Daljine…

Sa svešću o koraku- izvijanju stopala nad tlom
hodam dok
pogled mi lovi mreža zlatne i granja
kao loptu obavijenu ukrštenim linijama u jednoličnim pokretima devojčice
zlatna kaplje u moje zenice dok ih ne učini slepim za zemlju
nebo je bilo spona sa daljinama o kojima sanjamo
pod istim suncem
tamo, gde smrt ostaje skrivena
sa zlatnom se možda posejala čežnja za nečim izgubljenim
jednom
i to bi nazvali melanholijom
želeli smo da otputujemo prljavim vozovima
da se probudimo Negde
sa ubrzanim lupanjem srca
oživimo
setim se dok mi ruku preseca torba sa začinima na sniženju (kakav kliše!)
sada grabimo ( neće to nikad razumeti) svako rasipanje zraka
kao da time od neba otkidamo komadić neosvojenih prostranstava.

Dijana Redžić