Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan
I tada sam otišla…
možda jedini put
jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene
Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela
I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“
A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi
Jer to je tako lako
Uistinu sam malo toga znala
osim da se
i od smetlišta se može napraviti carstvo
A carstvo se može pretvoriti u smetlište
Sve je ionako karneval
I svi smo pajaci
Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao,
kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu
koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom
Čarls mu je napisao pesmu-utehu
tada sam mogla da zaplačem
to sam zapamtila
i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije
Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi.
Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe
I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu
govorili smo da gleda u pogrešnom smeru
bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna
kao da je večito padala kiša
kao da smo večito bili gladni
svega
Jeli smo smokve
I kroasane
I male krofne kakvih više nema
ispijali smo kvas iz konzervi
nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo.
žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo
I slušali muziku sa mog cd plejera
kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici
Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla
Odvukla sam nas kod psihologa
Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči
povraćali smo ih na sve načine
I onda kada nikome nije bilo ugodno
osećali da smo čistiji svaki put
Na novoj kiši
Bez kišobrana
nažvrljan na papiru došao je kraj
A za svaki se veruje da je novi početak
Da bi se izbrisala nostalgija
Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom
Bila sam preumorna i previše raščupana
U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica
preko velike vode
I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj
tako se lako mrak nadvije nad čoveka
Lukavija su od svega krila crnih ptica
Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči
I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…
Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju
Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto
da me podseti koliko prezirem proticanje vremena
i (s)umiranje u svakom danu.
Dijana Redžić
UMESTO ĆUTANJA 