam.

Učim da imenujem demone u nadi da ću ih tako osloboditi, da će postati tuđi kao dim koji udišemo.

Mi smo deo mase, a opet …
Može li se meditirati dok se umesto sveće posmatra sjajna kugla kako se vrti u krug?

Boje se razlivaju po njenim staklićima. Ostajemo iskričavi deo mozaika.

Trebalo bi da mi, zbog toga, bude svejedno.

Dijana Redžić

Daljine…

Sa svešću o koraku- izvijanju stopala nad tlom
hodam dok
pogled mi lovi mreža zlatne i granja
kao loptu obavijenu ukrštenim linijama u jednoličnim pokretima devojčice
zlatna kaplje u moje zenice dok ih ne učini slepim za zemlju
nebo je bilo spona sa daljinama o kojima sanjamo
pod istim suncem
tamo, gde smrt ostaje skrivena
sa zlatnom se možda posejala čežnja za nečim izgubljenim
jednom
i to bi nazvali melanholijom
želeli smo da otputujemo prljavim vozovima
da se probudimo Negde
sa ubrzanim lupanjem srca
oživimo
setim se dok mi ruku preseca torba sa začinima na sniženju (kakav kliše!)
sada grabimo ( neće to nikad razumeti) svako rasipanje zraka
kao da time od neba otkidamo komadić neosvojenih prostranstava.

Dijana Redžić

Proticanje

Maskirani u odrasle nismo znali da još se nalazimo na pozornici detinjstva

I da je lako u zavežljaj besmisla odložiti sve što nije priča o nebu

Demoni sa druge strane stakla topili su se u karikature

Pred našim smehom

Ostajali su napolju

A danas smo mi zastrašeni njihovim ćutanjem

Kao da im prvi put jasno vidimo iskrivljena lica

Više od toga bojim se daljina od kojih me nećeš moći čuti

I jezika na kojem te neću moći razumeti

Sa svojih dlanova otresaćeš vreme kao  grumenje zemlje sa brda za razmišljanje

odlascima ostaju okrnjene jeseni

u njima uvek isti čovek jednako pita: volite li pozorište,

sa nepromeljivim osmehom

čije značenje pokušavamo da dokučimo

uzalud…

Dijana Redžić

Pod zubatim suncem

 Pod zubatim suncem

Osluškujem, nebo kaplje
suze mu se gnezde među krošnjama
Pod zubatim suncem
Govorim mu
Dan je kao nekad
Razvlačim po ustima slatku penu
U prevelikoj odeći
Udišem slobodu beskućnika
Ćutim mu
Da se oni fotografišu pred drvećem reči
Dok plodovi trule pod njihovim nogama
kotrljaju se, mešaju sa zemljom
Uzalud
Posekli bismo drvo
I otišli korakom Jevrejina lutalice
I usamljene devojčice
Dok preteći nas gledaju tuđe majke
Ili pred nama zatvaraju oči
Umesto zaborava, ptice su ubrale po stazama posute želje
Tešimo se nadom
Da su ih odnele u krajeve
U kojima ispod neba nije hladno.

Dijana Redžić