Slutnje

U sobi, senke se roje

Oko mene stvara se praznina

Iz tišine, dopiru nerazumljive reči koje neću da čujem

Slutnje su bezoblična čudovišta straha

Mi se bojimo da izgovorimo glasno ono što nas muči

Dani su beskrajni a toliko prazni

Osetiš svoju prolaznost u svakome udahu

Ni sebi ne priznajem da se plašim

Svet spolja je tako leden

Po stazama, sada bez lišća, odjekuju kopita Krunisane smrti

Obučen, čekam poziv koji ne dolazi

Bez smisla, mi umiremo

Bez ljubavi mi venemo

Kako izgraditi autoritet, pokaži mi kako?

Ćujem kako viče, a moja usta su poput usta mutavca

Postoje deca koja ne žele da odem

Neka druga su me već zaboravila

Slutim da je ovih drugih više

U starim fotografijama ostao je zarobljen trenutak isčezle sreće

Trenutak kada se moglo i moralo drugačije.

Svakog dana sam prolazio pored njegovog groba

I gušio neisplakane, muške suze što škrto teku, a padaju u potaji

Za jednim mrtvacem i drugim, za kojega sam odavno mrtav.

U mraku nema razlike između crne kapije i noći same

Padala je sitna, hladna kiša

Slutim da je zaborav pao na onaj trenutak i na sve trenutke koji su mogli biti

Ponekad se osetim kao stvar, kao opušak na ulici života

Bespotreban, nošen vetrom

Nekad sam imao zlatnu busolu

Nekako, usput, izgubio sam je

U praznini, u tišini, ja slušam jezik koji ne mogu da razumem

Ali slutim, slutim, da shvatam.

Dotle

samo

slutim

I

ćutim

Stefan Brezar

Pišem dok ne sluša(š)

A toliko sam toga sa tobom htela podeliti…
Kao da mrvim slatke ostatke dana
Danas sam nekako mirnija, prvo od toga počinjem.
Kao da smo ušetali u sliku, svet u svetu, boje su sjajnije.
Ruke dečaka, reči devojčice, reči koje pretvaraju sve u igru.
Zaustavimo se u prošlosti, prašina pod našim nogama. Po kaldrmi su se rasipali točkovi, glasovi su ispunjavali ulice.
Sreća na izdisaju.
Blažena naivnost.
Navijamo, susrećemo se i mimoilazimo.
U sumrak puštaju stare filmove, one o kojima ne znamo ništa, one koji su možda prvi put na platnu.
I to je ipak zanimljivo.
Još uvek je sve zanimljivo.
Život se otkriva.
Lovimo lica dok gledaju film.
Kako im oči sijaju.
Gađamo ih kokicama.
Mali gradovi postaju najveći.
Male pobede postaju najvažnije.
Na dohvat ruke sve(t).
A opet, ti nikad nećeš razumeti koliko sve to može biti važno.
Kako sve to može biti važno.
I kako se sve zapravo ne razlikuje od igre.
Dok slobodno hodam, (pod)smehujem se,više nema ulice kroz koju osećam tremu dok prolazim.
Još uvek želim da udomim sve te pse koji lutaju po zavičaju.
Toliko toga sam želela da ti kažem, ali to ionako ne bi bilo važno.
Više ni sama ne razumem zašto…
Jesmo li oboje gluvi od svakodnevnice?

Dijana Redžić