Proticanje

Maskirani u odrasle nismo znali da još se nalazimo na pozornici detinjstva

I da je lako u zavežljaj besmisla odložiti sve što nije priča o nebu

Demoni sa druge strane stakla topili su se u karikature

Pred našim smehom

Ostajali su napolju

A danas smo mi zastrašeni njihovim ćutanjem

Kao da im prvi put jasno vidimo iskrivljena lica

Više od toga bojim se daljina od kojih me nećeš moći čuti

I jezika na kojem te neću moći razumeti

Sa svojih dlanova otresaćeš vreme kao  grumenje zemlje sa brda za razmišljanje

odlascima ostaju okrnjene jeseni

u njima uvek isti čovek jednako pita: volite li pozorište,

sa nepromeljivim osmehom

čije značenje pokušavamo da dokučimo

uzalud…

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s